BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Kako su boljševici doprineli nastanku savremene Turske?

Kako su boljševici doprineli nastanku savremene Turske?
07.03.2021. god.
Sovjetska Rusija i Ataturkova Turska nisu bile ideološki saveznici, ali privremeno ih je povezala borba protiv zajedničkog neprijatelja.


Prvi svetski rat se za Osmansku imperiju završio katastrofom. Zemlja je izgubila veći deo svojih prostranih teritorija, njena vojska je razoružana, a Istambul su zauzeli saveznici, piše Russia beyond.

S obzirom da je vlada sultana Mehmeda VI bila spremna da pristane na sve ustupke Britancima i Francuzima, faktički postajući njihova marioneta, imperija je dobila alternativni centar moći. Nacionalnooslobodilački pokret na čelu sa Mustafom Kemalom (koji je kasnije postao Ataturk, „otac Turaka“) poveo je borbu protiv nadmoći zapadnih zemalja, a za spasenje zemlje od definitivnog kraha. 23. aprila 1920. godine kemalisti su u Ankari osnovali svoj sopstveni parlament, Veliku nacionalnu skupštinu Turske.

Ataturk na smotri turskih trupa 18. juna 1922.

Ataturku, koga niko nije priznavao i koji je sa svih strana bio okružen neprijateljima, bio je neophodan saveznik. Neočekivano ga je našao u drugom „otpadniku“ iz međunarodne zajednice, sovjetskoj Rusiji.

Privremeni saveznici

26. aprila 1920. godine Mustafa Kemal se zvanično obratio Vladimiru Lenjinu sa predlogom o uzajamnom priznanju i molbom za vojnu pomoć. Boljševici su pristali.

 

Portret turskog političara, prvog predsednika Turske Republike Mustafe Kemala Ataturka sa ličnim natpisom „Drugu Aralovu“. Iz ličnog albuma Semjona Ivanoviča Aralova. Reprodukcija.


U sovjetskoj Rusiji, koja se takođe nalazila u međunarodnoj izolaciji, i dalje je trajao građanski rat uz intervenciju stranih sila. Oslanjajući se na jačanje pokreta turskih nacionalista, boljševici su stekli još jednog saveznika u borbi protiv Antante, a takođe obezbedili bezbednost svojih južnih granica.

Praktično odmah posle uspostavljanja prvih kontakata između Moskve i Ankare počela je realizacija vojne pomoći. U periodu od 1920. do 1922. godine sovjetska Rusija je Ataturku poslala sumu od 80 miliona lira (što je bilo dvostruko više od troškova Ministarstva odbrane Ankare), isporučila mu 39 hiljada pušaka, 327 mitraljeza, 147 hiljada granata, opremu i sirovine za proizvodnju municije, a takođe mu predala dve torpiljarke: „Živi“ i „Jezivi“. Pod rukovodstvom sovjetskih stručnjaka u Turskoj su sagrađene dve fabrike baruta. Sovjetskom predstavniku u Turskoj Semjonu Aralovu Lenjin je govorio: „Mi možemo materijalno pomoći Turskoj, iako smo i sami siromašni.“ 

 

Razarač „Jezivi“ („Žutkiй“), 1915.

Osim toga, boljševici su Ataturkovim snagama intenzivno isporučivali žitarice. Pritom je i sama Rusija u to vreme bila zahvaćena masovnom glađu, koja je odnela živote pet miliona ljudi. Lenjin je Semjonu Aralovu, opunomoćenom sovjetskom predstavniku u Turskoj, krajem 1921. godine rekao: „Turskoj možemo materijalno da pomognemo, mada smo i sami siromašni.“ 

 

Dela Mustafe Kemala Ataturka, osnivača Turske Republike, prevedena na ruski jezik, i članci sovjetskih naučnika posvećeni njegovoj delatnosti izdati u Sovjetskom Savezu povodom 25. godišnjice Ataturkove smrti.

16. marta 1921. godine Lenjinova vlada i predstavnici Velike nacionalne skupštine u Moskvi su sklopili „Sporazum o prijateljstvu i bratstvu“, kojim su rešeni teritorijalni sporovi između Turaka i boljševika. Tada utvrđena severoistočna granica Turske važeća je i danas.

 

Grčka pešadija juriša na reci Ermos u Grčko-turskom ratu (1919-1922).

Ruska vojna pomoć odigrala je ključnu ulogu u tome što su Ataturkove snage uspele da poraze svoja dva glavna neprijatelja: Demokratsku Republiku Jermeniju na istoku i grčku armiju koja je uz odobrenje zapadnih sila osvojila zapadni deo Male Azije.

U planiranju pobedonosnih ofanzivnih operacija protiv Grka učestvovala je grupa sovjetskih vojnih stručnjaka pod rukovodstvom Mihaila Frunzea, jednog od najuglednijih vojskovođa Crvene armije. Aralov, koji je takođe imao bogato ratno iskustvo, sa oficirima Atataturkovog štaba je delio iskustva partizanskog ratovanja. Osim toga, jedno vreme je kao savetnik kod Kemala bio budući maršal Sovjetskog Saveza Kliment Vorošilov.

Poseta sovjetske delegacije Turskoj (1933). Na čelu delegacije je narodni komesar za pitanja armije i mornarice Kliment Vorošilov (u sredini) tokom susreta sa Mustafom Kemalom Ataturkom na paradi povodom 10-godišnjice Turske Republike (29. oktobra 1923).

Za pobedama na bojnom polju usledili su uspesi na političkoj sceni, koji su 1923. godine doveli do proglašenja Republike Turske sa Mustafom Kemalom-pašom kao njenim prvim predsednikom.

Od prijateljstva do zavade

Moskva i Ankara su znale da je saradnja između turskih nacionalista i ruskih komunista privremena pojava. Kemal je dobro razumeo razliku između toga šta znači „biti boljševik“ i „biti saveznik boljševika“. Nakon što su postigli postavljene ciljeve, ni pragmatični sovjetski političari nisu računali na sovjetizaciju Turske.

 

Vojni savetnici Radničko-seljačke Crvene armije i Mustafa Kemal Ataturk.

„Oni koji smatraju da prijateljstvo između Rusije i Turske obavezno znači prihvatanje boljševičkog sistema, imaju slabu predstavu o političkim poslovima...“ – zapisao je 25. aprila 1921. godine glavni urednik lista Hakimiyet-i Milliye Mahmut Sojdan: „Istina je da od naših ruskih prijatelja nijednom nismo čuli ovakve reči: 'Kad smo već prijatelji, kada smo praktično povezali našu političku sudbinu, znači da vi treba da prihvatite naš sistem upravljanja'“. (Rasim Dirsehan Ors: Rusi, Ataturk i rođenje Republike Turske. U ogledalu sovjetske štampe 20-ih godina. Moskva, 2012).

Veoma brzo Turska je iz prijateljskog tabora prešla u tabor potencijalnih neprijatelja Moskve. 1923. godine u zemlji je zabranjena Komunistička partija, a u vreme nemačke invazije na SSSR Turci su na sovjetskim granicama koncentrisali velike snage, spremne da uđu na sovjetski Kavkaz, ako za Crvenu armiju stvari krenu po zlu.

 

Potpisivanje tursko-nemačkog sporazuma o prijateljstvu, 18. jun 1941.

Pa ipak, Mustafa Kemal Ataturk nikada nije zaboravio pomoć koju mu je u najtežem trenutku pružila sovjetska Rusija. Na spomeniku „Republika“, koji je 1928. godine podignut u Istambulu, pored skulpture „Oca Turaka“ stoje statue Klimenta Vorošilova i Semjona Aralova.

 

Desno od Ataturkove skulpture stoje Kliment Vorošilov i Semjon Aralov.

Boris Jegorov, Russia beyond



  • Izvor
  • Tanjug
  • foto: © Archive photo; Russia beyond/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Iako mnogi smatraju da je kuhinja samo funkcionalna, zapravo mož


Međunarodni krivični sud u Hagu optužio je izraelskog premijera za ratne zločine u Gazi

Moskva će odgovoriti odlučno i na odgovarajući način na bilo koju agresiju, izjavio je predsednik


Vašington ipak nastoji da izbegne bilo kakvu upotrebu ovakvog oružja, izjavio je Tomas Bjukenan.

Vašington ipak nastoji da izbegne bilo kakvu upotrebu ovakvog oružja, izjavio je Tomas Bjukenan.



Ostale novosti iz rubrike »