Zašto su Rusi probušili najveću rupu u Zemljinoj kori

Centralni toranj nad Kolskom ultradubokom bušotinom 1970-ih

Semjon Mejsterman/TASS

Kao i svako neponovljivo mesto na svetu ili fenomen, Kolsku bušotinu (dubine 12.226 m, prečnika 23 sm) prate jezive priče, a zovu je još „pakleni bunar“. Kažu da su na oko 12 kilometara dubine izmerili temperaturu od preko 1000 stepeni Celzijusa. Spušten je mikrofon otporan na visoke temperature koji je snimio ljudske krike i vapaje. Došli su do pakla! 

 

Semjon Mejsterman/TASS

Mikrofon otporan na tako visoke temperature naravno ne postoji. Bušenje je zaista zaustavljeno na dubini od 12.262 metra i izmerena je temperatura od 200 stepeni Celzijusovih. Ali rukovodilac projekta, geolog David Guberman, priznaje da se 1995. godine dogodilo nešto što sam ne može da objasni... 

Zašto je bušotina bila potrebna?

 

Aleksej Varfolomejev/Sputnik

Bušotina na Kolskom poluostrvu je bila deo jednog od najambicioznijih projekata tog doba. U Sovjetskom Savezu je napravljeno ukupno 12 ultradubokih bušotina, među kojima su 6 km duboka na Uralu i Jen Jahinska u Zapadnom Sibiru duboka 8,25 km, sve sa ciljem geološkog istraživanja Zemljine kore. 

1. januara 1984.

Semjon Mejsterman/TASS

Bušenje je trajalo u intervalima od 1978. do 1992. Kolsko poluostrvo naravno nije slučajno izabrano pošto predstavlja gornji sloj Baltičke ploče od granita i minerala nastale pre oko 3 milijarde godina. To je i jedna od nastarijih tektonskih ploča na planeti, a stoga i zanimljiva za istraživanje. 

 

Aleksej Varfolomejev/Sputnik

Duboko u rupi

Prve četiri godine se sve odvijalo po planu, Zemljina kora je probušena do dubine od sedam kilometara. Zatim je postavljena druga bušilica teška 200 tona. Do kraja 1983. godine bušotina je dostigla 12 km, ali 1984. dogodila se nesreća.

Probušili 12.000 metara! Probušićemo i 15.000 metara! (27.12.1983.)

Semjon Mejsterman/TASS

Odvojila se cev dužine pet kilometara i zapušila rupu. U tren oka izgubljeno je sve što se postiglo za pet godina rada. Bušenje u drugom smeru je nastavljeno sa dubine od 7000 metara. 

 

Anton Romanov

Do 1990-te godine dubina „paklenog bunara“ je dostigla 12.262 metra, a zatim je bušenje prestalo iako je primarni cilj projekta bilo dostizanje dubine od 15.000 metara. Pet godina kasnije u „bunaru“ je došlo do eksplozije koju ne može da objasni ni David Guberman, a zbog nedostatka finansijskih sredstava projekat je zvanično napušten 2006. Dve godine kasnije napušten je i sam lokalitet koji se danas nalazi u fazi propadanja.

 

Bigest (CC BY-SA 3.0)