Ćirilica i latinica pod okupacijom

24.01.2021. god.

O danima pod okupacijom u Velikom ratu, odrastanju mladih tada u Beogradu i strahu od okupatorske policije, o ćirilici i latinici u to doba pisao je Milan Đoković u tekstu „Deca pod okupacijom 1915–1918”, objavljenom u knjizi „Golgota i vaskrs Srbije”, piše Politika.

„Još pre nego što su pošli u prvi razred neki dečaci su naučili ćirilicu. Iza velike kapije, na ulazu iz Balkanske ulice, bila je gvozdena tabla. Na njoj je pisalo da je tu ’zabranjeno mokriti i svake druge nečistoće činiti’ i navođeni su paragrafi zakona po kojima se strogo kažnjavaju prekršioci. Ta tabla je bila prvi, nezvanični bukvar ćirilice. Ako je neko slovo na njoj i nedostajalo, deca su i ta slova nekako i negde otkrila”, beleži o vremenu okupacije Đoković u poglavlju „Ćirilica i latinica”.

Nastavlja da su u prvom razredu škole, sa učiteljicom Darinkom Lacković, dečaci učvrstili i dopunili svoje poznavanje ćirilice.

„U drugom razredu došla je učiteljica Ferenc Palmar koja, izgleda, nije znala ćirilicu i na tabli je pisala samo latinicom. Razume se, tražila je da i đaci tako pišu na svojim tablicama. Ta, kako se predstavljala, carsko-kraljevska učiteljica Ferenc Palmar bila je visoka i lepo odevena. Imala je blag glas. Nije, za razliku od upravitelja u uniformi, vikala na decu. Naprotiv, uvek se smešila. Ponekog je, ko lepo čita i piše, i pomilovala. I svojom pojavom i ponašanjem pridobijala je đake. Ali su ti đaci (da li nekom intuicijom, da li na šapat majki, teško je reći) i u njoj gledali tuđina.”

„Oni su i dobro naučili latinicu. Učiteljica je mogla da bude zadovoljna. Mogla je pomisliti da će njenoj deci, budućim vojnicima Austrougarske monarhije, ono malo znanja ćirilice izvetriti. Ali verovatno nije ni pomišljala da ta ista deca, u tajnosti, vade iz nekih polica i sanduka stare knjige s požutelim i od vlage ubuđalim listovima i iz njih, na ćirilici, čitaju pesme o Kraljeviću Marku i Milošu Obiliću. I čak da jedni drugima deklamuju te pesme.”

„Okupator je, svakako, bio čvrsto uveren da se sve rešava pritiskom i uterivanjem straha, a deca pod okupacijom su vrlo rano saznala da im je lukavstvo najbolji saveznik. Bez škole svog naroda, bez očeva koji su bili u nekoj dalekoj zemlji, s majkama polupismenim deca su, ko zna kojim sve putevima, tražila i nalazila uporišta možda i u nekim jedva uhvatljivim rečima oko sebe. A dva pisma, naučena u detinjstvu, umesto da budu dobar početak saznavanja o svetu i životu, bila su u tim godinama s jedne strane oruđe tuđe politike, a s druge oslonac u odbrani svog nacionalnog bića.”

„Na ulici i u školi dečaci su nailazili na samopouzdanje okupatorovo, a iz dvorišta Stare pivare slušali su pesmu okupatorskih vojnika. Pa ipak ih prkos nije napuštao. Deca pod okupacijom počnu da liče na progonjene zveri koje se uzdaju u svoje noge i brzo nauče da se od opasnosti može i uteći. Naivnost i lakomislenost tih godina pretvaraju se u čvrstinu samopouzdanja. A zastrašivanje i teror tom samopouzdanju samo daju nove podsticaje.”

„Kako su godine prolazile u deci je mržnja bivala sve svesnija i jača. Sazrevalo se brže nego u mirnodopskim prilikama. ’Moj otac je sa srbskom vojskom’, sa šest ili sedam godina slika tog oca koji je odavno otišao, nije možda mogla da bude sasvim jasna. Ali on se pretvarao u neku nadu koja se svodila na ’Vratiće se naši’. I to uverenje kao da ništa nije moglo da pokoleba. Ranjeno detinjstvo je, verovatno, u toj nadi nalazilo snage da izdrži. U dečačkim dušama okupacija se osećala kao privremeno zlo, nepogoda posle koje će, sigurno, granuti sunce, Kao ljuta zima posle koje će doći proleće”, pisao je Milan Đoković u knjizi „Gologota i vaskrs Srbije”.

Branko Pejović, Politika