Pet podviga ruskih lekara: Legendarni primeri iz bliže i dalje prošlosti

Mečnikov se svesno zaražavao opakim bolestima i izučavao ih na svom organizmu, Vorobjov je vadio projektile iz tela, noseći na sebi oklop deminera težak 30 kg i neprobojno staklo preko očiju, Sinjakov je oslobodio hiljadu zarobljenika koncentracionog logora koje je zaveo kao mrtve... Lekari danas ponovo spasavaju živote svojih pacijenata dovodeći u pitanje vlastitu egzistenciju. A kako je to izgledalo u bližoj i daljoj prošlosti Rusije govori pet primera bez premca koje smo za vas izabrali, piše Russia beyond. 

Nikolaj Sklifosovski: Uveo operacije u sterilnim uslovima

 

Sputnik

Hirurg Nikolaj Sklifosovski (1836-1904) lično je spasao stotine vojnika, operišući u vreme Rusko-turskog rata (1877-1878), Balkanskih ratova (1876) i drugih vojnih sukoba. Ipak, njegova glavna zasluga bila je u domenu higijene u lekarskoj praksi. Iako je u to iz današnje perspektive teško poverovati, mnoge operacije, upravo zbog loše higijene. imale su tragičan ishod, kako po pacijente, tako i po lekare, koji su lako mogli da se zaraze. 

Antiseptičke zavoje na bazi alkohola i joda počeo je da koristi Nikolaj Pirogov, međutim tek je njegovom učeniku Sklifosovskom, uz velike napore, pošlo za rukom da uvede obaveznu primenu antiseptika. Lekari su krajem devetnaestog veka bili izričito protiv novotarija, zavoji su korišćeni višekratno, instrumenti se prali u toploj vodi, a operisalo na drvenim stolovima koji su upijali znoj i krv bolesnika. Da bi nove metode bile primenjene morale su da prođu godine njegovog naučnog i prosvetiteljskog rada, pa se tako u operacionim salama polako počelo sa sterilizacijom instrumenata, spaljivanjem iskorišćenog zavojnog materijala, pranjem ruku posle svake operacije i zamenom drvenih stolova metalnim.

Ilja Mečnikov: Nije prezao da zarazi sebe da bi spasao druge

 

Getty Images

Bolesti poput tifusa i kolere danas su gotovo zaboravljene, mada su u nedavnoj prošlosti kosile čitava naselja. Valja se stoga prisetiti koju cenu su lekari često morali da plate kako bi uspeli da zaustave pomenute epidemije. U potrazi za vakcinom mnogi lekari su od davnina vršili eksperimente na sebi. Oni su svesno sebe zaražavali i ne lečeći se iscrpno upoznavali sa tokom bolesti i reakcojom živog organizma. Na taj način došlo se do brojnih naučnih otkrića u oblasti imuniteta i virusologije.

Osnivač ruske škole imunologije Ilja Mečnikov (1845-1916) još od mladih dana bio je sklon eksperimentima i posmatranju prirodnih pojava pa ga je majka prozvala „živa“. U Ruskoj imperiji a kasnije u Francuskoj bavio se vakcinom protiv besnila, kolere i antraksa.

Kako bi proverio svoje pretpostavke o rasprostranjenosti bakterija inficirao se tim povodom sifilisom, povratnom groznicom, krvlju obolelog od malarije, boreći se svaki put za život. Dva puta je pio vodu zaraženu kolerom. Savremenici tvrde da mu je čelično zdravlje itekako pomoglo da preživi sve te eksperimente.

Predano se bavio do kraja života proučavanjem dugovečenosti, zaključivši da ljudsko zdravlje zavisi od mikroflore želuca i, ma kako to čudno zvučalo, raspoloženja. Srećan čovek duže živi, a u borbi protiv bolesti efikasne su vakcine. Ove na prvi pogled banalne stvari poznate su nam zahvaljujući Mečnikovu.

Georgij Sinjakov: Oslobodio hiljadu zarobljenika koje je zaveo kao mrtve

 

Arhivska fotografija

Za plemeniti podvig ovog uralskog hirurga saznalo se zahvaljujući ženi pilotu Ani Jegorovoj, Heroju Sovjetskog Saveza, čija je letelica oborena u blizini Varšave 1944. godine. U Književnim novinama ona je 1961. godine otkrila kako joj je jedan lekar pomogao da pobegne iz koncentracionog logora, i ne samo njoj. U vreme Velikog otadžbinskog rata Georgij Sinjakov (1903-1978) organizivao je bekstvo velikog broja zarobljenika iz logora Kjustrin u Poljskoj.

Mobilisan prvih dana rata, služio je kao frontovski hirurg sve dok u oktobru 1941. nije zarobljen kod Kijeva. Period od maja 1942. godine do kraja rata proveo je kao sužanj u Kjustrinu. Prema jednoj verziji spasao je sina jednog od gestapovaca koji se davio koskom, pa su mu nacisti dozvolili da se slobodno kreće po logoru, dobivši uz to pojačano sledovanje, koje je on delio sa drugim zatočenicima.

Kako bilo da bilo Sinjakov se koristio svojim položajem kako bi pomogao zarobljenicima da pobegnu. U tome mu je pomagao, nemački prevodilac Helmut Čaher koji je bio oženjen Ruskinjom. Čaher je zarobljenicima donosio karte i kompase, a Sinjakov bi se potrudio da se svaka takva osoba zvanično precrta sa spiska živih.

To se događalo na sledeći način: Sinjakov je konstatovao smrt, a zarobljenik je odvožen s pravim leševima i bacan u rov izvan logora, gde bi potom „oživeo“. Početkom 1945. godine kada je Crvena armija bila na prilazu logoru, u njemu je bilo oko tri hiljade ljudi. Sinjakov je uspeo da nagovori naciste da ne poubijaju zatočenike.

Još uvek se pouzdano ne zna kako mu je to pošlo za rukom, ali Nemci su se povukli bez ijednog hica. Ubrzo su u logor ušli sovjetski vojnici, a on je u narednih nekoliko dana operisao sedamdeset ranjenih tenkista. Lekar je stigao do Berlina i na zidovima Rajhstaga ostavio svoj potpis. Posle rata Georgij Sinjakov radio je u gradskoj bolnici u Čeljabinsku. O tim godinama nije voleo da govori.

Jurij Vorobjov: „Deminirao“ ranjenog vojnika

 

Mihajil Jevzerihin/youtube.com

U septembru 1986. godine sovjetski lekari izveli su gotovo neverovatnu operaciju. U bolnici u Dušanbeu, glavnom gradu Uzbečke SSR primljen je vojnik Vitalij Grabovenko koji je ranjen u ratu u Avganistanu. On je imao brojne rane od kasetne municije koje su uspešno zašivene. Sutradan kada je prestao da pokreće ruku na rendgentskom snimku videla se neobična pravougaona senka na mišićima grudnog koša.

Bila je prilično velika, 11 centimetara. Zatraženo je mišljenje pripadnika vojske, a nekoliko njih reklo je da je reč o projektilu koji bi mogao da izazove veliku nesreću. Samo jedan neoprezni pokret i cela bolnica bi mogla da nastrada. Sličan slučaj dogodio se samo u vreme Drugog svetskog rata, kada je prilikom vađenja projektila nastradala cela medicinska ekipa. Uprkos tome doneta je odluka da se operacija obavi.

Pozvan je upravnik bolnice hirurg Jurij Vorobjov. Asistirao mu je mladi lekar, lajtnant Aleksandar Dorohin. Operacija je pripremana četiri dana, a svi potezi planirani po sekundama. Za vađenje projektila za bacač granata napravljen je specijalni instrument kojim bi mogao da se čvrsto stegne. Bolnicu su opkolili demineri. Medicinske ekipe bile su spremne za slučaj da se lekarima nešto desi.

Anesteziolozi su radili u kacigama i pancirima. Hirurg i njegov pomoćnik nosili su trideset kilograma tešku odeću deminera sa neprobojnim staklima preko očiju. I sve to na temperaturi od plus četrdeset stepeni. Operacija je trajala 15 minuta. Izvađeni projektil odmah je stavljen u kontejner i dat deminerima. Vorobjov ne samo da je uspeo da ga uspešno izvadi, već i da sačuva vojniku ruku. Za ovaj podvig odlikovan je ordenom Crvene zastave.

Leonid Rošalj: Oslobađao zarobljenu decu na Dubrovki i u Beslanu

 

Vladimir Vjatkin/Sputnik

Leonid Rošalj (rođen 1933. godine) kako u Rusiji, tako i van njenih granica, slovi za dečjeg lekara koji se uvek nađe svuda na planeti gde je deci potrebna pomoć. Rošalj je spašavao dečje živote posle zemljotresa u Jermeniji (1988) i Avganistanu (1998), kao i ratova u Iraku (1991) i Čečeniji (1995). Kada su teroristi zauzeli zgradu Pozorišnog centra na Dubrovki u Moskvi bio je jedan od retkih kome je bilo dozvoljeno da uđe unutra. Uspeo je da taocima dostavi vodu i lekove i ubedi teroriste da puste osmoro dece.

Dve godine kasnije suočio se sa jednim od najstrašnijih terorističkih napada u istoriji Rusije. U gradiću Beslanu 1. septembra 2004. godine teroristi su zauzeli školu u kojoj je bilo preko 3000 učenika i njihovih roditelja. Rošalj je bio prvi koga su teroristi tražili da dođe. On je stigao nekoliko sati posle upada. U Beslanu je dobio telefon i desetak puta se čuo sa teroristom čije ime nije znao i sa kojim se dogovarao da deca dobiju bar vodu. Trećeg septembra postignut je dogovor da se iznesu tela poginulih koja su se nalazila ispred škole.

U tom trenutku u školi je odjeknula eksplozija, i taoci su počeli da beže iz zgrade, iskačući kroz prozore, a specijalci počeli upad. „Najviše što sam, možda, u životu uradio bilo je to, što sam uspeo da zaustavim stotine rođaka talaca koji su nameravali da sami oslobode svoju decu“, rekao je kasnije Rošalj. „Teroristi bi to shvatili kao provokaciju i nastala bi klanica“. 

Ana Sorokina, Russia beyond