Redov Neđo i njegova kobila

08.03.2020. god.

Nedeljko Neđo Nešović, selo Kremna, rođen 1890. godine. Devet Božića božićkovao u uniformi. Čuvao koze u mladosti u Kremnima, pa 1910. otišao vojsku da služi. Ali kad je odslužio, umesto da se vrati kući u Kremna, pozvaše ga u rat.

Prvo krvavi bojevi protiv Turaka kod Kumanova i Bitolja, pa na Bregalnici protiv Bugara. Kad i to nekako završi, onda Švabe na Srbiju udariše 1914. Odoleva redov Neđo sa svojim užičkim pukom, ne da tuđinu da nasvoji. Tako prve i do pola druge ratne godine. Ali kad zatim udari sila sa svih strana, poče odstupanje s vojskom na jug. Pravo u albansku golgotu. Moralo se nedaćama odoleti, snalaziti se i preživeti.

„Krenusmo uz Rugovsku klisuru. Pored puta padaju od umora i gladi naši vojnici. Sve mrtvac do mrtvaca. Iz dana u dan sve veća glad. Posle dugačkog marša stigosmo u jedno raštrkano planinsko selo. Ja pođem od kuće do kuće. Šta mogu kad moram, čeka me četa gladnih nesretnika. U većini slučajeva plaćali smo sve što uzmemo od naroda. Ali ponekad se moralo nešto i isprositi.

U jednoj kući nađem da imaju leba, ali ne daju. Ponudim kobilu za prodaju. Brzo se pogodismo – kilo leba za kobilu. Dade meni gazda kilo leba, a ja njemu kobilu. Odoh ti ja iza kuće čim se pogodismo i pratim njegovo kretanje. Uđe ti on u kuću i tamo se zadrža, a ja iza štale gde je kobila bila. Ubacim leb u telećak, uzjašem kobilu, dobro je ošinem i u galop...”

Heroji izašli iz senkehttps://t.co/tjTz6839u5
— VOSTOK vesti (@vostokvesti) March 6, 2020

„Dođosmo u primorje. Poče da pada sneg. Ljudi se čude, nisu valjda odavno videli sneg, pa pričaju: – Dođoše Srbi i sa sobom neko čudo doneše.

Veliki vašar beše u tom mestu. Ja s kobilom pravo na vašar. Priđe mi jedna gospoja i pita: – Šta ti prodaješ? – Prodajem kobilu. Ali ne za pare nego za brašno.

Brzo se pogodismo – tri oke brašna za kobilu. Ode gospoja, kupi brašno i donese ga u jednoj pocepanoj kesi. Predložim da kobilu sklonimo iza jedne građevine, mnogo je plašljiva. Pozdravismo se, svako na svoju stranu ode. Osmatram ja i dalje gospoju šta radi, nakupova još nekih stvari, pa ode i zakači na sedlo. Ja pomislih: to sedlo ti nisam ni prodao. Ali nije ni vredelo, svo je bilo poderano. Ode gospoja ponovo da luta po vašaru. A ja ti brašno u ruke pa skočim na kobilu i odoh.

Tako sam ti ja još dva puta kobilu prodavao...”

„Stigosmo u mesto Šijan kod Drača. Kobila mi je u putu bila mnogo oslabila, jedva korača, sve noge zapliće. Prelazimo jedan potok, kad evo ti belaja – preturi se moja kobila i poče da lipsuje.

Izgledneli vojnici je napadoše. Počeše od žive kobile bajonetima da seku, ko zadnju a ko prednju nogu, i počeše da jedu. Nisam ja mogao okusiti, kako da jedem samoga sebe. Bila mi je k’o čeljade, nekoliko puta me je od smrti spasla...”

I tako je Neđo Nešović mučno ka jugu odstupao, pa lađama na Krf stigao. Zatim skoro tri godine u rovovima na Solunskom frontu proveo. A kad su jednog dana krenuli ka otadžbini, goneći okupatora, ništa ih više nije moglo zadržati. Kući u Kremna vratio se Neđo za svoju krsnu slavu, 1919. o Đurđevdanu.

Često se potom sećao svojih ratnih dana i mlađima baš ovako kazivao. Te doživljaje Neđa i ostalih svojih srodnika koji su ratovali zapisao je i od zaborava sačuvao Žarko Nešović, rođen 1939. potpukovnik JNA.

A ove i mnoge druge zapise o znanim i neznanim Kremancima kasnije je dr Ilija Misailović uvrstio u svoju obimnu monografiju „Kremna, selo na putu Užice–Višegrad”, zavičajno blago sa bezmalo 1.100 strana.

Branko Pejović, Politika

Izvor
Tanjug
Srpski ratnici na konjima u Velikom ratu, foto: Politika/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za