Nikita Bondarev: Zašto podržavamo Vučića

28.09.2019. god.

Ne znam šta bih osećao prema Aleksandru Vučiću da sam Srbin i da živim u Srbiji. Pošto sam Rus ja sve lidere drugih država ocenjujem po tome – da li su oni dobri za Rusiju ili nisu

Došao je kraj septembra i u Srbiji se polako budi opozicija. U centru Beograda su vikendom opet masovni protesti, ali da bi se protestanti uspalili do nivoa iz marta-aprila, kada se desio upad u RTS, biće potrebno, po našoj proceni, oko mesec dana. Pritom, Srbiju će 20. oktobra posetiti ruski premijer Dmitrij Medvedev.

Do njegove posete, dizgini će biti pritegnuti. Dakle, uzdizanje protesta na nivo „upad u RTS“ može se očekivati negde 25-26. oktobra.

Sa obnavljanjem protesta, ponovo su se začule zamerke na račun ruskih balkanista od strane naših srbskih kolega. Zašto, kažu nam oni, podržavate Vučića, zar ne vidite šta on radi sa Srbijom, zar ne razumete da su mu dani odbrojani?

Iz potrebe da odgovorim srbskim kolegama rodio se ovaj tekst, koji nije toliko članak, koliko je otvoreno pismo.

Ne znam šta bih osećao prema Aleksandru Vučiću da sam Srbin i da živim u Srbiji. Ali, pošto sam Rus i živim u Rusiji, ja sve lidere drugih država ocenjujem po jednom istom ključu. Najvažnije, a verovatno i jedino za mene važno pitanje je – da li su oni dobri za Rusiju ili nisu?

To jest, Viktor Orban je za Rusiju neosporno dobar, iako u Mađarskoj, blago rečeno, nisu svi sa njime oduševljeni. Tačnije, mađarsko društvo je u odnosu prema Orbanu isto tako podeljeno i polarizovano, kao i srbsko u odnosu prema Vučiću.

S druge strane je, recimo, bugarski premijer Bojko Borisov za Rusiju bezuslovno loš. Iako su u samoj Bugarskoj pristalice Putina i pristalice Borisova često jedni te isti ljudi – ljubitelji „čvrste ruke“.

Eto, po takvim kriterijumima ja ocenjujem Vučića.

Najvažnije dostignuće Aleksandra Vučića za mene je u tome što je tokom njegove vladavine rusofilstvo u Srbiji postalo mejnstrim. Kritika Rusije i Vladimira Putina u Srbiji je danas jednaka političkom samoubistvu.

Čak i sistemski liberali, za koje je glavni orijentir bio i uvek će biti američki Stejt department, prinuđeni su da se, govoreći o našoj zemlji, izražavaju zaobilazno i neutralno. Direktnu kritiku Rusije sebi dozvoljavaju samo skroz istrošeni „ekstremni demokrati“, koji već mnogo godina ne mogu da pređu cenzus…

Na moju sreću i na nesreću srbskih protivnika Vučića, ja imam dobro pamćenje. Odlično se sećam da je pre sedam godina sve bilo drugačije. A već koliko je loše bilo 2008. godine – strašno mi je i da se prisetim.

Evo vam konkretnog primera, baš iz 2008. godine.

Jedan ruski dobrotvorni fond pravoslavne orijentacije je organizovao manifestaciju u Beogradu, uz putovanje na Kosovo potom. Domaćin u Srbiji bila je organizacija pravoslavnih studenata Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta. Za organizovanje manifestacije postojala je saglasnost Univerziteta.

Ujutru mi, članovi ruske delegacije, dolazimo u konferencijsku salu fakulteta, gde je sve trebalo da se odigra i zatičemo tamo opšti nered i konfuziju. Pokazalo se da je neko u toku noći onesposobio sve mikrofone u toj sali. Sa svih je odšrafio deo bez kojeg oni ne mogu da rade, i odneo.

Prethodne večeri je sve bilo u redu, a tokom noći su sve mikrofone pokvarili.

Tehnički saradnici na pitanje „ko je to mogao da uradi?“ smrknuto gledaju u pod i ćute. Na kraju, neko donosi sa susednog fakulteta dva mikrofona koji rade.

Konferencija počinje sa pola sata zakašnjenja, a posle još pola sata u celoj zgradi nestaje struja. I opet se ne zna ko je kriv.

To je slučaj iz vremena kada je na vlasti u Srbiji bila prozapadna Demokratska stranka na čelu sa Borisom Tadićem. Gradonačelnik Beograda je bio Dragan Đilas. Ministar inostranih poslova – Vuk Jeremić. Ambasador Srbije u Crnoj Gori – Zoran Lutovac. Politički direktor MSP – Borko Stefanović.

Danas su ti ljudi glavni rukovodioci i usmerivači srpske opozicije (osim samog Tadića, koji se nekoliko puta pojavio na protestima, ali je bio izviždan). Pri tom, oni su sada na čelu svojih novih partija i pokreta, osim Lutovca, koji je na čelu „stare dobre“ DS.

Praktično jedini od lidera protesta, koji nema veze sa Demokratskom strankom, jeste predsednik desno-konzervativnog pokreta Dveri Boško Obradović.

Iako, ne baš jedini, U redovima opozicije se nalazi i jedna vrlo živopisna persona – glumac Sergej Trifunović. On je poznat ne samo po svojim ulogama na filmu (jedno od poslednjih dostignuća mu je nekrofilski meki pornić „Srbski film“), nego i po svom Tviteru, gde je aktivan pod nikom „Serž Trifo“.

Na Tviteru on piše apsolutno neadekvatne stvari, tipa „malo su nas Amerikanci bombardovali 1999, trebalo je više“. A zatim se dugo i neubedljivo izvinjava. I taj lik ima svoj politički projekat pod nazivom Pokret slobodnih građana.

I, koga mi od njih predlažete da zavolim i podržim, vi kritičari Vučića? Ljude iz nomenklature DS, pod čijom vlašću se reč „rusofil“ u Srbiji izgovarala šapatom, a ruskim gostima su se isključivali mikrofoni? Potpuno neadekvatnog Trifunovića?

Boška Obradovića sam cenio dok nije iz svoje partije proterao najdoslednije protivnike vesternizacije Srbije, Srđana Noga i Zorana Radojičića – njih u Moskvi znaju svi koji nisu ravnodušni prema Srbiji. Sada je Obradović postao isti onakav inventar američke ambasade, kao recimo neki Lutovac.

Možete mi protivrečiti ovako: Rusija u verziji iz 2008. godine i u verziji iz 2019. su veoma različite zemlje.

Đilas, Jeremić, Stefanović i Lutovac su sa nama 2008. godine razgovarali sa visine, jer u Rusiji nisu videli samostalnu veliku silu, a danas više tako ne smeju.

Šta da se radi – Rusija se za poslednjih deset godina zaista promenila, ali se nije promenilo lice rusofobije.

Pogledajte, na primer, bugarskog premijera Borisova. To je baš to lice!

Pre par nedelja Borisov je proglasio za ruskog špijuna lidera nacionalnog pokreta „Rusofili Bugarske“ Nikolaja Malinova. Nikolaj je sada u kućnom pritvoru, njegovi računi su zamrznuti i preti mu kazna od 15 godina robije.

Objasnite mi, šta će smetati „starim demokratama“, ljubimcima Stejt departmenta SAD, Đilasu i Jeremiću, u slučaju njihovog dolaska na vlast, da stave u kućni pritvor mog prijatelja i rusofila Srđana Noga isto onako, kao što je Borisov pritvorio mog prijatelja Nikolaja Malinova?

Pri svemu tome, moj odnos prema samom Vučiću se nije promenio.

Pre tri godine sam objavio članak o „Aleksandru sa dva lica“, koji je u Srbiji izazvao pravu buru. Na srbskom se članak pojavio u dve varijante – prvo u skraćenoj, a zatim u potpunijoj, što je u principu i logično – dva lica, dva prevoda.

Skraćenu verziju su napadali kao pro-vučićevsku, a potpuniju – kao anti-vučićevsku.

Prevodioci su čak i moje prezime transkribovali različito: u jednom slučaju sam bio „Bondarjev“ («Bondarйev»), a u drugom „Bondarjov“ («Bondarёv»). Sve je dobilo i smešne dimenzije – kritičari prvog teksta su pisali u komentarima: „taj ruski analitičar piše neke gluposti, evo vam odličan članak čoveka koji stvarno razume situaciju“ i stavili link moga teksta broj 2 (ovde link na Balkanist).

U tom famoznom tekstu ja sam okarakterisao Vučića kao iskrenog rusofila, ali ne uvek i u svemu doslednog – kao „vikend-rusofila“. Kao čoveka koji hoće da se sviđa i Rusiji i Zapadu, koji hoće da sedi na svim mogućim geopolitičkim stolicama. Ali, članak se završavao konstatacijom da Rusija nema nikog boljeg od Vučića. Ne samo u Srbiji, ne samo na Balkanu, nego u celoj Evropi.

Da li je Miloš Zeman dao svoju decu (ili unuke) u školu pri ruskoj ambasadi? Da li je Viktor Orban u zrelim godinama naučio ruski jezik? A Vučić je sve to uradio upravo da bi se približio zemlji koju voli.

Rusofile bolje od Vučića treba pažljivo i strpljivo odgajati, još dok su sasvim mladi, ljuljati i hraniti, pomagati im da steknu dobro obrazovanje i ostvare političku karijeru, a ako treba i – pomalo sponzorisati njihovu promociju i predizborne kampanje. Tako to rade Amerikanci i toga se ne stide. Tako će, pre ili kasnije, naučiti da radi i Rusija.

A Aleksandra Vučića niko nije izabrao ni gajio. On je, što bi se reklo, samonikao. I sad mu prebacivati da njegovo rusofilstvo ima nedostatke – stvar je apsolutno besmislena. Što je niklo, to je niklo. „Be thankful for what you got“ – kao u staroj američkoj pesmi. A u slobodnom prevodu – hvala i na tome!

U toku sam sa složenim i više puta menjanim odnosom Vučića prema pitanju Kosova. Znam i ko je Ana Brnabić i kakva joj je seksualna orijentacija. Poznat mi je i veoma sporni projekat mini-hidroelektrana, koje mogu naneti veliku štetu ekologiji Srbije. Znam i kakve ružne oblike poprima urbanizacija Beograda. I uopšte, znam mnogo toga o Vučiću.

Znam i takve stvari, koje vi, dragi srbski prijatelji, možda i ne znate. Ali, pravednosti radi, da sam Srbin i da živim u Srbiji, našao bih neko pro da uzvratim na svako vaše contra.

Ne dopada vam se politika Vučića prema Kosovu? Ali vam se dopada kampanja za povlačenje priznanja Kosova od strane zemalja trećeg sveta? Svaki put, kada neka nova banana republika objavi da ne priznaje i nije priznavala Kosovo, vi aplaudirate. Zar hoćete da kažete da Vučić nema ništa sa tim i da je to sve lična zasluga šefa MSP Dačića?

A izgradnja novih dugačkih autostrada vam se dopada? Ili u tome nema Vučićevog doprinosa? A zašto onda nisu građene u vreme zapadnog ljubimca Tadića?

Beograd se ubrzano modernizuje, a ta forsirana urbanizacija ponekad deluje zastrašujuće, kao uostalom i u Moskvi. Ali, sa druge strane, takav broj inostranih turista, među kojima i ruskih, ja u srbskoj prestonici ne pamtim. Razume se da je mnogo turista za grad uvek dobro – to su novi restorani i hoteli, nova radna mesta. Otvaraju se nove fabrike, pa se čak i za smederevsku železaru, za koju je izgledalo da nikom nije potrebna, našao investitor.

RŽD gradi u Srbiji nove pruge, a Gasprom gradi gasovod (iako bugarski premijer Borisov sistematski sabotira svoj deo tog velikog projekta).

Da, potpisan je ugovor o logističkoj podršci sa NATO, održavaju se zajednički manevri sa severnoatlantskim paktom – to je istina i nećemo se praviti kao da toga nema. S druge strane, kupuju se velike količine naoružanja u Rusiji, na paradama Vojske Srbije učestvuju ruske jedinice, nad Beogradom svoje letačke akrobacije izvode „Striži“, a na tribini stoji Putin.

Izvinite, opet sam se vratio priči o rusofilstvu. Ipak, ja nisam Srbin. I za mene je najvažnije da dok je Srbska napredna stranka na vlasti – rusofile u Srbiji neće hapsiti, a kulturna, naučna i ekonomska saradnja naših zemalja će jačati. Pomislite samo – sada se u svim srbskim bioskopima prikazuju ruski filmovi! To ne samo da nije bilo devedesetih i posle dvehiljadite, to nije bilo ni u vreme socijalizma…

A „savezu bivših“, što je danas srbska opozicija, ja ne mogu da verujem. Ne isključujem da se u redovima opozicije mogu pojaviti lideri novog tipa, neki pristojni i dostojni poštovanja ljudi, koji nemaju veze sa kabinetom Borisa Tadića i Demokratskom strankom. Ali, zasad ih ne vidim.

Srbskoj opoziciji, koja nije ništa drugo nego malo reberendirana Demokratska stranka, upućujem stihove Visockog: „Ne, hvala, dragi demokrati. Samo čaj.“ U smislu da nemam nameru da se sa njima bratimim. „Nek sami u svome uživaju“, kao što je pevao isti autor.

Nikita Bondarev, doktor istorijskih nauka, docent Ruskog državnog humanitarnog univerziteta