Dobrovoljac Radovan Perić

15.02.2020. god.

Zaboravljeni heroj sa Košara

Nada Petrović, učiteljica iz Pančeva, više od dvadeset godina traga za sudbinom svoga brata Radovana koji je teško ranjen na Košarama 25.aprila 1999. godine i preminuo tri dana kasnije u prištinskoj bolnici.

Rođen 18. juna 1950. godine u Krivoj Reci, opština Brus, Radovan je vođen zovom svojih predaka stupio kao dobrovoljac u redove Vojske Jugoslavije, a gde će sin junačkog Brusa nego na Kosovo i Metohiju, kao vojnik strelac u 125. motorizovanoj brigadi.

I kao što to kod nas često bude zaboravimo junake, a to ne smemo dozvoliti i svako treba da učini ono što može da ih predstavi onako kako su zaslužili, da im se tako delimično odužimo, njima i njihovim porodicama koje, kao sestra Nada, tuguju za poginulim sinovima, očevima, muževima, braćom...

Tog 25. aprila 1999. godine protivnapad na objekat Raša Košares počeo u 7.00 časova, piše u svom Ratnom dnevniku „Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju 'Milosrdnog anđela“ komandant Treće armije, general Neboša Pavković. Izvršen je istovremeno obuhvat u oba boka terorističkih snaga, uz jaku i preciznu artiljerijsku vatru. Neutralisane su najopasnije vatrene tačke. Jedinice su uspele da pomere dostignutu liniju za oko 200–300 metara. Naše snage se trenutno nalaze na udaljenju oko 50–100 metara od položaja terorista. U borbenim dejstvima ranjena su dvojica pripadnika 125. motorizovane brigade. Jedan od njih bio je Radovan Perić.

Njegov lik predstavio je njegov saborac Slađan Caki Mihajlović sa puno emocija:

Rade je bio divan čovek, drug, došao je kao dobrovoljac u Drugu četu Drugog motorizovanog bataljona 125. motorizovane brigade. Upoznali smo se pre Košara, na drugom terenu, prirastao je srcu celom vodu, isticao se svojom dobrotom i društvenošću. On je dan-danas u mom srcu, jedan od najboljih prijatelja. Nedostaje mi i mnogo mi je žao što je preminuo od rane koju je zadobio 25. aprila 1999. godine u rejonu Raša Košares, u toku borbe koju smo vodili puna dva sata, ako ne i više, od rane zore. Negde je bilo 10 do 12 sati. Posle pet ispaljnih mina na naš zaklon, od čega dve ispred zaklona i tri iza nas od kojih jedna nije eksplodirala, onu kobnu nismo čuli da preleće, pala je direktno u zaklon. Rada je pogodilo više gelera u glavu, a detonacija ga je izbacila van zakloma. Zašto? Zato jer je Rade, onako hrabar kakav je bio, jedini na celoj liniji, pucao stojeći uz bukvu na Šiptare. Dok je stajao teško je ranjen

Nismo ga osatavali, ja i drugi vojnik Zulfikari, izvukli smo ga sa linije Pucao sam u vazdih da dozovem druge vojnike sa linije da nam pomognu. Prvi koji je došao bio je Hajderpašić Aldmir iz Kosovske Mitrovice. Došlo je još par njih, nisam ih poznavao po imenu. Napravili smo imorovizovana nosila od šatorskih krila i dve deblje dugačke grane i poneli ga.

Na žalost, u bolnici je preminuo.

Bio je jedini koji je stoječki pucao na Šiptare, zaklonjen samo bukvom, niti je poklekao, niti se povlačio. Umro je kao heroj. I pored ogromne haladnoće, snega i kiše nikada se nije žalio. Nasuprot bodrio je nas dvojicu noću u predahu između borbi nije hteo da odmara, ostajao je budan da čuva liniju, nas je štedeo i terao da malo odspavamo govoreći: „Neka vi ste deca, odmorite, a ja ću da pazaim“.

Ponosan sam što sam mu bio drug i prijatelj i što sam se borio rame uz rame sa takvim čovekom i ljudinom. Nepravedno je zaboravljen, a bio je pravi heroj.

Slava mu. Bela Crkva ne zna kakvog je junaka imala.

Tako je saborac Slađan dobio priliku da saopšti ono što je čuvao u sebi, a sestra Nada je, posle skoro 21 godine, saznala istinu o herojstvu svoga brata zbog koga tuguje i čuva uspomenu na njega, jer on, kako ona kaže, nije imao dece

Radovan je odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena. Nije to dovoljno, jer njegovo ime treba da nosi jedna ulica u rodnim gradu, njegova bista treba da se nalazi na trgu, a spomen, ploča na Mesnoj kanceariji rodnog sela.

Priredio Boško Antić,

kontradmiral u penziji