Kakve su sličnosti i razlike između ruskog i drugih slovenskih jezika?

Ruski jezik pripada slovenskoj grupi indoevropske jezičke porodice. Slovenske jezike, prema različitim izvorima, govori između 400 i 500 miliona ljudi. Ruski je najrasprostranjeniji slovenski jezik. Smatra se da danas ruski jezik u svetu govori oko 250 miliona ljudi. Ruski je jedan od pet zvaničnih jezika UN i u proteklim godinama je na drugom mestu po rasprostranjenosti na internetu. piše Russia beyond.

Prirodni govornici ruskog jezika, isto kao i stranci koji u određenoj meri znaju ruski, često se pitaju da li on liči na srodne slovenske jezike i može li im znanje ruskog jezika pomoći u razumevanju i učenju nekog od tih jezika. Pokušaćemo da odgovorimo na to pitanje.

Kako su nastali slovenski jezici i ko ih govori?

Savremeni slovenski jezici imaju zajedničkog pretka. To je praslovenski jezik koji je postojao otprilike do 6-7. veka nove ere kao konglomerat dijalekata slovenskih plemena nastanjenih na velikom prostoru Istočne Evrope.

Od 7. veka u praslovenskom se već izdvajaju zapadna, južna i istočna grupa dijalekata, od kojih su kasnije nastale podgrupe slovenskih jezika sa karakterističnim leksičkim, morfološkim, fonetskim i gramatičkim razlikama među njima.

Zapadna podgrupa su savremeni poljski (oko 40 miliona govornika), češki (oko 10,5 miliona), slovački (5,2 miliona), kašupski (vojvodstvo Pomorje u Poljskoj, oko 100 hiljada), lužičkosrbski jezici (zemlje Saksonija i Brandenburg u Nemačkoj, oko 50-60 hiljada), južnorusinski jezik (Vojvodina u Srbiji, Slavonija u Hrvatskoj, oko 15.000), a takođe jezici polapskih i pomorskih Slovena koji su izumrli pre nekoliko vekova na teritoriji savremene Nemačke i Poljske. Svi zapadnoslovenski jezici koriste latinicu izuzev južnorusinskog jezika koji koristi ćirilicu.

Južna podgrupa su savremeni bugarski (oko 9 miliona) i makedonski (oko 2 miliona), slovenački (oko 2 miliona) i jezici koji su donedavno tretirani kao jedan državni jezik pod nazivom srbskohrvatski: srbski (preko 9 miliona govornika u Srbiji, Republici Srbskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, s tim što u Crnoj Gori deo stanovništva i predstavnici vlasti tretiraju lokalnu varijantu srbskog jezika kao poseban crnogorski jezik, i još oko 3 miliona govornika srbskog u dijaspori), hrvatski (oko 6 miliona ljudi) i bošnjački, jezik bosanskih Slovena muslimanske veroispovesti (oko 1,3 miliona). Navedeni državni jezici sa nekadašnjeg srbskohrvatskog govornog područja imaju praktično identičnu gramatičku osnovu i zajednički vokabular. I pored tolike sličnosti, posle raspada Jugoslavije sam naziv „srbskohrvatski“ je izgubio aktuelnost jer je svaka novonastala država nastavila da vodi sopstvenu jezičku politiku koja podrazumeva i razvoj nacionalnog jezika. 

Južnoslovenskoj grupi pripadaju i jezici pravoslavnog bogosluženja: izumrli staroslovenski jezik i njegov naslednik crkvenoslovenski. Bugari i Makedonci koriste ćirilicu, Srbi i Crnogorci ćirilicu i latinicu, a Hrvati i Slovenci samo latinicu.

Istočna podgrupa su savremeni ruski jezik, ukrajinski jezik (prema različitim izvorima 30-40 miliona), beloruski jezik (oko 7 miliona), a takođe karpatsko-rusinski jezik (prema različitim izvorima 100.000-600.000, Zakarpatska oblast Ukrajine, Istočna Slovačka, severni delovi Mađarske i Rumunije, delovi takozvane Lemkivščine u Poljskoj), koji je u zemljama Evropske unije i u Rusiji priznat kao zaseban jezik, ali se u Ukrajini tretira kao dijalekat. Istočni Sloveni koriste ćirilicu (a pojedine varijante karpatsko-rusinskog jezika u Slovačkoj – latinicu).

Svi slovenski jezici su sačuvali nekoliko hiljada zajedničkih reči koje u svakom od njih čine značajan deo frekventne leksike. Unutar jezika svake podgrupe ima još više zajedničkog u leksici, fonetici, tvorbi reči i gramatici. Pored toga, između pojedinih slovenskih jezika iz različitih podgrupa mogu takođe postojati međusobne bilateralne istorijske veze i paralele. Ujedno su na mnoge slovenske jezike tokom njihovog razvoja uticali i drugi, neslovenski jezici, pre svega nemački, turski i mađarski. Hiljadu godina je trajao period u kome su predstavnici različitih delova slovenskog areala mogli međusobno da komuniciraju bez prevodioca. Ali danas su često prinuđeni da jedni sa drugima razgovaraju na engleskom jer bez specijalne obuke nije moguće da Poljak razume Rusa, Čeh Srbina ili Bugarin Slovenca, bilo da je reč o pisanom tekstu ili usmenom govoru. Kao što je već rečeno, izuzetak u tom smislu, naravno, predstavlja komunikacija između Srba, Crnogoraca, Hrvata i Bošnjaka (tj. bosanskih muslimana). Isto tako jedni druge mogu da razumeju Česi i Slovaci, Bugari i Makedonci. Slovenci i Makedonci po pravilu dobro razumeju žitelje ostalih zemalja bivše Jugoslavije, ali u obrnutom smeru nije tako – žitelji tih zemalja, sa svoje strane, mnogo teže razumeju slovenački i makedonski.

Kako drugi slovenski narodi razumeju ruski? Po čemu je ruski sličan drugim slovenskim jezicima, a po čemu se od njih razlikuje?

Ruski, ukrajinski i beloruski

 

Irina Baranova

Ruski, ukrajinski i beloruski su međusobno veoma bliski. Do 13-14. veka istočni Sloveni su govorili i pisali na jeziku koji je direktan predak ruskog, ukrajinskog i beloruskog. Žitelji cele Stare Rusije zvali su ga „rus(ь)skый яzыk“, a savremeni ruski slavisti zovu ga staroruski jezik (drevnerusskiй яzыk). Vremenom se kroz vekove u jeziku različitih regiona Stare Rusije pojavljivalo sve više lokalnih razlika u leksici i gramatici i razvijali su se specifični jezički procesi, što je u 19. veku rezultiralo formiranjem i kodifikacijom ukrajinskog i beloruskog jezika koji se razlikuju od ruskog. Do 1917. godine ukrajinski i beloruski su zvanično tretirani kao maloruski i beloruski dijalekat jedinstvenog ruskog jezika, a zvaničan status državnih jezika u Ukrajinskoj i Beloruskoj SSR dobili su 1922. godine zajedno sa formiranjem SSSR-a.

U poslednja tri veka ruski jezik je u većem delu Ukrajine i Belorusije, koje su bile deo Ruske imperije, a zatim SSSR-a (pre 1939, 1939. i posle 1945. Ukrajinskoj i Beloruskoj SSR pridružene su zapadne teritorije današnje Ukrajine i Belorusije), bio jedinstveni državni jezik (u Ruskoj imperiji) ili jedan od dva državna jezika (u SSSR-u), i zato u 21. veku većina stanovnika Ukrajine i ogromna većina stanovnika Belorusije govori ruski jezik kao maternji ili kao drugi jezik. U srednjem veku je teritorije ovih zemalja dugo kontrolisala Poljska (zapadne oblasti Ukrajine i Belorusije bile su pod poljskim uticajem ili poljskom upravom sve do 1939. godine), što je neizbežno izvršilo snažan uticaj na ukrajinski i beloruski vokabular. Usled toga, današnji Ukrajinci i Belorusi su ili govornici ruskog jezika ili u velikoj meri razumeju ruski, dok Rusi bez specijalne obuke (ili poznavanja poljskog jezika) teško mogu da razumeju ukrajinski i beloruski.

Ako ste Rus ili stranac koji zna ruski biće vam daleko lakše da naučite ukrajinski i beloruski nego onima koji ne znaju ruski. A ako uz to znate još i poljski, onda ćete ukrajinski i beloruski savladati bez naročitih problema.

Ruski jezik i zapadnoslovenska podgrupa

Zapadnoslovenski jezici, gledano iz ruskog ugla, imaju tešku fonetiku koja obiluje šuštavim i mekim suglasnicima, ima duge vokale (češki i slovački), nazalne vokale (poljski)... Rusima je još teža njihova gramatika. Na primer, ruski jezik ima samo tri deklinacije, dok slovački i češki imaju preko deset tipova promene imenica! Naravno, struktura ruskog i drugih slovenskih jezika je u celini slična, tako da i između ruskog i zapadnoslovenskih jezika postoje sličnosti u leksici, ali teško da će vam poznavanje ruskog jezika mnogo pomoći da naučite poljski ili češki. Moraćete da uložite skoro isti napor kao i u učenju bilo kog novog evropskog jezika. Ako od slovenskih jezika poznajete, recimo, samo poljski, onda će vam učenje ruskog jezika takođe biti ozbiljan izazov, između ostalog i zbog ćirilice.

Ruski jezik i južnoslovenski jezici

 

Varvara Grankova

Zahvaljujući posebnoj ulozi koju je u razvoju ruskog jezika odigrao staroslovenski, a zatim i crkvenoslovenski jezik, ruski je sa južnoslovenskim jezicima povezan velikim brojem takozvanih crkvenoslovenizama, tj. ruske leksike južnoslovenskog porekla. Nije u pitanju samo knjiška leksika nego i mnoštvo tako jednostavnih i frekventnih reči kao što su sreda, prazdnik, zdanie, odežda, strana, pomoщь, edinica, nravitьsя, i dr. Zanimljivo je da je u drugoj polovini 19. veka nastala obrnuta situacija. Naime, Rusija je uzela neposredno učešće u oslobađanju balkanskih Slovena od turskog jarma, a ruska književnost je dospela u vrh svetske književnosti, tako da su sada južnoslovenski jezici, tj. obnovljeni srbskohrvatski i pogotovo bugarski, počeli intenzivno da pozajmljuju reči iz ruskog jezika.

I pored tih istorijski uslovljenih sličnosti u leksici, one naravno nisu dovoljne da bi neko ko zna ruski lako mogao naučiti bilo koji južnoslovenski jezik. Tu ima dosta poteškoća. U srbskom/hrvatskom i slovenačkom je problematična deklinacija. Ona je slična, ali nastavci „nisu kao u ruskom“ (slovenački, na primer, ima dvojinu...). Slično je i sa konjugacijom, da i ne govorimo o akcentu i redu reči u rečenici. Bugarski i makedonski još imaju i postpozitivne članove i veliki broj glagolskih oblika, a nemaju deklinaciju. I naravno, kao i u slučaju sa zapadnoslovenskim jezicima, ima mnogo slovenske leksike koja se ne koristi u savremenom ruskom, mnogo pozajmljenica iz nemačkog i mađarskog, i pogotovo turskog, što je i inače karakteristično za ovaj region (naročito mnogo turcizama ima u bugarskom i makedonskom, i u bošnjačkom jeziku, a manje kod Srba, i još manje kod Hrvata). Sve u svemu, znanje ruskog jezika će vam možda u većoj meri olakšati učenje južnoslovenskih nego zapadnoslovenskih jezika, ali svakako ne treba očekivati da će to biti „laganica“.

Kakav zaključak se može izvesti o ruskom i drugim slovenskim jezicima? Ruski jezik je blizak srodnik ostalih slovenskih jezika. Njihova međusobna sličnost je uslovljena kako zajedničkim korenima tako i kasnijim kontaktima između tih jezika.

Da li znanje ruskog pomaže u učenju drugih slovenskih jezika?

 

Irina Baranova

I pomaže (kada vidite sličnost sa ruskim), i ne pomaže (kada ne vidite sličnost), pa čak može i da smeta (kada vas sličnost samo zbunjuje). Nema sumnje da je druge slovenske jezike lakše i brže naučiti da se čitaju nego da se razumeju na sluh, i utoliko pre da se govore. U procesu govora ili pisanja dolazi do izražaja pojava koja se zove jezička interferencija srodnih jezika, kada se čoveku u glavi pomešaju elementi sličnih sitema i on govori „mešovitim“ jezikom. Ponekad je taj proces veoma rasprostranjen i zahvata velike populacije. Na primer, u Ukrajini ili Belorusiji, koje su faktički dvojezične sredine, ljudi često komuniciraju na nesistemski pomešanom rusko-ukrajinskom (takozvani suržik) ili rusko-beloruskom govoru (takozvana trasjanka).

 

Varvara Grankova

Da vidimo na kraju šta o interferenciji kažu slovenski bilingvi i stranci koji govore ruski i druge slovenske jezike. 

Dejan, filolog, rusista, govornik srbskog i makedonskog jezika:

Ne mislim da mi je poznavanje dvaju slovenskih jezika na bilo koji način pomoglo u učenju ruskog. Pre će biti da mi je otežalo posao. Najveće prepreke za mene su red reči u rečenici, rekcija i izgovor pojedinih glasova.

Ali to je samo moj slučaj. Znam Srpkinju koja govori najčistiji ruski, mada nije u stanju da objasni nijedno gramatičko pravilo ruskog jezika. Isto tako znam dosta Srba koji decenijama žive u Rusiji i govore nekakav „ruski pidžin“.

Leksika je slična, ali ima i mnogo reči istog korena sa različitim značenjem koje vas vuku da kažete ono što uopšte niste hteli. Moja poznanica, lektorka ruskog jezika (Makedonka po jednom roditelju), bukvalno je prevodila makedonski izraz „puknav od smea“ ruskim „я puknula so smehu“, što na ruskom, blago rečeno, nije baš isto („puknutь“ znači „pustiti goluba“).

Slovenski jezici su, naravno, slični. Ali ako Sloven želi da postigne odličan rezultat, on će morati da uloži isti napor, bilo da uči ruski ili papuanski.

Svetoslava, filolog-srbokroatista, govornik ruskog i bugarskog jezika:

Odrasla sam u dvojezičnoj rusko-bugarskoj porodici. Moji roditelji su odlično savladali „jezik bračnog druga“. Budući da je ostao u Rusiji, tata je vremenom savršeno naučio ruski i potpuno se asimilovao u Rusiji, a kada je svojevremeno došao u Moskvu kao 20-godišnji student znao je jezik na nivou koji se uči u školi (u vreme socijalizma ruski je u Bugarskoj bio obavezan strani jezik). U početku je pravio smešne greške. Na primer, jednom kada je mojoj (budućoj) mami opisivao svoj rodni grad rekao je: „A krыši u nas pokrыtы...“, pa je onda napravio pauzu, tražeći pravu reč, i na kraju rekao: „čerepaškami“. Ispalo je: „Krovovi su kod nas pokriveni kornjačicama“, a hteo je da kaže „crepovima“ (na ruskom „čerepicami“).

Kaname, filolog slavista, predavač ruskog i srbskog, prirodni govornik japanskog jezika (govori ruski, srbski, bugarski, rusinski, slovački i poljski):

Nema sumnje da poznavanje ruskog jezika pomaže u učenju drugih slovenskih jezika, ali se ne može reći da ono uvek doprinosi njihovom boljem savladavanju. U početnoj fazi učenja [drugih slovenskih jezika] ruski jezik pomaže da se brzo orijentišemo u gramatičkom sistemu novog jezika, i čini se da je sve to jednostavno i jasno upravo zahvaljujući ruskom. Ali u kasnijoj fazi moramo da ga „zaboravimo“ jer nam on smeta da se udubimo u specifiku jezika koji učimo i da ga savladamo na prirodniji način. Bolje je ako počnemo da razmišljamo na jeziku koji učimo izbegavajući pomisao: „A kako se to kaže na ruskom?“. I ja sam u više navrata imao taj problem kada sam učio na primer, srbski, bugarski i rusinski. Ali meni je, sa jedne strane, drago kad se setim da sam za vreme svoje prve posete Srbiji primetio da govorim srbski „sa ruskim naglaskom“, a sa druge strane, tada sam sagledao da se nekako treba osloboditi svojih „rđavih“ navika i savladati srbski kako treba. Posle toga su u mojoj glavi ruski i srbski postali sasvim različiti jezici i prestao sam da mešam reči ili gramatičke oblike.

Vjačeslav Čarski, Russia beyond