Solunac Velin i regent Aleksandar

 

Nakon veličanstvenih pobeda srpske vojske 1914. godine na Ceru i u Kolubarskoj bici, došla je golgota srpske vojske 1915. godine. Ovoga puta, osim moćne austrougarske vojske, napadaju i Nemci, a sa istoka Bugari.

 

Njegov puk prima glavni udar Bugara kroz Makedoniju i brani pravac Veles–Prilep–Bitolj–Struga–Drač, kojim su Bugari hteli da ovladaju i preseku povlačenje srpske vojske preko albanskih planina do Grčke i Soluna. Posle krvavih borbi, velikih žrtava i uspešnog zaustavljanja i usporavanja Bugara, Gvozdeni puk kao poslednji kreće preko Albanije. Iznemogli i praćeni velikom zimom mnogi borci ostaju u vrletima planina.

 

Velin Vučković, koga su još zvali i „Velin ludi” što zbog hrabrosti, što zbog temperamentnog duha, uspeva da izdrži sve. Dolaskom na grčko tlo snaga ga izdaje. Ne može više da izdrži, te pada kao i mnogi saborci. Međutim, na njegovu sreću, iznemoglog i bez svesti, nalazi ga jedan grčki vodeničar. Videvši da daje znakove života, vodeničar ga stavlja na kola i vozi kući spašavajući mu život. Nakon oporavka, Velin kod ovog plemenitog čoveka radi neko vreme kao vodeničar. Raspituje se za svoju jedinicu. Kada je saznao njenu lokaciju na Solunskom frontu, odlazi i prijavljuje se svome komandiru. U jedinici su već mislili da je ostao u albanskim gudurama. Svima je bilo zanimljivo i veselo dok je on pričao šta se sa njim dogodilo. Bilo je i simpatičnih šala da će svi jesti bolji hleb, jer je Velin ispekao zanat kod vodeničara.

 

Jednoga dana došlo je do nesvakidašnjeg događaja. Naime, obilazeći jedinice na frontu u Velinovu jedinicu dolazi Regent i vrhovni komandant srpske vojske – Aleksandar Karađorđević, sa svojom pratnjom. Proveravajući borbenu spremnost nailazi na Velina koji je bio dežurni u komori i koji ga prepoznaje istrčava pred njega i predaje raport. Zadovoljan viđenim stanjem u ovoj jedinici i Velinovim raportom, Regent ga javno pohvaljuje, upisuje njegovo ime i zadovoljan odlazi.

 

Sledio je proboj solunskog fronta i nezadrživi prodor Velinovog „Gvozdenog puka” koji je lomio otpor neprijatelja i oslobađao napaćenu Srbiju. Srbija je oslobođena i došlo je vreme da se preživeli ratnici vrate najmilijima.

 

Na povratku kući Velin nailazi na bogatog trgovac i ratnog profitera koji maltretira i zelenaši sirotinju i nekoliko ratnih invalida. Ne mogavši da to istrpi Velin stupa u, nazivajući ga „kaputašem” i „prevarantom” što je u ono vreme bila velika ureda. Uvređeni trgovac uz pomoć svojih „veza” ga prijavljuje ga vlastima a uzgred dodaje još izmišljotina i uvreda.

 

Velina hapse i odvode u zatvor. Danima je Velin sedeo u ćeliji pun gneva, razmišljajući kako će njegovi kući misliti da je poginuo. Onda se setio da napiše pismo prestolonasledniku Aleksandru. Napisao mu je i predstavio se ko je, opisao celu situaciju koja ga je snašla, sa molbom da mu pomogne i oslobodi ga. Pismo je poslao krišom preko jednog stražara. Pismo ipak dolazi do Regenta Aleksandra koji se setio svog „solunca” i raporta, te interveniše da ga hitno oslobode. Oslobođen je uz izvinjenje i pušten da ode familiji u svoje selo.

 

Velin Vučković se srećno vraća kući, a ovaj događaj često priča kao anegdotu. Doživeo je duboku starost i preživeo je i Drugi Svetski rat.

Ljubiša i Nikola Milošević / Politika