Putovanje iz snova: Od Moskve do Vladivostoka u vagonu bez kupea

U vozovima koji saobraćaju s kraja na kraj Rusije možete saznati mnogo toga o najvećoj zemlji na svetu i njenim stanovnicima. I nećete se razočarati, piše Russia beyond.

Dan 1: Selidba u novu kuću

Noć je. Moj voz kreće u 00:39 sa Jaroslavske železničke stanice u Moskvi, a moja nova kuća čeka na peronu br. 2. Prvi vagon je zelene boje. Na njemu je kineskim znacima napisano „Moskva-Peking”. Ostali vagoni su sivi i na njima ćiriličnim slovima piše „Moskva-Vladivostok”. A preda mnom je 9.300 kilometara, šest dana i devet vremenskih zona.

Ovi vozovi sa dvospratnim vagonima kreću sa Kazanjske železničke stanice u Moskvi na jug Rusije: Njima ćete jednog lepog dana stići u Soči na Crnom moru. Izvor: Pegi Loze

U svakom vagonu ima 54 mesta. Moj vagon je prepun. Novi susedi sede u tišini. Voz polako kreće, a svetla Moskve postepeno nestaju.

Kondukter je proverio karte i sada počinju rutinske aktivnosti. Pojedini ljudi sakrivaju prtljag. Jedan čovek mi pomaže da smestim veliki kofer iza kreveta. Drugi pripremaju krevete i pokušavaju da se popnu na ležajeve a da ne udare ostale putnike. Na drugom kraju vagona ljudi stoje u redu. Mora da je tamo toalet. A sada je vreme za šolju čaja – pored kondukterove sobe se uvek nalazi veliki samovar sa besplatnom vrelom vodom.

Vreme je za spavanje. Ritam točkova nas ispraća u carstvo snova... pa-dam, pa-dam, pa-dam.

Dan 2: Sunce nas negde budi

Moje prvo jutro u ruskom vozu. Ne znam gde smo. Starija žena do mene kaže mi „Dobroe utro!” Napolju sija sunce, a mi prolazimo kroz seoce sa raznobojnim drvenim kućicama.

Red vožnje između velikih gradova je u neredu. Pored redovnih putničkih linija ima i mnogo teretnih vozova. Izvor: Pegi Loze

Razgovaramo sa mladom ženom koja sedi ispred nas. Zove se Marija i živi u Moskvi. Ide u posetu roditeljima koji žive u malom gradu na Uralu. Radi u kompaniji za izradu nameštaja, čita udžbenike francuskog i voli Sankt Peterburg i Moskvu. Ali Francusku više voli. Njen dečko je iz južne Francuske i ona mašta o tome da se preseli kod njega.

Kažem joj da planiram zimi da idem u Sibir. Ona me pita imam li odeću – „Trebaće ti ’šuba’ (bunda)”, kaže ona. Zatim me uči koje sve vrste bundi postoje. Kaže da je najbolja bunda od ovčijeg krzna. Verovatno se može naći za pristojnu cenu.

Gledam kako ceo svet prolazi... Ustvari, što dalje idete na istok breze su sve deblje i zaklanjaju vam vidik. Izvor: Pegi Loze

Maša silazi u Jekaterinburgu. Na stanici je čekaju roditelji. Kada sam jedne zime bila u Krasnojarsku, kupila sam toplu jaknu i preživela čak -45 stepeni! Ostala sam u kontaktu sa Mašom i ponekad se čujemo preko Skajpa. Ona se već udala i preselila u Francusku.

Dan 3: Nešto originalno ulepšava svakodnevicu Transsibirske železnice

U svakom vagonu se nalaze po dva konduktera (najčešće su to žene). Jedan radi dok drugi spava. Preko dana je u našem vagonu kondukter žena od oko 40 godina. Ima kratku plavu kosu, zove se Olga. Reklo bi se da je vrlo striktna i dobro organizovana. Zabranjeno je pušenje i upotreba alkoholnih napitaka, pa ona mora da opomene pojedine muškarce u dnu vagona. Nije to ništa naročito, ona očigledno zna šta radi. Kada sam išla da uzmem toplu vodu za čaj, postavila mi je tipična pitanja: odakle sam, šta radim u Rusiji i zašto, pobogu, više volim vozove. „Mi retko viđamo turiste u običnim vozovima, oni najčešće putuju luksuznim vozovima sa hotelskim smeštajem. A turisti koji putuju sa nama retko govore ruski”, kaže Olga.

Sprijateljite se sa kondukterom! Vaše putovanje će biti zanimljivije i udobnije. Izvor: Pegi Loze

Na sledećoj stanici u Novosibirsku imamo pauzu od deset minuta. Voz kreće tačno na vreme, ali ipak imamo vremena da prošetamo. Žene na stanici prodaju hleb, palačinke, vodu, ribu, bobice i marame – to je sve što ti treba za život u Rusiji.

Naša „dnevna kondukterka” Olga uopšte nema slobodnog vremena, ali je ipak izašla iz voza i pozvala me da odemo do stanice po sladoled. Pitala sam hoćemo li stići da se vratimo pre nego što voz krene. „Ne brini, bez mene neće krenuti”, kaže ona. Obavestila je kolege i uzela me za ruku. Prešle smo prugu iako je to zabranjeno i otišle do stanice. Kupile smo dva „plombira”. To je tradicionalni sladoled od vanile, čuven još iz sovjetskog doba. Čim smo se vratile na vagon, voz je krenuo. Bila je to zabavna šetnja.

Dan 4: Nova lica, nove priče

Negde usred Sibira, između Novosiba, kako meštani nazivaju „sibirsku prestonicu” (Novosibirsk) i Irkutska, u blizini Bajkalskog jezera, skoro svi moji susedi siđoše sa voza. U gradiću Jurga u naš vagon uđe velika grupa mladića, budućih vojnika. Ne prave buku – verovatno se pitaju kako će im biti u vojsci. Razgovaraju sa majkama preko telefona.

Ove tipične čaše za čaj su mnogo dobre na putovanju. Možete i da ih kupite kao suvenir. Izvor: Pegi Loze

U drugom gradiću uđe velika grupa starijih muškaraca. Koža im je smeđa, ali bleda. Posle nekog vremena jedan od njih se okrenu ka meni i poče da mi se udvara. Rekoh mu da sam iz Nemačke, a on se čak malo ljutnu. Nije mogao da poveruje. Zatim poče da diskutuje sa prijateljima o mojoj nacionalnosti.

Ti ljudi idu sa severa. Oko pet meseci su radili na nekom nalazištu nafte u polarnoj oblasti. Sada se vraćaju na jug kod svojih porodica, ali samo na dva meseca. Kažu mi: „Znaš li da pet meseci nismo videli žene niti bilo koje druge ljude? Samo smo gledali jedni druge”. I ovi će se uskoro odmoriti i „podoći”, kao i oni budući vojnici. Izvadiće dimljenu ribu, beli luk i hleb. I pivo i votku, razume se. Kondukter im neće zabraniti ako se budu lepo ponašali.

Dan 5: Vreme je za pokret

Ujutru smo za samo nekoliko minuta prošli pored velikog Bajkalskog jezera. Sunce se podizalo iznad vode, a ja sam poželela da pritisnem taster „stop” samo da bih što duže uživala u pogledu.

Jutro na Bajkalskom jezeru. Uživajte u najlepših 30 minuta na šestodnevnom putovanju Transsibirskom železnicom. Izvor: Pegi Loze

Radnici sa severa odlaze jedan po jedan, a svi vojnici izlaze zajedno u gradu Čita. Sve je više slobodnog mesta, a to mi sada najviše treba. Istina, svakog dana može da se izađe iz voza i malo prošeta, ali meni to nije dovoljno. Moje noge, ruke, mišići i kosti takođe žude za prostorom.

Pored mene sedi nova putnica. I ona se zove Olga. Nekada je igrala odbojku, ali je operisana pa više ne može da igra. Ide na odmor sa porodicom negde u blizinu Habarovska. To je na istoku, ali nije mnogo daleko. Putuje sama u vagonu za četiri osobe.

Dan 6: Zbogom kućo moja sa brezama, suncem i točkovima

Svakoga dana prelazimo bar po jednu vremensku zonu. Svakoga dana vidimo na stotine i hiljade breza, i već smo se navikli na ritam kloparanja točkova. A sada? Sada moramo dalje.

Zaista je jedinstvena stvar u putovanju vozovima preko cele Rusije što vi morate živeti sa „apsolutnim“ strancima i nepoznatim ljudima u nečemu što je isto kao velika i dugačka kuća. U određenom periodu oni su vam kao članovi porodice, s tim što mogu da vam kažu što god požele jer teško da ćete se ikada ponovo sresti. I zaista, često kažu BAŠ SVE – o svojoj porodici, o svome shvatanju politike i sveta, o ljubavi, smrti i veri. Budite spremni na to i otvoreni, i uživajte u putovanju!

Najjeftinija karta od Moskve do Vladivostoka košta oko 5000 rubalja (73 eura).

Pegi Loze, Russia beyond