Čije je „prvo TV dugme“ na Balkanu

Kada je Evropska unija usvojila svoj zloglasni Treći energetski paket koji ne dozvoljava da jedna ista kompanija poseduje i cev i energente, svi su shvatili da je to usmereno protiv ruskog dobavljača gasa „Gasproma“, koji gradi nove energetske puteve između Rusije i Evrope.

Ali malo je ko znao da slični principi poslovanja u EU postoje u mnogim sferama, a odnose se i na medije. Da objasnim, zabranjeno je da se jedno isto lice ili kompanija bavi i proizvodnjom i distribucijom TV programa. Isti princip važi za sve kandidate za ulazak u Evropsku uniju.

Za sve, ali i ne baš za sve. Kao što nas je stari Orvel učio, sve su životinje jednake, ali neke su jednakije od drugih, pa se tako televiziija N1, koja je počela sa radom u Srbiji 2015, našla van ove direktive, iako je Srbija zvanično kandidat za članstvo u EU od 2012. Istovremeno državni kanal RTS bio je primoran da odustane od sopstvene distribucione mreže. Kako se to dogodilo?

Radeći na Balkanu, pa i u Beogradu od 2008. godine, više puta sam slušao pritužbe Srba da Rusija, za razliku od Nemačke ili Sjedinjenih Država, nema svoju televiziju u Srbiji. Nažalost, to je tačno – državna televizija RT (ranije Russia Today) ne nalazi dobar razlog da uđe na relativno malo tržište (najviše 20 miliona gledalaca u zemljama bivše SFRJ), a inicijative pojedinaca (na primer, Konstantina Malofejeva) nisu urodile plodom.

Tako je posle svrgavanja Slobodana Miloševića prvom u svetu obojenom revolucijom 5. oktobra 2000. celokupno balkansko medijsko tržište postupno i sigurno preuzeto od strane švajcarsko-nemačkih medijskih koncerna. I pre samo pet godina je došlo do promene – od Nemaca i (pseudo)Švajcaraca mreže za distribuciju i jednu kompaniju za proizvodnju TV sadržaja kupila je američka kompanija KKR (Kolberg – Kravis — Roberts), a zatim je brzo uspostavljeno emitovanje u Srbiji, Bosni i Hercegovini novog kanala N1, koji je jedini distributer CNN-a na Balkanu. Princip razdvajanja proizvodnje i distribucije nije ispoštovan, kao ni popularni u SAD zakon o stranim agentima, koji je srbska vlada odlučila da usvoji po uzoru na Rusiju. Na kraju krajeva, američki državljanin postao je vlasnik novog medijskog giganta.

Šta je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno i volu?

Ko je bio tako moćan da zaobiđe sve moguće zakone za novi TV kanal i učini ga ovlašćenim predstavnikom CNN-a u regionu? 

Ime ovog čoveka je Dejvid Hauel Petreus. Bivši direktor CIA, učesnik NATO operacije protiv Jugoslavije i tvorac prve armije internet trolova na svetu, čije će iskustvo tek posle 6 godina pokušati da preuzme njegov ruski kolega Jevgenij Prigožin. Istina, u javnosti niko neće Petreusu pripisati takve zasluge.

Kako je pisao profesor ruskog univerziteta RGGU i ugledni ekspert za Balkan Nikita Bondarev, Dejvid Petreus je jedan od partnera (vlasnika) američke investicione kompanije Kolberg-Kravis-Roberts (KKR), kao i predsednik „Instituta za globalizam“, takođe u okviru KKR. KKR je 2014. godine kupio medijsku grupu Junajted grup, kojoj je pripadala kompanija registrovana u Luksemburgu Adria News. Svrha ovih spajanja i preuzimanja bila je jedna — prebaciti što više novca srbskom TV kanalu N1 preko luksemburške Adria koja ima istoimenu podružnicu u Beogradu.

Ali veoma je teško samostalno izvesti takvu operaciju – postati medijski tajkun u zemlji koju ste bombardovali pre 15 godina. Za to su bili potrebni srbski pomoćnici. I našli su ih – suvlasnik United Group je diplomac škole Soroša i vlasnik kablovskog provajdera SBB. Komplikovana šema ubacivanja desetina miliona dolara u fiktivne kompanije čiji vlasnici nisu tako očigledni je uspela.

Stvorena od početnog granta od 10 miliona dolara koji je izdvojio Investicioni fond jugoistočne Evrope Džordža Soroša 2002. United Group je u momentu prodaje posedovao:

— SBB (Serbia Broadband) – najveći u Srbiji kablovski TV i internet provajder sa 700.000 korisnika;

— Telemach – glavni kablovski TV i internet provajder u Sloveniji i Bosni i Hercegovini;

— Total TV – glavna mreža satelitske televizije u Srbiji, aktivna i u ostalim republikama bivše Jugoslavije;

— NetTV Plus – platforma za pružanje usluga televizije putem interneta;

— United Media – TV kanali Sport klub, Cinemania, Ultra, Mini Ultra, Lov i ribolov;

— SASMedia – marketinška agencija za kablovsku i satelitsku televiziju

Ali na tome se investicije nisu završile i 2004. godine Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) ulaže u kompaniju Šolaka još 15 miliona evra. Istovremeno, Sjedinjene Države su najveći akcionari EBRD-a, a sama banka je do danas koinvestitor United Group. Tako je stvorena najveća medijska mreža na Balkanu, koju je 2014. godine bivši šef CIA odlučio da kupi i proširi, a Dragan Šolak se iz borca protiv Miloševićevog režima pretvorio u multimilijardera.

Samo čudom deo ove šeme nisu postali popularni u Srbiji B92 i TV Prva, koje je Srbija u poslednji trenutak uspela da preuzme preko prijateljskog TV kanala Kopernikus, kojim je upravljao Telekom. Međutim, država nije uspela da kontroliše „prvo dugme“. Petreus i Šolak su uspeli da ujedine snage TV studija i provajdera i naprave od kanala N1 (od balkanskog CNN-a) „prvo dugme“ srpske televizije. Sve je to bez političke pomoći bilo neizvodljivo.

Zato je Šolak uvukao u igru svog medijskog partnera, donedavno gradonačelnika Beograda, tajkuna Dragana Đilasa.

Đilas, koji je jednom svrgnuo Miloševića, ostatak života je posvetio navijanju za zapadnjačke vrednosti. Kao što možete pročitati u srbskom Vikiliksu, bio je pristalica i izvršilac politike američke demokratske administracije, poslednjih godina radio je u koordinaciji sa bivšim potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom. Na primer, kao rezultat takve zavere, uz direktno učešće Đilasove desne ruke Mlađana Đorđevića uklonjen je Raško-prizrenski vladika Artemije, koji je smetao Amerikancima da sprovode svoju politiku na Kosovu. Prema istom Vikiliksu, Đilas se aktivno zalagao za ulazak Srbije u NATO i priznanje Kosova, a jednom je čak pokušao da pokvari organizaciju posete predsednika Rusije Beogradu. Postojale su ozbiljne pretpostavke da bi se Boris Tadić i njegov klan, ukoliko bi ostali na vlasti, burne 2014. godine lako pridružili antiruskim sankcijama kao i Crna Gora.

Do takvog je nivoa „slobode govora“ došla Srbija u vreme Vučića, koga Zapad i opozicija nazivaju „despotom i autokratom“. Tokom parlamentarne izborne kampanje, Šolak i Petreus nastavljaju da naručuju opozicionu muziku na prvom kanalu srpske televizije. Snimaju neverovatno glupe serije o predsedniku Srbije koga mrze, organizuju prenose uživo bilo kakvih protestnih akcija, čak i ako se okupilo samo desetak demonstranata. Generalno, osećaju se neuporedivo bolje od opozicije u vreme vladavine prozapadne Demokratske stranke bivšeg predsednika Borisa Tadića. Kada su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili persone non grata na svih šest nacionalnih televizija Srbije. Kada su ruski gosti morali da traže mogućnosti da se neformalno sastanu sa srbskim zvaničnicima, jer u vreme Tadića i Đilasa srpske vlasti nisu uvek primećivale zvanične predstavnike Moskve. Kada su se minut pre konferencije o rusko-srbskoj saradnji na Beogradskom univerzitetu gasila svetla i kvarili mikrofoni. Kada je Dan pobede u Beogradu i Nišu bio sasvim običan dan, bez ikakvih vojnih parada i Besmrtnog puka, a srbski zvaničnici gledali sa čuđenjem Georgijevske trake.

To je Srbija koju žele da povrate bivši vlastodršci, sada opozicionari, koji pritom ne zaboravljaju da spekulišu na račun odnosa sa Rusijom. Jer upravo na kanalu bivšeg šefa CIA zvuče optužbe da su srpske vlasti „predale Kosovo“! Američko-balkansko licemerje ne zna za granice. Ali kao što znamo, politika je umeće (ne)mogućeg. I ako postoji najmanja šansa da se nešto ostvari, to će i pokušati.

Oleg Bondarenko, medijski menadžer, osnivač projekta „Balkanist“, direktor Fonda progresivne politike