Početna stranica > Novosti
Bilo je to na početku Velikoga rata, 1914. Kada voz pisnu i krete se iz stanice, oni zadrhtaše oboje. Još nekoliko trenutaka gledali su svoga sina Milana dok voz ne izmače, i posle su ga samo poznali po beloj marami kojom im je mahao iz daljine, piše Politika.
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Dvoje zaboravljenih
02.08.2020. god.
Dvoje starih još su živi i svakog jutra i večeri izlaze na stanicu, čekaju voz i željno zagledaju u vagone. Traže svojega Milana, nadaju mu se. Čekaju ga tako dugo i svakim danom sve su bleđi, a bore na njihovim licima postaju sve dublje, dok njihove dobre duše traže utehe svome bolu i molitvi bogu. I u tihom, neprekidnom jecanju, koje izumire u zaglušnom dobu posleratnoga života...
Bilo je to na početku Velikoga rata, 1914. Kada voz pisnu i krete se iz stanice, oni zadrhtaše oboje. Još nekoliko trenutaka gledali su svoga sina Milana dok voz ne izmače, i posle su ga samo poznali po beloj marami kojom im je mahao iz daljine, piše Politika.
Kad voz već ode pogledaše se nemo, a taj pogled govorio im je mnogo. Nešto ih je gušilo u grlu i jedna pređoše ćutke put od stanice do kuće, pa se tu kao deca rasplakaše.
„Ode i on sa ostalom braćom” - reći će najzad čiča Nikola i priđe te nežno povuče ženu, koja se beše naslonila rukom na sto i zagledala se.
Koliko i koliko noći nisu spavali dok ga ne podigoše. Bio im je jedinac, a oni siroti radnici. Oboje su išli u jednu fabriku u Beogradu, radili od jutra do mraka dok su ga školovali. Kad je posle dugog i željnog očekivanja svršio školu i dobio državnu službu u jednom malom mestu u unutrašnjosti i oni su pošli sa njime, te su se tako sve troje od njegove neznatne plate izdržavali.
I, lepo su živeli. Sa onim što se imalo raspolagali su i nadali se da će plata vremenom biti veća, pa još ako se njihov Mile oženi. Onda će tek oni moći u svoje stare dane proživeti i odmoriti se. I eto, prva godina njegove javne službe i njihovog ugodnijeg života, pa se i to brzo prekide i mesto svih lepih snova u srca njihova useli se neka zebnja, strah i slutnja.
Od čega?
„Pa, vratiće se oni, ne brini” ‒ govorio je Nikola ženi. „Neće ni nas bog zaboraviti. Ode toliki svet na granicu, pa neće svi izginuti.”
I dok su u oniskoj sobici, skromno nameštnoj, razgovarali među se, njihov Milan sedeo je u uniformi s puškom u ruci, u vagonu treće klase sa ostalim vojnicima, duboko utonuo u misli. Voz je lagano odmicao a njemu se počeše ređati uspomene od ranog detinjstva pa do tog časa.
Ceo život izađe mu pred oči i on ne nađe u njemu ničega osobitog i lepog, sem večitog mučenja za nasušni hleb i dugog noćnog sedenja nad knjigom pored čkinjave lampe. Samo jedan jedini svetao zračak u njegovom životu beše mila majka koju je bezgranično voleo, a svim tim gorkim uspomenama, visoko stajaše svetla kao njegov uvek budni anđeo čuvar.
I ozari mu se srce i zasija svetlošću ljubavi.
Voz je ubrzao i odmicao a njemu je rastanak sa roditeljima, koje u bedi ostavi, lebdeo u svesti. Požele, u jednu trenu, da se otrgne i vrati njima u zagrljaj, da ih pazi, čuva, neguje i pomaže u starim danima.
„Da, majka i otadžbina” ‒ prošapta on. „Dve najveće svetinje, ali koja je preča?” I on se očevidno borio u duši svojoj. Najzad ustade, priđe prozoru, pogleda u daljinu i ponovo utonu u duboko more svojih misli i uspomena.
Iz jednog kraja vagona poče se izvijati snažno, vesela pesma:
„Otadžbino, mila mati...” i on u njoj nađe oba svoja ideala koji su, spojeni, pravili duboku brazdu u duši njegovoj.
Nije to davno bilo. Dvoje starih još su živi i svakog jutra i večeri izlaze na stanicu, čekaju voz i željno zagledaju u vagone. Traže svojega Milana, nadaju mu se. Čekaju ga tako dugo i svakim danom sve su bleđi, a bore ne njihovim licima postaju sve dublje, dok njihove dobre duše traže utehe svome bolu i molitvi bogu. I u tihom, neprekidnom jecanju, koje izumire u zaglušnom dobu posleratnoga života...
Ovu srpsku tužbalicu ispisao je i 1930. štampao jerej čačanski, Živojin Gl. Aleksić. A svaka palanka naše porobljene otadžbine imala je takvih ko zna koliko...
Gvozden Otašević, Politika
Gvozden Otašević, Politika
- Izvor
- Tanjug
- Starac u jedinici 1914, doneo preobuku sinovima i priča o bitkama na Jedrenu i Javoru (Foto „Šumadijska divizija 1914–1918”) / Politika/ vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Nova raketa je uspešno testirana, rekao je ruski predsednik na sastanku u Kremlju.
Piše: Julija Karasjuk
Izjave ruskog predsednika nisu prazne priče kao one evropskih političara, rekao je mađarski lider.
Moskva mora biti „primorana“ na mir kroz snagu, izjavio je ukrajinski lider.
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.
SLIKA SEDMICE
VIDEO
VIDEO
VIDEO
