Ikarovski pad neoliberalnog kapitalizma

Da je neoliberalni američki sistem u kritičnoj situaciji govori i odluka Federalnih rezervi SAD da u posustali finansijski i ekonomski sektor da se upumpa novih 600 milijardi dolara koje su naravno bez ikakvog pokrića.Ovu odluku su kritikovali razumniji ljudi poput nemačkog ministra finansija, a nemačka kancelarka Merkel je oštro reagovala na američki protekcionizam koji nastoji da smanji nemački trgovinski suficit prema Americi. Dakle i u oficijelnim krugovima se mogu čuti reči otvorene kritike jalovih pokušaja spasavanja defektnog neoliberalnog poretka.
 

Kritičari poretka i kritičari kritičara
 

U proteklom periodu se moglo čuti da su promoteri i zagovornici neoliberalne ideje počeli da odstupaju od nje pa čak i da se odriču svojih dosadašnjih stavova. Stiče se utisak da se gotovo niotkud pojavila masa kritičara ovog koncepta ili barem njegovih ključnih elemenata te da sada mnogi, barem na Zapadu otvorenije kritikuju taj do sada dominantan diskurs.
 

Isto tako se stiče i utisak da su i do sada uporni kritičari ovog sistema i pogleda na svet se nekako umorili, pa i povukli sa poprišta idejne bitke iako se protivnička vojska iznutra koleba. Duge godine često i naizgled beznadežne borbe je proredila redove boraca protiv tržišne idolatrije, a preostali borci su često prilično ogorčeni i usamljeni. Sad kada bi mogli da sasvim legitimno pa čak i od nekih medija tolerisano plasirati sopstveno „kritičko mišljenje“ oni kao da prihvataju svojevrsnu samoizolaciju. Stoga će ili promeniti pristup i prilagoditi svoju priču novim okolnostima i komunikacijskim kanalima ili će to uraditi neka nova generacija kritičara. Čini se da je realnije da se desi ovo drugo.
 

Problem stare škole kritike neoliberalne paradigme je preterana apstraktnost s jedne i doza ogorčenosti „što nisu bili shvaćeni“ sa druge strane. Isto tako je problematičan nedostatak sposobnosti da se na moderan način i blizak mladima plasiraju ove ideje koje zbog razorne krize imaju danas mnogo veću prohodnost. Oni su vrlo često i po idejnom stilu i po korišćenju medijskih tehnika „ljudi nekog prošlog vremena“ iako je vreme sazrelo za njihovu kritiku neoliberalne dogme.
 

No ključni problem ovog kritičkog diskursa je to što je u njemu mnogo jasnih i istinitih zapažanja o negativnim stranama globalizacije i neoliberalne ideje i prakse ali nije uspeo da formuliše dovoljno jasnu i jednostavnu alternativu vladajućoj „priči“.Kritičari kritičara globalističkog sistema ih uvek podsećaju na to slabo mesto rečima: „Dobro sve to možda i stoji ali šta je alternativa, kakav vi to program i kakva rešenja nudite danas?“ Oni su u pravu nije više dovoljno analizirati defekte jednog sistema i isprazno debatovati sa advokatima sistema već nastojati ponuditi izlaz iz kritično loše situacije.
 

Osim toga, kada se radi o sistemu koji direktno determiniše ključne aspekte života cele svetske populacije i čije funkcionisanje, a kao što vidimo i urušavanje ostavlja dalekosežne posledice, onda je posebno što se tiče starih i novih kritičara tog koncepta i razumevanja kritike od strane šire javnosti veoma važno naći zajednički imenitelj među kritičarima promašenog i pogubnog koncepta „globalnog potrošačkog društva“ kao i težiti nekoj vrsti međusobnog povezivanja da bi se stvorio aktivan front otpora vladajućoj idolatriji. Međusobne podele, nesposobnost da se povežu i koordinišu, pa i korumpiranost od strane establišmenta umanjuje mogućnost formulisanja i nametanja alternative dominantnom sistemu. Sve te slabosti ostavljaju prostor neumornoj neoliberalnoj propagandi za dalje neometano dejstvo i pokrivanje sve veće zjapeće rupe kako u finansijskoj tako i u idejnoj sferi.
 

Za nastanak aktuelne globalne ekonomske krize, javnost je prvi put mogla čuti u leto 2007. godine kada je objavljen krah američkog hipotekarnog tržišta. Više informacija i konkretnih podataka o krizi finansijskog i ekonomskog sistema, stiglo je u jesen 2008. godine, s tim što su svetski zvaničnici tada stavili ogradu da će ista trajati do kraja 2009. godine, ubedivši dobar deo javnosti da će to tako zaista i biti.
 

Postojeća globalna ekonomija, u pravom smislu te reči jeste globalna jer je ekonomski sistem tako postavljen, da su kroz međunarodne finansije, neometano kretanje kapitala iz jedne države u drugu, berzansko poslovanje, bankarski sistem, svi učesnici višestruko uvezani i krah na jednom polju ne može ostaviti bez posledica drugi segment poslovanja. Takođe, sasvim je jasno da se od više oblika kockanja i špekulativnog igranja na raznim „berzama“ skoro niko nije uzdržao. Stvar je samo u tome da je do informacija o gubicima iz tog virtuelnog dela finansijskih igara negde teško doći, a negde čak ne postoji ni svest da je staroj praksi došao kraj. Osim toga, pošto se stare navike teško menjaju, pre nekoliko meseci je odjeknula vest da su bankari i drugi finansijski igrači, sredstva vlada svojih zemalja, ponovo upotrebila za ova legalna kockanja, a ne spašavanje ekonomije, pa čak kroz te poslove i zaradili. Dakle kockarska ekonomija ili ekonomija lažne kovnice novca je jača od krize i od razuma.
 

Šta da se radi?
 

Nema na horizontu ni ozbiljnih mera za savladavanje krize. Informacije o njenim efektima su malobrojne i toliko razuđene da ih je teško sve pohvatati i zaokružiti u celoviti sliku. Ipak, ne može se više sakriti neizvesnost i kriza u međunarodnom monetarnom sistemu, ogromne količine novca veštački upumpane u finansijski sektor, neodrživost neprikosnovenog tržišta i nekontrolisana potrošnja ograničenih resursa.
 

Ako je teško i dati konkretne savete šta uraditi sa ušteđevinom, kako sačuvati posao, gde živeti i kako planirati, krajnje je vreme da od pasivnih potrošača kojima mediji ispiraju mozak postanemo stvaraoci i proizvođači života i da mislimo svojom glavom.Ako i ne budemo na najbolji način donosili odluke bez "ličnog bankara", bili primećeni bez novog automobila, tretirani svim mogućim uslugama modne industrije, bar ćemo biti kao pojedinci i kao narodi pripremljeni za epilog virtuelne i špekulantske ekonomije i kraha jednog krajnje lošeg sistema i pošteđeni manipulacija i propagandnih usmeravanja. Mnogi još uvek pokušavaju da lete na ikarovski gordim krilima neoliberalizma, arogantno ne primećujući da je toj priči došao kraj i da krila lepljena tržišnom pohlepom počinju da se odlepljuju. Zahvaljujući tome, pad će biti još oštriji i jači, a otrežnjenje bolno i sumorno. To naravno neće biti kraj sveta već kraj sveta onakvog kakvim ga poznajemo.
 

Zapadne elite se već izvesno vreme spremaju na socioekonomski kolaps sistema i na moguće nemire, pobune i revolucije. Vojske se transformišu u profesionalne snage koje imaju funkciju i unutrašnjeg očuvanja poretka pred mogućom i verovatnom provalom besa i nezadovoljstva siromašnih i nezadovoljnih masa. NATO pakt dobija novu „funkciju“ – postaje i pas čuvar jednog trulog poretka i militantna brana pred mogućim unutrašnjim izazovima. Tako se i užurbano učlanjivanje balkanskih država u ovaj vojni savez vidi i kao geopolitičko zaokruživanje kontrole SAD nad ovim ključnim prostorom ali i kao alibi mehanizam za intervenciju ukoliko prozapadni režimi budu ugroženi od strane nezadovoljnih masa. No jasno je da se ulaskom u natovske strukture te države podvrgavaju novom stepenu kontrole te da gube ključne elemente svoje nacionalne slobode.
 

Šta onda da se radi u ovakvoj situaciji? Pre svega potrebno je spasavati ono što se spasti može i mora. Pre svega fokus mora biti na očuvanju naroda i države. Da bi se to uspelo potrebno je sistem postaviti tako da se očuvaju vitalne funkcije po svaku cenu – pre svega red u društvu i proizvodnja onog najvažnijeg – hrane i energije. Oni koji u vremenu krize budu imali dovoljno hrane i energije će biti stabilni a svi drugi će biti izuzetno ugroženi.
 

Ovo podrazumeva krizni menadžment u državama i podvrgavanje privrednog života principima nacionalne ekonomije (što zapravo ispod žita i rade vodeće svetske sile). Vlade moraju igrati mnogo aktivniju i strateški orijentisanu politiku koja ima za cilj bezbolno spuštanje sistema na nižu „radnu temperaturu“ i omogućavanje stabilno funkcionisanja vitalnih funkcija (odbrana, bezbednost, energija, komunikacije i hrana). To podrazumeva i aktivnu ulogu vlade u podsticanju sopstvene proizvodnje, ne toliko izvozno orijentisane (jer u krizi nema toliko prostora za izvozni bum) koliko one koja je fokusirana na zadovoljavanje sopstvenih potreba. Neka vrsta samodovoljnosti u energiji i hrani je neophodna u iskušenjima koja su pred svim državama. To jednostavno znači da se mmfovski saveti slušaju ali da se radi sve suprotno od toga (ili gotovo sve) da bi se stvorila stabilna nacionalna ekonomija koja treba da prebrodi velike talase kriza i nadolazećeg haosa i da uplovi u luku mira i stabilnosti.

Branko Radun,