„Hteo sam da pokažem Srbima da nisu sami“: Sećanja ruskog dobrovoljca na rat u Bosni

Mihail Polikarpov je bio ruski dobrovoljac u ratu u Bosni. Kada se vratio životu u miru, napisao je knjigu „Balkanska međa”, koja je postala jedino pravo svedočanstvo svih Rusa koji su se borili na Balkanu 90-ih godina. Mihail bi želeo svoju knjigu da objavi i na srbskom jeziku. U ekskluzivnom intervjuu za Russia beyond on se priseća kako se borio za bratski narod.

„Otišao sam da se ne bih stideo pred sobom” 

- Tada, 90-ih godina, veliki broj Rusa je imao želju da zaštiti Srbe. Međutim, malo ko je ovu želju i ostvario, ali ona je zahvatila celu Rusiju. Znali smo da naša vlast greši. Inicijalna kapisla bilo je prisajedinjenje naše zemlje sankcijama protiv Jugoslavije u proleće 1993. godine. Za vreme Drugog svetskog rata Francuzi su govorili „Peten spasava naš novčanik. De Gol spasava našu čast.” Ne znam čiji je novčanik spasavao Jeljcin, ali bio sam siguran da ujutro neću moći da se pogledam u ogledalo bez stida, ako ništa ne učinim protiv zla koje se tada dešavalo. Hteo sam da pokažem Srbima da nisu sami i napušteni. 

RDO-2, decembar 1992.

Mihail Polikarpov

Put u rat, gde vas očekuju i vole 

Imao sam 25 godina. 1994. sam seo u voz za Beograd. Mađarski graničari me zamalo nisu zadržali, ali na kraju je sve prošlo dobro i stigao sam u Srbiju, a odatle autobusom do Sarajeva, u rejon Jevrejskog groblja, gde se nalazila baza ruskog dobrovoljačkog odreda, koji je delovao u sastavu Sarajevsko-romanijske brigade. Rat je bio u toku, grad je bio podeljen neobičnom linijom fronta: mesto gde smo se mi nalazili sa tri strane je bilo okruženo muslimanskim položajima. Naša baza se nalazila ispod Debelog brda, u slepoj zoni muslimana, ispod litice, gde nisu mogli da nas gađaju. 1994. godine nas je bilo veoma malo, naš odred je brojao samo desetak ljudi, a ukupno u različitim odredima bilo nas je oko 17. Ali Srbi su to veoma cenili i osećali su našu podršku.

Mihail Polikarpov, Sarajevo, leto 1994.

Mihail Polikarpov

Kada sam stigao, nisam znao jezik, ali dok sam bio tamo, nešto sam naučio. Dali su mi uniformu i oružje i priključio sam se borbama. U početku sam se mnogo plašio. Mislio sam: što nisam s mirom sedeo u Moskvi?! Onda je strah prestao. Danas mi ponekad nedostaje to osećanje koje sam imao tamo u ratu, kada sam znao kako nas tamo očekuju, kako nas vole, kako smo im potrebni... 

Pored Sarajeva, leto '94

Mihail Polikarpov

„Junaci su ostali sahranjeni u zemlji” 

Ne mogu reći da sam bio veliki junak, pravi junaci su ostali tamo da leže u zemlji, na groblju u selu Donji Milići, u južnom predgrađu Sarajeva na srbskoj teritoriji. Nedavno je u Rusiji umro Eduard Smirnov, drugi komandant Drugog ruskog dobrovoljačkog odreda. On je bio pravi ratnik, a njegov odred najpoznatiji i najefikasniji. Oni su najpre ratovali u Višegradu, zatim u rejonu Bijeljine, a posle toga u Ustiprači. A naš Treći ruski dobrovoljački odred ratovao je u rejonu Sarajeva, od Goražda do Olova, sve moje borbe bile su tamo, severno od Sarajeva. Prva borba, naravno, najviše mi je ostala u sećanju, ne mogu da kažem da se čovek ponovo rodi, ali postaje drugačiji. Drugačije počne da se odnosi prema životu i smrti.

Višegrad, 1993.

Mihail Polikarpov

U tom ratu ljubav me je zaobišla. Iako su me Srpkinje gledale sa žarom. Propustio sam priliku, omanuo sam, mnogo mi je žao zbog toga! 

Ratni drugovi iz starih dana...  

Pamtim svoje drugove... 

Vladimir Sidorov, kozak, koji je teško ranjen u borbi kod Zaglavke 12. aprila 1993. godine, danas je predsednik saveta veterana iz tog rata, mnogo čini za invalide i majke poginulih, organizuje posete Višegradu. To je primer čoveka koji je bio u tom ratu, vratio se iz njega, ali u suštini je tamo „ostao”. 

Kozak u Višegradu, 1993.

Mihail Polikarpov

Srbin Milan „Mekenzi”, kako smo ga zvali, bio je to veseo i lep 27-godišnji mladić sa spojenim obrvama. Iznad leve slepoočnice glavu mu je krasio beli ožiljak, trag od metka koji ga je očešao po lobanji. Milan se ranije borio u ofanzivnom odredu i hteo je da ode, kada je ponovo buknuo aktivni rat. O njegovom ratničkom putu govori činjenica da kod kuće ima 15-ak automatskih pušaka-trofeja „ratnog plena”. U borbama je najradije koristio mitraljez Kalašnjikova bez postolja i nosio je pancir. Nadimak je dobio zato što je jednom iz minobacača pucao na Unprofor. Mekenzi je bilo ime kanadskog generala koji je tada komandovao kontingentom UN. 

Kozaci u Višegradu, 1993.

Mihail Polikarpov

Komandant nam je bio Slavko Aleksić. Koliko znam, on je živ i  zdrav i živi u rejonu Sarajeva. Dogodilo se da sam izgubio kontakt sa njim, iako bio veoma voleo da ga vidim. 

„Želim da posetim Srbiju, koju nisam uspeo da vidim” 

Možda ću posle vašeg članka uspeti da se sretnem sa nekim od ratnih drugova! Trebaće nam cela noć da se ispričamo! Moraću da obnovim srbski jezik, mada ću se posle treće čašice rakije sigurno svega setiti! Takođe bih hteo da se uživo sretnem sa srbskim vojnim istoričarima, na primer, sa Svetozarem Jokanovićem, on proučava avijaciju i komuniciramo samo preko interneta. 

Rusi na Kosmetu

Mihail Polikarpov

Svako ima svoju „Balkansku među” 

Prema filmu „Balkanska međa” imam suzdržano-kritički stav, ali dobro je što je ova tema pokrenuta i nekim mojim poznanicima Srbima se film veoma dopao. U mojoj knjizi „Balkanska međa” (autorski naslov je „Otkud momku srbska tuga?”) ima mnogo mojih sećanja. Ona je već prevedena na srbski i mnogo bih voleo da je objavim, kako bi Srbi saznali nešto o našim junacima. Veoma bih želeo da odem na susret sa čitaocima, jer u Srbiji otada nisam ni bio...

A ruska varijanta knjige može se nabaviti ovde: Balkanskiй rubež. Russkie dobrovolьcы v boяh za Serbiю


Katarina Lane, Russia beyond