Život za dobro Kralja i Otadžbine

11.08.2019. god.

Konjički kapetan 1. klase Kirilo Kira Dragićević, rođen je 1884. godine u Ivanjici. Svršio je podoficirsku školu u Beogradu, a docnije preveden u Konjicu, da bi s početka prvog Balkanskog rata postao oficir.

Preturio je Kirilo preko pleća i Turski i Bugarski rat i u oba bio ranjavan. Potom je službovao u Kraljevu, u 4. Konjičkom puku, odakle je otišao i u borbu protiv Austrougarske. Odmah s početka Prvog svetskog rata, septembra meseca 1914. godine, opet biva teško ranjen u borbama na Mačkovom kamenu.

„I noć provodimo na putu u koloni. Osluškujemo bahat konjskih kopita. To divizijski ordonansi raznose zapovesti, sve do jutra – divnog, sunčanog. Na domaku smo Šanca, vele da su tamo trupe pukovnika Petra Mišića. Artiljerija se odvaja, a pred nama vrh Jagodnje planine – Mačkov kamen. Žurnim korakom sručismo se u duboku vrtaču, ali tog časa dobismo plotune šrapnela, sve fijuču iznad glava. I naša artiljerija otvara vatru, već imamo ranjenih, od nas vatra se prenosi i na našu bateriju, zazujaše zrna. Osetih da me nešto prostreli, tu pod grudi, pa u ruku i kroz rame. Vidim još ranjenih povlače se dublje u šumu... Čujem i kako neko kaže: ’5. prekobrojni vodi borbu, ranjen je i princ Đorđe.’ To je sve što sam čuo”, poslednje je čega se seća Kiro Dragićević, pre nego tu pade i biva zarobljen, da bi u zarobljeništvu u bavarskom Gredingu ostao do pred kraj rata.

Lošeg zdravlja, narušenog ranjavanjem i neljudskim uslovima u ropstvu, ipak je, prema pisanju uredništva „Ratnog pomenika”, smogao snage da po Oslobođenju, nastavi svoju vojničku karijeru. Službuje u 5. Konjičkom puku u Valjevu, za ovim u Depou konja u Slovenskoj Bistrici, u kojoj mu se zdravlje naglo pogoršalo od zadobijenih rana u Svetkom ratu i jula 1927. godine umire, ostavivši za sobom nezbrinute ženu i malog sina Svetozara od dve godine.

„Vezan još od prvih dana vojničke službe za Kirila, još dok ne nastupiše ratovi, uvek sam u njemu sretao vernoga i vrednoga pomoćnika u vremenu zajedničkog nam službovanja u Konjici. Docnije nas je sudbina uputila jedno na drugo i u ratovima i ja sam bio ponosan kada sam mu mogao kakav ratni zadatak poveriti, znajući da će ga on uvek s hrabrošću i samopregorom potpuno izvršiti. Na koncu njegove dične vojničke karijere, ovenčane ordenjem i priznanjima, susreli smo se opet na službovanju u Valjevskom vojnom okrugu”, govorio je nad Dragićevićevim odrom njegov pretpostavljeni starešina Đoka Isaković.

Tu pominje, a „Pomenik” beleži i sećanja na zaravan Mačkov kamen, trodnevne uzaludne napore, zemlju natopljenu ljudskom krvlju i pokrivenu leševima srbskih i austrougarskih vojnika i oficira.

„Nit smo mi mogli osvojiti uporno branjene rovove niti su Austrijanci smeli da iz njih izlaze. Vele da je palo preko 100 oficira i oko 10.000 ljudi, a danas 25 godina kasnije, iako su kosti palih boraca brižljivo sakupljene u kosturnicu, ipak u svakoj jamici ili starom rovu nalaze se ljudske kosti i predmeti ratne opreme, najviše u onima koje su Austrijanci držali. I uvek kad se u sećanjima pomene Mačkov kamen, setim se kapetana Kirila Dragićevića. Setim ga se, visokog naočitog, hrabrog, gvozdene volje i kako je vredno nastojavao da odgovori svojim napornim dužnostima. Uz njegovo ime, ime tog ratnika i viteza, zato će zanavek stajati, da je žrtvovao sebe za dobro Kralja i Otadžbine.”

Olga Janković, Politika

Izvor
Kirilo Kira Dragićević, foto: Ratni pomenik / Politika/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za