Šokantno svedočenje insajdera protiv Nasera Orića

Nakon što je pravosnažnom odlukom Apelacionog veća Haškog tribunala, ratni komandant Armije RBiH na području Srebrenice Naser Orić “zbog nedostatka dokaza” 3. jula 2008. godine oslobođen svih optužbi u Hagu, a potom se vratio u Sarajevo kao nacionalni heroj, ipak su se pojavile nove optužbe i protiv Orića, kao i protiv ostalih njegovih najviđenijih saboraca, poput Zulfe Tursunovića i drugih. Iskaz insajdera čiji su inicijali A.S. iz jednog sela u okolini Bratunca, koji je sve vreme rata bio pripadnik jedinica Armije RBiH u Srebrenici, u Tužilaštvu stoji već godinu i po dana, ali još uvek, izgleda, nije dovoljan za optužnicu protiv bilo koga od “Orićevaca”. Zašto je to tako - valjanog odgovora do danas nema. Delove iskaza nedavno je objavila TV BN, a “NR” je, takođe, imao uvid u ceo iskaz insajdera A.S.

Preuzimanje predmeta “Naser Orić i ostali”

Uporedo sa procesom u Haškom tribunalu, Okružno tužilaštvo u Bijeljini je, na osnovu saglasnosti Posebnog odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine, u maju 2006. godine nastavilo sa istragom protiv Orića i njegovih saboraca, da bi se pred sam kraj 2008. godine - kada je Orić već bio pravosnažno oslobođen u Hagu - pojavio iskaz insajdera A.S. Nakon tog “detalja”, Haški tribunal odbija žalbu Orićevih branilaca kojom se pokušava osporiti validnost novih dokaza u istrazi u BiH. Ali, u aprilu prošle godine Sud BiH prihvata predlog Vasvije Vidović i Edine Rešidović da preuzme ceo predmeta protiv Nasera Orića i ostalih od bijeljinskog Okružnog tužilaštva. U maju 2009. godine Tužilaštvo BiH nastavlja da radi na ovom predmet, ali ni godinu i po dana kasnije nema nijedne optužnice, iako su tužioci dobili i iskaz svedoka A.S. koji u svom ratnom dnevniku opisuje mnogobrojne zločine koje su, kako tvrdi, počinili lično Naser Orić, Zulfo Tursunović, Ejup Golić, kao i pripadnici jednica Nedžada Bektića, Muje Mandžića i ostalih koji su delovali na širem području Srebrenice od 1992. do 1995. godine. Iskaz ovog insajdera u istrazi, u kojem on, zapravo, potvrđuje i još detaljnije razjašnjava sve što je zapisao u svom ratnom dnevniku, obiluje teškim optužbama za zločine i nad srpskim civilima i nad bošnjačkim stanovništvom u samoj Srebrenici.

Kao bolničar u jednoj od Orićevih vojnih formacija, on navodi da je video i čuo kako su ubijani Srbi, među kojima i žene i deca, koji su bežeći plivali rekom Drinom prema Ljuboviji u Srbiji, opisujući da su pripadnici “Orićevci” pucali iz snajpera u civile koji su pokušali da pređu reku.

Monstruozna ubistva

Tako, na primer, ovaj insajder navodi stravične detalje ubistava nakon napada na srpsko selo Kravicu na Božić 1993. godine. “ Znam lično da su pet zarobljenih Srba ubili, zaklavši ih nožem, Naser Orić i jedan po nadimku Kezo iz Glogove, koji je bio zamenik Ejupa Golića iz Glogove(vođa lokalne jedinice, kasnije poginuo,op.a.), a sada živi u Tuzli. Lično sam video kada su oni zaklali petoricu zarobljenika, a posle toga napravili golove i igrali lopte glavama koje su odsekli. Ubili su ih u mestu Kajići na ulatu u Kravicu. Znam da je jedan od tih ubijenih bio konobar u Bratuncu, radio je u kafani ‘Lovac’(...). Video sam i u Kravici dosta poklanih civila, ali nisam video ko ih je pobio. Među njima je bilo i žena u crnini”, naveo je svedok u iskazu. Kao bolničar u jednoj od Orićevih vojnih formacija, on navodi da je video i čuo kako su ubijani Srbi, među kojima i žene i deca, koji su bežeći plivali rekom Drinom prema Ljuboviji u Srbiji, opisujući da su pripadnici “Orićevci” pucali iz snajpera u civile koji su pokušali da pređu reku. U iskazu koji se odnosi na napad na selo Loznička rijeka krajem leta 1992. godine, ovaj insajder navodi kako su zločinci ubijali i stare i nepokretne ljude.

“Znam lično da je Naser Orić naredio da se zapale dve kuće u kojima su se, u momentu paljenja, nalazila lica srpske nacionalnosti koja su tako izgorela živa. U jednoj kući je bilo četvoro dece i jedna starija baba. U drugoj kući su izgorela dva stara nepokretna čoveka i jedna žena nepokretna, s tim da je jedan od tih muškaraca tu donesen živ iz neke druge kuće, pa onda zapaljen sa ovih dvoje. Kuće su zapaljene tako što je zapaljen nameštaj i garderoba u kući. Ja sam svojim ušima slušao kad je Naser naredio da se ta lica u tim kućama zapale(...) Za Nasera mogu reći i to da je govorio da se ubijeni Srbi ne zakopavaju, već da se ostave na zemlji kako bi brže trulili”, ispričao je, između ostalog, insajder A.S. U svojoj “knjizi” na 102 strane - kako još naziva svoj ratni dnevnik - ovaj insajder tvrdi da je Orić u Lozničkoj rijeci ubio i jednu trudnu Srpkinju. “Naser joj je zabo nož u stomak, i to otprilike na mestu gde je želudac, a zatim je nož svukao niz stomak u predelu nogu, rasekavši je celu, usled čega je iz nje ispalo sve, pa i kesa, kako bih je nazvao, u kojoj se dete nerođeno nalazilo u njenoj utrobi. Žena je jaukala i pominjala imena nekih Srba i u takvom stanju je ostala a da niko u nju nije pucao da bi joj skratio muke(...) To je Naser uradio u prisustvu nas mnogih. S obzirom na pitanja koja joj je pre toga postavljao, u smislu “gde ti je čovek, što mi nije doneo pare, što mi je ostao dužan” i slično - zaključio sam da je on tu ženu i njenog muža od ranije poznavao. Tako nešto je Naser isto uradio i jednoj trudnoj ženi u Kravici”, tvrdi u svom iskazu insajder A.S.

Opisujući napad na srpsko selo Podravanje u leto 1992. godine, ovaj svedok je ispričao i šta je bilo sa više od 20 zarobljenih Srba, među kojima je bilo i žena i dece. “Nakon zarobljavanja, bili su dovedeni do jednog kamiona u Podravanju, gde im je Naser održao govor: pričao im je kako će žene i deca biti odvedeni u Srebrenicu, a odatle na razmenu u Bratunac, dok će muškarci ostati u Podravanju i sa srpskom vojskom biti tu razmenjeni. Posle tog govora, žene, deca i tri muškarca odvedeni su u Srebrenicu u opštinu na drugi sprat, a muškarci su na licu mesta pobijeni, a sa njima je bio ostao Naser sa svojom grupom ljudi. Oni Srbi što su odvedeni u Srebrenicu, sledeći dan su predati Zulfi Tursunoviću, a posle sam čuo da ih je Zulfo pobio sa svoja dva momka(...) Nije se smelo pričati po Srebrenici da je Zulfo pobio mnoge Srbe civile iz Podravanja, jer u protivnom ne bi dočekao zore živ. Zulfo je tada proglašen za najvećeg koljača”, ispričao je svedok A.S. Kao “najveći koljač”, Tursunović se, prema tvrdnjama svedoka, “proslavio” i nakon napada na srpsko selo Zalazje, takođe u leto 1992. godine.”Tada je zarobljeno 8 Srba, od čega je Zulfo sedam zaklao, a Naser je osmog ubio odsekavši mu glavu, a prvo mu je izvadio oba oka nožem. Naser je nakon toga, gledajući u nas prisutne, rekao ‘ Evo, videli ste šta je s njih ovde urađeno, ovako treba svaki Srbin da prođe’ ”, izjavio je svedok A.S.

U malo srpsko selo Krnjići, na samom početku rata u BiH, prema opisu svedoka, Orićeve i Tursunovićeve jedinice ušle su nakon svega dvadesetak minuta otpora meštana, koji su se predali nakon što su pokušali da se brane sa svega nekoliko pušaka. Svedok nije video gde je odvedeno nekoliko zarobljenih Srba sa oružjem, niti šta je bilo s njima kasnije, ali je ispričao da je video šta je bilo sa ostalim civilima. “Pet muškaraca je ubijeno prilikom ulaska u selo i to kad su pokušavali da pobegnu iz svojih kuća. Oni nisu bili naoružani, a ostavljeni su mrtvi na mestima gde su ubijani, jer nisu dali da ih kopamo. Ostali su izvedeni iz svojih kuća i među njima je bilo i žena i dece. Jedna žena je bila gluvonema, a jedna je mogla pričati i njih obe je kod seoske česme zaklao Zulfo Tursunović. Još civila je ubijeno kasnije, ali ne znam tačno koliko”, ispričao je svedok A.S., navodeći da je u većini napada na srpska sela tokom 1992. i 1993. godine učestvovao kao bolničar.

Ovo su samo neki od najtežih zločina koje je on u svom iskazu opisao. U tome se, kao posebno interesantno, nalazi i priča o tome da su “Orićevci” granatirali igralište Srednjoškolskog centra u Srebrenici u proleće 1995. godine.

Ovo su samo neki od najtežih zločina koje je on u svom iskazu opisao. U tome se, kao posebno interesantno, nalazi i priča o tome da su “Orićevci” granatirali igralište Srednjoškolskog centra u Srebrenici u proleće 1995. godine, kada je poginulo blizu 80 mladih Bošnjaka. ”Naser Orić je dao naredbu Muji Mandžiću, bratu Smaje Mandžića, da minobacačem 120 mm gađa igralište srednjoškoskog centra u Srebrenici u momentu kad su deca održavala turnir. Mujo je tu naredbu izvršio i usled te ispaljene granate ubijeno je oko 80 dece i bilo je dosta ranjenih. Posle toga su optuženi Srbi da su oni bacili tu granatu, jer su srpski položaji bili iznad položaja na kojima se nalazio Mujo. Ja sam tada radio na radio stanici i primao informacije, pa sam to tako saznao”, tvrdi insajder A.S.

Svaki zločin (ni)je zločin

Iz Tužilaštva BiH nisu želeli da komentarišu ova slučaj, zbog interesa istrage. Ipak, portparol Tužilaštva Boris Grubešić saopštio je da se “intenzivno radi” na istragama o počinjenim zločinima nad Srbima u Podrinju. „Reč je o predmetima na kojima treba dosta rada i dosta analize i prikupljanja velike količine dokaza. U međuvremenu, neki svedoci su umrli, a mi činimo sve što možemo, imajući u vidu kapacitete sa kojima raspolažemo. Smatramo da su i tužilaštva u entitetima mogla mnogo više da učine na procesuiranju ratnih zločina, pogotovo u prvih deset godina posle rata“, tvrdi Grubešić. S druge strane, svedok A.S. tvrdi da je sa istražiocima Tužilaštva BiH kontaktirao još u maju 2008. godine, ali da njih nije zanimalo njegovo svedočenje. „Njih nije interesovalo to šta je ko radio prema Srbima, njih je interesovalo imam li ja kakve informacije o ratnim zločinima koje su Srbi počinili prema Bošnjacima“, izjavio je ovaj svedok.

Na kraju, treba posebno napomenuti da insajder čiji su inicijali A.S. danas služi kaznu u jednom zatvoru u RS zbog ubistva. On, međutim, tvrdi da ga na iskaz protiv Orića, Tursunovića i ostalih niko nije prisilio, već da je, praktično, samo svojom izjavom potvrdio sve što je napisao u ličnim beleškama tokom rata, na osnovu onoga što je video i čuo. Dakle, uzimajući u obzir status ove osobe, teško bi se moglo reći da je njegov iskaz manje kredibilan od, recimo, iskaza Dražena Erdemovića koji je, po sopstvenom priznanju, bio težak ratni zločinac. Razlika je “samo” u tome što je Erdemovićev iskaz da je ubio više od stotinu ljudi u Hagu iskorišćen za podizanje optužnica protiv visokih oficira VRS, a iskaz A.S., uprkos tome što tvrdi da lično nikog nije ubio, u Tužilaštvu BiH u Sarajevu još ne smatraju dovoljnim ni za optužnicu protiv Zulfe Tursunovića, a o Naseru Oriću i ostalima da i ne govorimo. Zato, poredeći pomenuta dva iskaza, nije teško zaključiti da se žrtve na širem području Srebrenice i Bratunca i dalje različito tretiraju: kako u Hagu, tako i u Sarajevu.