Oslobodilac Beograda Aleksandar Dubrovski

 Godišnjica oslobođenja Beograda od fašističkih osvajača obeležava se 20. oktobra. I u porodici Ljubov Tulijeve iz Belorusije ovaj dan će postati poseban: 67 godina ona je sanjala da poseti grob svog brata — i konačno se njena želja ispunila.

Da doživi oslobođenje jugoslovenske prestonice mladom inženjeru Aleksandru Dubrovskom nedostajala su dva dana. On je otišao kao dobrovoljac na front na samom početku rata, u junu 1941. godine. Kod kuće su ostale tri sestre i majka. Kada je Ljuba pratila brata, imala je svega 5 godina, ali ona se seća tog dana kao danas. Pošto su fašističke trupe bile odbačene van granica SSSR, crvenoarmijac Dubrovski je nastavio da ratuje, sada za oslobađanje Evrope. Poslednja vest od njega stigla je iz Rumnije 30. septembra 1944. godine. Pisao je: idem na Beograd. A sredinom oktobra, nedaleko od prestonice, u selu Slanci, 21-godišnji Aleksandar je poginuo u borbi.

O tome da je na spomeniku u Slancima upisano ime brata, Ljubov Tulieva je saznala pre nekoliko godina, ali... Skupa karta, nepoznata zemlja, pa i zdravlje više nije isto.

Zahvaljujući Zoranu Jeftiću iz Kragujevca koji se upoznao sa Ljubov Tulievom u Minsku, priču ”bake Ljube” saznale su Večernje novosti. Posle objavljivanja materijala u redakciju je telefonirao direktor kompanije Srbijagas Dušan Bajatović i producent Saša Savićević, koji su izrazili spremnost da od ličnih sredstava plate put. U oktobru Ljubov Tulieva sa ćerkom i unukom doputovale su u Srbiju. O tome kako su dočekali belorusku gošću u Slancima, govori urednik lista Večernje Novosti Jelena Kosanović:

Tu još uvek žive ljudi koji pamte Aleksandra, pamte da su bila četvorica ruskih vojnika  i da je među  njima bio samo jedan oficir. To je bio Aleksandar. Tu se njemu svakog trećeg dana Vaskrsa drži opelo. Pominju se njegovo ime i imena svih. Tu su još dvojica Rusa sahranjena, sahranjeno je i petnaest Srba. 84-godišnji Dušan Đorđević  ispričao je baki Ljubi  kako pamti Aleksandra, kako je on prošao gore,  kako se pola sata jako pucalo,  recimo,  petsto metara od tog mesta,   kako su ga ranjenog doneli u  privremenu bolnicu, kako je izdahnuo medicinskoj sestri na rukama.  Onda je tu došao potomak nekih Jevtića, njih je četvorica Jevtića,  srbskih boraca,   tu su sahranjeni. Za babu Ljubu to je bilo neviđeno dirljivo. Da li možete zamisliti -  tu postoji neko ko se seća vašeg brata, čija rodbina deli sudbinu vašeg brata!

Baka Ljuba je donela sa sobom grumen zemlje iz domovine i fotografiju Aleksandra, koju su postavili na spomenik. Svakog dana dok je Ljubov Tulieva bila u Srbiji, išla je na grob, razgovarala sa bratom Sašom, govori Jelena Kosanović.

Moj utisak je da je otišla veoma smirena, jer su je ti ljudi ubedili da je taj grob čuvan. Ona je neprestano ponavljala sve vreme da  je to njen poklon života.

Baka Ljuba je vrlo obrazovana i optimistična, iznosi svoje utiske producent Saša Savićević. Pršavši put od Minska do Beograda avionom ona je rekla: A moj brat je prošao čitavo to rastojanje peške, sa puškom u rukama. Srećan sam što sam mogao bar nečim da joj pomognem, kaže Saša Savićević.

Uvek sam gajio ogromno divljenje  prema ljudima, koji su ubijali fašizam u Evropi da bi danas  neke nove generacije mogle da žive bolje. I to sam uradio čak i zbog svoje dece da im pokažem šta je pravi put, šta  treba ceniti. Svedoci smo  da se istorija uvek pokušava da menja. Onaj ko je danas heroj  sutra može da bude zločinac, ali takve stvari koje koštaju 27 miliona života  jedne velike zemlje ili  milion i po stanovnika jedne manje zemlje, ne smeju da budu predmet revidiranja. Jer ako se to desi, moramo se zapitati  šta će biti s našima unucima i praunucima,gde će oni da budu.

List Večernje novosti navodi odlomak iz poslednjeg pisma oficira Dubrovskog kući. Kao i svi ratovi i ovaj je besmislen.  Ljudi ginu. Ne mislite na mene! Ja sam dobro. Branim čast i kao svi pravdoljubivi ljudi maštam o slobodi. Majko, izdrži! Čuvaj moje sestre. - pisao je oslobodilac Beograda Aleksandar Dubrovski.