„Austrija nam je objavila rat. To je njen kraj. Bog će nam dati pobedu.”

 Predsednik srpske vlade Nikola Pašić izgovorio je ove ječi prije tačno 98 godina, 28. jula 1914. u nekoj kafani u Nišu, u kojoj se našao i pesnik Josip Sibe Miličić koji je od zaborava otrgao ovaj šturi, proročki komentar. Pašić je sedio sam za stolom i ručao, kada ga je prekinuo neki žandarm da bi mu uručio telegram koji je tog dana okrenuo svet naglavce, pošto je njime pokrenut zamajac Prvog svetskog rata.

U otvorenom telegramu poslatom preko Bukurešta, ratoborni Beč je poručio srbskoj vladi sledeće:

„Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. jula 1914, koju joj predao austro-ugarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-Kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi prava i interesa. Austro-Ugarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom”.

U noti od 23. jula, na koju se Beč pozvao, službena Srbija je optužena da je huškala prečanske Srbe protiv Austrougarskog carstva i da se ideja o atentatu na prestolonaslednika Franju Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan 28. juna 1914, „rodila u Beogradu”, da su atentatoru Gavrilu Principu i drugovima „oružje i municiju dali oficiri i činovnici, članovi ’Narodne odbrane’, i da su prelazak u Bosnu sprovele starešine srpske pogranične službe”.

Bilo je to protivno zaključcima do kojih je došao Fridrih fon Vizner, službenik bečkog Ministarstva spoljnih poslova, koji je poslat u Sarajevo 10. jula 1914. da ispita istražni materijal i ustanovi dokaze o odgovornosti srpske vlade za atentat.

Kao savestan državni službenik, privržen ideji pravne države i istini, Vizner je 13. jula telegrafisao u Beč: „Ne postoji bilo šta što bi ukazivalo na odgovornost srpske vlade u organizovanju ubistva ili priprema, ili u snabdevanju oružjem. Niti ima bilo šta što bi čoveka navelo da posumnja u tako nešto. Naprotiv, postoje dokazi koji, izgleda, mogu da navedu na zaključak da je tako nešto izvan svake sumnje”.

Sarajevski atentat je, međutim, kako je ustanovio Vladimir Dedijer, „bio neočekivani dar boga Marsa ratobornoj bečkoj strani, koja je još od aneksione krize 1908–1909. tražila bilo kakav izgovor da napadne Srbiju i umiri Južne Slovene, proširujući habzburšku vlast do samih vrata Soluna”.

U tom pogledu bio je više nego jasan načelnik Generalštaba austrougarske vojske general Konrad koji je posle sarajevskog atentata rekao: „To nije zločin samo jednog fanatika; atentat je objava rata Srbije Austro-Ugarskoj... Ako propustimo ovu priliku, Carstvo će biti izloženo novim eksplozijama jugoslovenskih, čeških, ruskih, rumunskih i italijanskih aspiracija... Austro-Ugarska mora da vodi rat iz političkih razloga”.

Iz tih razloga nota Beča od 23. jula bila je, u stvari, ultimatum Srbiji izražen u deset tačaka. Tačkom šest je traženo da se srbska vlada obaveže „da će otvoriti sudsku istragu protiv učesnika zavjere od 28. juna koji se nalaze na srbskoj teritoriji”, te da bi „organi delegirani od strane carske i kraljevske vlade (Beča – prim. a.), učestvovali u toj istrazi”.

Opšte mišljenje članova srpske vlade bilo je da notu treba odbiti, što je sažeo ministar prosvjete Ljuba Jovanović, koji se prvi javio za reč: „Ne ostaje ništa drugo nego da se gine”.

Odgovor srpske vlade sastavili su Pašić i Stojan Protić, drugi ministri su ponešto dodali, tako da je tekst bio gotovo u 17.45 sati – 15 minuta pre isteka ultimatuma 25. jula. U odgovoru je navedeno da je srbska vlada prihvatila sve tačke bečkog ultimatuma, osim tačku šest „jer bi to bila povreda Ustava i Zakona o krivičnom postupku”.

Austrougarskom poslaniku Gizlu odgovor je predao sâm Pašić, kome je Gizl rekao da je nezadovoljan i da odmah napušta Beograd.

Iste večeri se i srbska vlada povukla u Niš, zbog čega je objava rata Srbiji i zatekla Pašića 28. jula u onoj kafani s početka teksta.

Iste noći, austrougarska vojska je počela da zasipa Beograd artiljerijskom vatrom i tako šest narednih dana i noći.

Zbog toga „Politika” nekoliko dana nije izlazila, a kada se ponovo našla pred čitaocima, 4. avgusta, na prvoj strani je objavljen izvještaj „Pod austrijskim mecima” o napadu na beogradsku prestonicu.

„Protivno svakom međunarodnom pravu Austrijanci (su) obasipali kuršumima i topovskim mecima ne vojsku nego mirne građane i privatne zgrade”, pisala je „Politika”, navodeći da je „austrijsko bombardovanje, kome nema imena ni u ratnoj taktici niti u istoriji međunarodnih odnosa, nanelo našoj varoši štete...”.

Srećom, „ni jedno jedino lice nije poginulo”.

„Politika” je tog dana objavila i tu dobru vest, ali je bilans smrti, na kraju četvorogodišnjeg Velikog rata, po Srbiju i srbski narod bio zastrašujući – izginulo je ili pomrlo zbog epidemija više od 1.100.000 ljudi, 450.000 vojnika i 650.000 civila, što je bilo oko 26 odsto stanovnika Kraljevine Srbije.

Politika