Pretenzije Rusije na Severni pol

U Murmansku je startovala naucna ekspedicija na Severni pol, koja će, svakako, biti senzacionalna. Po rečima njenog rukovodioca, poznatog polarnog istraživača Artura Čilingarova, to je jedan od najvećih pomorskih pohoda u citavoj istoriji osvajanja Arktika. U pratnji broda na atomski pogon “Rusija” na put krecu flagman flotile Ruske hidrometeoroloske sluzbe “Akademik Fjodorov”. Na tom brodu nalazi se stotinak naucnika koji ce izvrsiti unikatna istraživanja granica u visim sirinama ruskog kopna. Međutim, kulminacija “Arktik-2007” će biti spuštanje dva batiskafa “Mir”. Po prvi put u istoriji oni ce se spustiti na dno u najsevernojoj tački planete.

U prvoj posadi dubokovodnog aparata, koji ce krenuti na dubinu preko 4 kilometra, nalazi se i potpredsednik Državne dume Rusije. Međutim, senzacionalnost najnovijeg “velikog severnog pohoda” je u nečem drugom. Po priznanju Čilingarova, ekspedicija ima ne samo naucni, vec i geopoliticki cilj. “Mi želimo dokazati da je Rusija velika polarna država” – izjavio je on. I kao dokaz toga na dno će biti spuštena kapsula od titana sa ruskom zastavom. Ako bi smo tu operaciju sa popularnog u poslednje vreme “jezika gestova” preveli, smisao tog gesta bi bio ovakav:” naša zemlja javno izražava pretenzije na Severni pol. Preciznije receno, na trougao, u cijoj osnovi je ruska obalska linija od Kolskog poluostrva do periferije Čukotke. A to je teritorija od 1,2 miliona kvadratnih kilometara – što je ekvivalentno povrsini Italije, Nemačke i Francuske uzetih zajedno. Uopšte uzev, i ranije smo je smatrali svojom. Počev od 20-ih godina prošlog veka taj sektor je na svim dobacim geografskim mapama označavan kao sovjetski, a zatim ruski. Tako je bilo sve dok se nije pojavila Konvencija OUN o pomorskom pravu, kojom je naša spoljašnja granica smanjena do 200-milja ekonomske zone. Ratifikovavši 1997. godine tu Konvenciju, mi smo istovremeno izgubili pravo na ostali deo Ledenog okeana, pa i svoj komad Severnog pola.

Ali su zato na te teritorije odmah počele  pretendovati druge zemlje, i to ne samo arktičke. Razume se i zašto. Ovde, na okeanskom dnu, po nekim ocenama, lezi na stotine milijardi tona nafte. Plus još riblja bogatstva. A severni pomorski put je i najkraća trasa iz Evrope u Ameriku, pored ostalog za transport nafte i gasa sa arktičkih nalazišta. Prema tome, cena pitanja je ogromna. Doduše, šansa da se povrati izgubljeno je mala, baš zbog usvojene Konvencije. Ako mi dokažemo da je kopno – u konkretnom slučaju okeanski venac Lomonosova – neposredni nastavak Sibirske kontinentalne platforme, onda će nam to omogućiti da “prigrabimo” praktično celokupni “komad”. Pre pet godina Rusija je prva od arktičkih zemalja zatražila od specijalne komisije OUN tu teritoriju, ali naša argumentacija nije bila dovoljno ubedljiva. Ponovni pokušaj ce biti učinjen 2009. godine, i mi se tome pripremamo. U maju je na tom istom ledolomcu “Rusija” na Istočni Arktik upućena ekspedicija naučnika iz peterburškog naučnog instituta okeanologije. Za mesec i po rada pedesetak geologa, geofizičara i avijatičara detaljno je istraživalo okeansko dno i, po recima rukovodioca ekspedicije, direktora Instituta Valerija Kaminskog, prikupila unikatne podatke koji omogućavaju da se ubedljivo argumentuju teritorijalne pretenzije Rusije. Najnovija ekspedicija Artura Čilingarova bi trebalo da verifikuje taj uspeh i dokaze svetu da ne sumnjamo u uspeh. Takva aktivnost na Arktiku, prirodno, ne može a da ne brine ostale pretendente na arktička bogatstva.

Naročito Amerikance. Na primer, ovih dana je casopis “Tajm” objavio clanak u kome je optužio Rusiju “za nameru da anektira celokupni Severni pol”. A nesto ranije zamenik predsednika Komiteta za inostrane poslove Ričard Lugar zahtevao je da se Amerika hitno priključi Konvenciji o pomorskom pravu, kako Moskva ne bi “prigrabila” za sebe regione bogate naftom i gasom. Zabrinutost Amerikanaca je opravdana: jer pored generalne ofanzive na Sever, Rusija vodi bitku i na krilima. Na primer, nedavno je predsednik Putin odobrio predlog vlade da se sklopi sporazum sa Norveškom o razgraničenju kopna Barencevog mora. Na taj način ce biti stavljena tacka u sporu koji traje već 4 decenije oko “sive zone” od 150 hiljada kvadratnih kilometara gde se, kako se pretpostavlja, nalazi preko 3 biliona kubika gasa, sto je, uzgred rečeno, uporedivo sa štokmanovskim rezervama. I ako se konfliktna situacija ovde resi, nije iskljuceno da ce sve snage biti uključene na istočnom krilu.

Jer Rusija i nije ratifikovala sporazum sa SAD o Beringovom akvatorijumu. Eduard Ševardnadze, tadašnji ministar inostranih poslova SSSR, koji je potpisao taj sporazum 1990. godine, poklonio je skoro dve trećine zaliva i mora susedima. Takvim gestom je Rusija želela da iskaze SAD i celom svetu svoju spremnost na kompromis. Sada su, izgleda, nastala drugačija vremena.