GROBLJE BRODOVA KOD PRAHOVA

11.07.2019. god.

Povlačeći su Dunavom posle poraza na Crnom moru, nemačka flota nije mogla proći kroz Đerdap. Za njom je pristizala Dunavska flotila Crvene armije, a na kopnu su je čekali srbski partizani. Nemci su svoje brodove potopili kod Prahova i njihovi ostaci se i danas nalaze u koritu Dunava. Danas, uoči 75 godišnjice posle potapanja ovih brodova najavljuje se njihovo vađenje, uz navođenje gomile predpostavki i netačnih tvrdnji, posebno o broju potopljenih objekata, žrtvovanju nemačkih ranjenika, pa čak da su to Nemci učinili zbog opasnosti od četnika vojvode Piletića. O tom događaju ima dosta literature nemačkog porekla, pa ne mogu izvori biti novinarski članci pisani bez argumenata

Priredio Boško ANTIĆ, kontraadmiral u penziji

POVRATAK DUNAVOM

Kada se počeo nazirati slom fašističke Nemačke 1944. godine, Nemci su se počeli povlačiti na svim frontovima, pa i sa donjeg i srednjeg Dunava. Razbijanje nemačko - rumunskog fronta u avgustu 1944. godine uslovilo je povratak Dunavske flotile Sovjetskog Saveza na Dunav. Nemci su u delti Dunava imali mali broj slabo naoružanih brodova. Plan njihovog okupljanja nije realizovan.

U vreme sklapanja primirja između Rumunije i Sovjetskog Saveza u Oršavi su se nalazili delovi nemačke Dunavske flotile pod komandom kapetana fregate Kezera (Kaser). Bili su to: topovnjača "Bechelaren", patrolni brodovi "Aleksandar" i "Notnung", probijač minskih prepreka, naoružane artiljerijske splavi i druga plovna sredstva. Kasnije su im se pridružili brodovi „Oder“ i „Weichel". Već 26. avgusta Rumuni su napali mitraljeskom vatrom nemačke brodove i primorali ih da se povuku u Tekiju. Topovnjača "Bechelaren" vršila je evakuaciju preživelih nemačkih vojnika iz Oršave, a pod jakom vatrom brodovi su se morali povući uzvodno, nakon čega su krenuli u probijanje kroz Kazan. Među ovim brodovima su bila i dva torpedna čamca, pa je formirana Borbena grupa "Železna vrata"

Topovnjača «Bechelaren»

Nemački sastav je bio pod stalnom vatrom Rumuna i jedinica NOVJ. Kod mesta Moldava na minu je naišao minolovac "Tronje" i potonuo. Sastavu su se priključile artiljerijske splavi AT-916 i AT-917, te probijač prepreka 192. Grupa je stigla do Bazijaša, dva torpedna čamca su upućena na Baltik, a borbena grupa pod komandom kapetana Ašenbaha (Aschenbac) se vratila natrag da bi sa jednim pešadijskim bataljonom obezbeđivala povlačenje grupe ZIEB kroz Železna vrata. Od svih nemačkih brodova koji su se našli nizvodno od Železnih vrata samo eskorterima "Oder" i "Weichel" je uspelo da se blagovremeno probiju.

NEMA PROLASKA KROZ ŽELEZNA VRATA

Slomom nemačko - rumunskog fronta u Besarabiji prekinut je rat u Crnom moru. Amerikanci su bombardovanjem Konstance, 19. avgusta 1944. godine, potopili više podmornica (podmornicu U-18 je potopila posada), minolovaca i torpednih čamaca. Već u noći 21/22. avgusta naređena je evakuacija nemačkih snaga iz Crnog mora. Povlačenjem je rukovodio kontraadmiral Paul – Willi Zieb (Cib), glavni direktor brodogradilišta u Konstanci. Po njemu je grupa i dobila ime "Kampfgruppe Zieb". Povlačenje Dunavom je bilo neminovno, jer je železnički saobraćaj bio nesiguran, a Sredozemnim morem se nije moglo. Okupljanje je obavljeno u Braili. Na putu ka rejonu okupljanja oštećen je od zemaljske artiljerije Crvene armije probijač prepreka "Potemkin", koji se nasukao i bio zarobljen.

Kontraadmiral Paul Willi Zieb (Cib)

- Grupa ZIEB napušta Brailu 25. avgusta sa mnogo nakrcanog materijala opljačkanog u ratu. Na čelu je artiljerijska splav MFP-563, koja je preuređena u probijača prepreka. Na početku su u sastavu bili vojni transpotrteri 106 i 110, artiljerijska splav MFP-563 i četiri tegljača koji su teglili tri barže i četiri teglenice pregrađene u ploveće radionice. Usput su se u sastav uključili preostali brodovi i Kazneni bataljon nemačke kopnene vojske. Kod Hiršove su se nalazili manje ili više oštećeni brodovi, pa su ostavljeni. Neprekidno se sastav povećavao, a priljučile su mu se i plovne jedinice 7. nemačke flotile artiljerijskih splavi pod komandom kapetana korvete Steltera (d.R. Bernhard Stelter). Ovaj sastav je i upozorio komandanta grupe da se dalje ne može ploviti jer se iza okuke nalaze rumunski monitori. Izviđanjem rečnim patrolnim čamcima ustanovljeno je da su to, u stvari, nemačke splavi i odred inžinjerijskih plovnih sredstava pod komandom kapetana Šebela (Schobel) sa 1.800 ljudi. Tada je naišla 1. nemačka flotila pod komandom kapetana Voltersa (Wolters), pokušavajući da se probije iz srednjeg Dunava u Crno more, ne znajući za naredbu o povlačenju iz Crnog mora uzvodno. Tako se skupilo oko 100 nemačkih brodova. Disciplina je bila nezadovoljavajuća, a predstojalo je probijanje pored utvrđenih položaja kod Černavode. Odlučeno je da se dalje marševanje nastavi noću.

KOLONA DUGA 20-25 KILOMETARA

Na čelu sastava bio je KT-110, za njim polovina artiljerijskih splavi, trgovački brodovi, brodovi - radionice, barže i peniše, zatim ostale artiljerijske splavi, te kao začelni KT-106.

Posle pokreta kolona se razvukla u dužini od 20 do 25 kilometara, što je sprečavalo zajedničko dejstvo oko 100 topova kalibra 20 do 75 mm. Kod Černavode je došlo do artiljerijskog sukoba sa rumunskom artiljerijom, u kome je po nemačkim podacima izgubljeno 11 brodova sa 480 ljudi, a gubici kod Rumuna, po istim podacima, bili su oko 6.000 ljudi. I ostali brodovi koji su se probili bili su oštećeni, a zaostali brodovi su zarobljeni od Rumuna. Černavoda je bila razrušena i uništena. Većina zaostalih oštećenih nemačkih brodova zarobljeno je od rumunskih monitora, među njima i brod - radionica III sa svojim tegljačem "Kreutzenstein" 30. avgusta kod mosta u Đurđu, zatim barža 164.

Nemački brodovi su se probili kod Černavode, ali su se preostali brodovi i posade nalazili u vrlo teškoj situaciji, jer za brojne ranjenike nije bilo sanitetskog matetrijala, brodovi nisu imali više municije, a nedostajala je i voda za piće, hleb i pogonsko gorivo. Komandant sastava je uputio oficire na svih preostalih 163 broda da ustanove stanje zaliha. Bilo je ukupno 8.000 ljudi, a rezerve su bile male. Trupci sa barži korišćeni su za loženje brodskih kotlova, topovi koji su prevoženi postavljeni su na mesta oštećenih brodskih topova, pa je povlačenje nastavljeno, ali je sastav ponovo ušao u vatru rumunskih baterija od 105 milimetara u betonskim kulama i bio primoran da traži zaštitu iza ostrva uz bugarsku obalu. Rumuni su odbili da u svitanje 28. avgusta oslobode prolaz i kontraadmiral Zieb je odlučio da nastavi povlačenje upućivanjem artiljerijskih splavi kroz rukavac uz bugarsku obalu, a da sa ostalim brodovima istovremeno uplovi u nešto dublji rumunski rukavac. Rumuni nisu otvorili očekivanu vatru iz svojih baterija 150 mm i minobacača 125 mm, pa je sastav prošao. U međuvremenu su otklonjeni neki kvarovi na brodovima, poginuli su sahranjeni na mornarski način, voda za piće uzimana je iz Dunava, a na jednom od tegljenih šlepova pronađeno je 2.000 tona suvog grožđa. Nakon prolaska pored 30 kilometara dugih rumunskih položaja brodovi su stigli do bugarskog grada Ruse, gde su usidreni.

U Ruseu je komandant sastava dobio naređenje da nastavi plovidbu Dunavom. Mornarička komanda "Jug", sa kojom je telefonski kontaktirao komandant sastava, bila je u punom pokretu ka Beču i vrlo zainteresovana za sudbinu grupe "ZIEB". Admiral Frike je naredio da sastav nastavi sa uzvodnom plovidbom, da se ranjenici iskrcaju u Svištovu. Nasuprot tome, bugarski komandant grada dozvolio je da se grupa snadbe u potpunosti i brodovi su nastavili marš, te su 29. avgusta u 13.35 časova usidrili ispred Svištova gde su iskrcani ranjenici (njih oko 700 i 300 žena i dece). Tu se odustalo od namere da se potope transportni brodovi jer bugarski komandant nije dozvolio da se 3.000 do 4.000 nemačkih civila transportuje železnciom i sastav je oko 18.00 časova nastavio marš. Neki brodovi nisu isplovili zbog nedostatka goriva, pa su potopljeni ili su bili zarobljeni od Crvene armije. Kod mesta Turnu Magurele došlo je do lakšeg boja s rumunskim baterijama. Uveče se sastav usidrio i nastavio put 31. avgusta u 5.00 časova, kada je komandant sastava odlučio da se probiju kroz rumunske položaje kod Kalafata.

Uz put su nemački brodovi trpeli sporadičnu vatru i zbog jake rečne struje odustalo se od teglenja šest teglenica, pa su bile potopljene kod Kalafata.

Kod Vidina sastavu su se priključile tri artiljerijske splavi iz grupe potpukovnika Brouvera i zauzele mesto u stroju iza KT-110, dok je drugih šest artiljerijskih splavi raspoređeno ispred komandnog broda sa ciljem pojačanja cele kolone.

Brod bolnica “Bromberg”

UJ-106 ex KT 23

PROBOJ POD BORBOM

U večernjim satima 31. avgusta započeo je teški boj sa rumunskim utvrđenjima kod Kalafata koji je trajao sve do 10.00 časova 1. septembra. Već u 21.00 časova dobio je KT-110 pogodak u kotlovni prostor, mašina je stala, a brod se nasukao. Ostali nemački brodovi prolazili su pod borbom pored komandnog broda koji je i dalje trpio teške pogotke. Komandni brod je bio razrušen, krma je primala vodu, pramac je bio u vatri, uništena su bila sva oruđa od 75 mm, 37 mm, četverocevac 20 mm, levi protivavionski top od 20 mm i oba mitraljeza. Žene štaba su gasile vatru kablićima, jer sisaljke više nisu radile. Uz bok broda pristala je artiljerijska splav MFP-301 radi prekrcavanja žena i drugih gostiju. Na MFP-301 prekrcao se i komandant Cib kako bi ponovo preuzeo komandu nad sastavom u svoje ruke. MFP-301 je plovio uzvodno pored brojnih nemačkih brodova koji su goreli ili bili oštećeni, ali su i na rumunskoj obali zaplamsali brojni požari. Žestoki artiljerijski dvoboj trajao je neprekidno. U 23.00 stiglo je još osam artljerijskih splavi kapetana korvete Staltersa koji je primio naređenje da privremeno preuzme komandu nad sastavom, te da po mogućnosti što više brodova još tokom noći sprovede do Prahova. Tri splavi trebalo je poslati do KT-110, ali se ova tri broda nisu pojavila blagovre meno. Kontraadmiral Cib se vratio na KT-110 oko 24.00 motornim čamcem. Brod je u međuvremenu otklonio kvar mašine i mogao je uz pomoć tegljača “Gastein” da vozi brzinom od 5-6 kilometara na čas. Da bi se ubrzala vožnja naređeno je da tegljač “Mainz” koji se nalazio u blizini potopi svoja tri broda koje je do tada teglio, te da se priključi komandnom brodu. Oko 2.00 pušten je tegalj sa tegljača “Gastein”, kako bi mogao da otegli jedan brod koji je bio ocenjen kao vrlo značajan. U Prahovu se utvrdilo da se radi o teglenici koja je bila natovarena najboljom rumunskom rakijom, koja je bila uzrok mnogih nevolja. Noćni boj je razbio borbeni poredak i sastav je ostao bez oklopljenih brodova na čelu.

Naoružani brod UJ-314

Tegljač "Mainz" koji je teglio KT-110 u teglju ubrzo je primio nekoliko uzastopnih teških pogodaka i potonuo. Jedna artiljerijska splav, koja je vozila prema tonućem "Mainz-u" je pogođena i odmah je potonula. Sledeća splav koja je bila po krmi prva jedva se oslobodila i nastavila vožnju. KT-110 prizvao je splav MFP-534, pa su brodovi zajednički nastavili vožnju. Komandni brod je bio već sav u ruševinama kada je u 9.56 poslednja granata onesposobila i kormilo. U 10.35 oba su se broda usidrila ispred Prahova. Posle stradanja komandnog broda i onih koji su ga spasavali, ukupno je ostalo još 172 nemačka broda, jer je pre Kalafata izgubljeno 20 brodova.

Desantne snage Dunavske flotile SSSR-a u kretanju Dunavom

DALJE SE NE MOŽE

Nakon pristizanja u Prahovo iskrcani su ranjenici (oko 1.600), a zatim se pristupilo otklanjanju nedostataka i oštećenja na ratnim brodovima uz pomoć preostalih brodova - radionica. Ranjenici su bili pod otvorenim nebom, u kukuruzištima. Organizovana je odbrana sa vode i sa kopna, a komandant Cib je odleteo za Beograd, gde mu je saopšteno da su Železna vrata u rukama Crvene armije, te da ih treba koncentričnim napadom ponovo zauzeti, ali ti planirani napadi nisu uspeli. Nakon shvatanja da su Železna vrata neosvojiva i da se ne može izvršiti njihovo forsiranje, naređeno je potapanje svih brodova i ostalih plovnih objekata. Potapanje brodova naredio je komandant IMRDD (Inspektorat Minenraumdienst Donau - Inspektorat službe razminiranja Dunava) kapetan bojnog broda Lauten Šleger (Lauten Schleger), kada se uverio da je povlačenje kroz Železna vrata nemoguće. U toku sprovođenja ove naredbe stiglo je naređenje Grupne komande kopnene vojske da se zaustavi potapanje i slanje transporta za evakuaciju ranjenih kojih je još bilo u Prahovu 1.350, među njima 430 žena i dece. Naređenje je povučeno kada je u Beograd upućena sekretarica komandanta sastava, jer je kako kažu sami Nemci bilo čista glupost, civili su izvučeni u dva transporta (jedan je kod Zaječara naišao na minu koju su podmetnuli partizani) preko Negotina, ali potapanje brodova nije u potpunosti izvršeno, jer su u međuvremenu ojačane snage Crvene armije i Rumuna na obali, pa je oko 12 natovarenih brodova zarobljeno. Puk "Brandenburg", koji je štitio potapanje brodova, nakon petosedmičnog marša, stalno napadan od partizana, stigao je u Beograd.

Time je operacija završena, potopljeno je preko 150 nemačkih brodova i drugih plovnih objekata. Spašen je najveći deo ljudstva. Tokom čitavog povlačenja pojavljivali su se brojni problemi komandovanja, taktičke i psihološke prirode. Sastav je bio ogroman, snabdevanje je bilo improvizovano, brodovi iz Crnog mora nisu se priključili sastavu, pa je sastav lišen njihove borbene moći. Nemcima je već sedmicama bilo jasno da se u Rumuniji sprema prevrat, ali iz političkih razloga je bilo zabranjeno preduzimanje bilo kakvih mera u cilju sprečavanja mogućih posledica, pa i priprema za evakuaciju. Tako da Cib i nije znao koliko brodova ima usput, kakav je raspored snaga i šta ga čeka. Nisu imali ni karte, ni radio-vezu, nikakvih narećenja. Potpuni raspad fronta, primirje i prverat u Rumuniji, te razne glasine, su narušile moral Nemaca. Jedva su postojale još neke iluzije o ishodu rata. Osnovni cilj je bio izbeći rusko zarobljeništvo.

Posadama, koje su činili mornari, vojnici kopnene vojske, ruski dobrovoljci, pripadnici kaznenog bataljona, civili, žene i deca, bilo je teško upravljati. Došlo je i do velike premorenosti posade. Prilikom jednog boja bacio je komandant KT-110 sa mosta praznu šoljicu za kafu na komandira topa, jer je jednostavno odbijao "saradnju".

I u taktičkom smislu je bilo problema, jer mnogi brodovi, među kojima i artiljerijske splavi i transportni brodovi (KT) nisu bili građeni za upotrebu na rekama, te su zbog dubokog gaza mogli da koriste samo dublje rukavce Dunava. Borbena moć ostalih brodova bila je mala, a 50 trgovačkih brodova nikakva. Marševska brzina je bila neznatna, u najboljem slučaju 7-9 kilometara na čas. Mnoga plovna sredstva nisu imala pogon pa su tegljena. Signalizacija između 200 brodova, razvučenih u koloni dugoj 25 kilometara, bila je otežana i nije bilo govora o jedinstvenoj komandi kod dejstava. Prolazi bez borbe izvršeni su danju, a oni noću pod borbom. Ne može se objasniti zašto rumunske baterije sa betonskih položaja nisu uspele da potpuno unište konvoj. Nemci nisu polagali mine da bi sprečili rumunske monitore i Dunavsku flotilu Crveme armije koja je išla za njima da ih napada jer mine nisu ni imali.

Loktionov piše da je Brailu napustila grupa nemačkih brodova (7. flotila desantnih brodova, 1. flotila obalske odbrane, pomoćni i transportni plovni objekti od preko 160 jedinica). On kaže da su Nemci u rejonu Černavode i Kalafata izgubili preko 30 ratnih i pomoćnih brodova i oko 1.000 ljudi. Nemci nisu od komande bugarskog garnizona u Ruščuku dobili odobrenje da iskrcaju sa transportnih i pomoćnih plovnih objekata (koje su nameravali da potope da bi olakšali prodor ratnih brodova) 3 - 4 hiljade ljudi i da ih potom upute železnicom preko Sofije u Beograd,

Nemci su, prema Loktionovu, u rejonu Prahova iskrcali 5.000 ljudi i deo tereta sa transportnih i pomoćnih brodova i uputili ih železnicom za Beograd, gde nisu stigli, jer su ih na putu uništili partizani. Noću 5. septembra, Nemci su potopili u rejonu Prahova i Turn Severina preko 60 transportnih i pomoćnih plovnih objekata i oštećenih ratnih brodova.

Između ostalih potopljenih brodova na našem delu Dunava, navedenih u članku Stefana Cikosa "Minski rat na Dunavu", objavljenom u časopisu "Marine Rundshau" broj 8/1975. navode se i minski brodovi potopljeni kod Prahova: "Baden XV", "Baden XVI", "Braunkhole VIII", "Kehl", "Kronos VIII", "Mosel" i "UJ-314

U knjizi "Der Seekrieg in den Ostereuropaichsne Gewassern 1941-1945" (autor Jurg Masiter) na str. 310-335 navedeni su sledeći brodovi potopljeni kod Prahova: topovnjača "Bechelaren", patrolni brod "Aleksandra", patrolni brod "Notnung", rečni patrolni čamac "C-3024", eskorter "Oder", eskorter " Weichsel", artiljerijska splav "AT-916", artiljerijska splav "AT-917", artiljerijska splav "MFP-563", artiljerijska splav "MFP-301", artiljerijska splav "MFP-534", probijač prepreka "192", transportni brod "KT-110", transportni brod "KT-106", tegljač "Gastein" i tegljač "Mainz"

Potopljeni objekti

* * * * *

Danas, posle 62 godine, ovi potopljeni objekti postaju predmet interesovanja, jer se već duže vremena najavljuje njihovo vađenje. To se čini iz ekoloških razloga, ali najvaljuju se i ekonomski razlozi, kao i radoznalost. Dolazi do dilema o broju potopljenih objekata. Analizirajući navedene podatke o broju brodova koji su se našli u Crnom moru, o broju brodova koji su se našli u Crnom moru, i broju brodova koji su bili na donjem Dunavu i gubicima dolazi se do zaključka da se radi o broju oko 150. Sam podatak da se sa brodova iskrcalo oko 1.600 ranjenika i civila, te da je jedan njihov deo iskrcan još pre nego što je plovni sastav stigao u Prahovo, govori o većem broju brodova. Da je na svakom brodu bilo po 50 ranjenika (to je veliki broj s obzirom na dimenzije rečnih brodova) trebalo je 32 broda. Veliki broj brodova nije mogao imati na sebi ljudstvo jer je bio natovaren materijalom, svakako najviše ratnim plenom. Tu je bio i Kazneni bataljon nemačke kopnene vojske, uprava brodogradilišta i verovatno i članovi porodice. Prema tome, sigurno se radi o broju od oko 150 - ak brodova. U knjizi Jurga Mejstera "Der seekrieg in den Osteropichen Gaweccewph 1941-1945" se navodi da ih je kod Kalafata bilo oko 172, a u borbama kod ovog grada pretrljeni su veliki gubici.

Hidrosistem Đerdap 2” izgrađen je u rejonu poptopljene nemačke flote

Prema pisanju "Politike" od 15. jula 2001. godine, Rezolucija Informbiroa je sprečila vađenje ovih brodova. Prema sećanju meštana, od avgusta 1947. godine do proleća 1948. godine, naši stručnjaci i pripadnici Crvene armije izvadili su iz Dunava sedam brodova i dva šlepa. U vađenju su učestvovale i naše dizalice "Sutjeska" i "Soča". Bilo je u tim plovilima najviše oružja i eksploziva. izvađen je i jedan šlep pun suvih smokava upakovanih u nekoliko stotina džakova. U jednom šlepu nađeno je 60 tona bakra iz Bora (nesiguran podatak, odakle bakar iz Bora ukrcan na brod koji dolazi iz pravca Crnog mora?). Akcija je prekinuta posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa.

U tom članku se tvrdi da Prahovljani svedoče da su Nemci potopili i jedan brod sa svojih 1.500 nepokretnih ranjenika (od navedenih 1.500 iskrcanih 430 su bile žene i deca, nisu mogli biti svi teški ranjenici, a nemoguće je da na jednom brodu bude 1.550 zarobljenika jer je to približno preko 100 tona težine). Jedan su potopili prazan pošto su ga napustili ranjenici. Ova tvrdnja je malo verovatna, ustvari neprihvatljiva, jer ni na jedan brod nije moglo stati toliko ranjenika, a takav postupak se ne bi mogao sakriti. Nekorektno je pisati neistine, pa makar one bile i o neprijatelju.

Karta Dunava sa ucrtanim potopljeniom objektima kos Prahova

Kakva je danas situacija sa tim brodovima i u kakvom su stanju teško je reči. Sigurno je, poredeći stanje lima na brodovima nemačkog porekla iz tog perioda (rečne tenkonosce koji su isti kao i desantni brodovi ovde potopljeni), koji su dugo bili u upotrebi, trupovi nisu u potpunosti istruleli. Verovatno je ostalo i materijala koji se nije mogao odneti kopnenim putem, u najvećem broju naoružanja koje je izvlačeno brodovima. Dubina na kojoj se danas brodovi nalaze je ispod 10 metara, a jedan deo je usled niskog vodostaju van vode, i neće predstavljati nikakvu prepreku. Jedan deo je potonuo u mulj i pesak. Brodovi su sigurno napunjeni peskom, a mogu se očekivati i mine i eksplozivna sredstva, pa valja pažljivo pristupiti poslu.

Sve u svemu, vredi izvaditi ostatke potopljenih objekata. Na njima je sigurno i dosta predmeta muzejske vrednosti, posebno naoružanja.

Kao što se vidi iz priložene karte nalaze se van osi plovnog puta i objekti koji budu radili na njihovom vađenju neće ometati plovidbu.

Literatura:

Jurg Meister, Der Seekrieg in den Osteuropaischen Gewassern 1941 - 45, str. 310-335.

Otto K.W. Heuerburg, Der Land transport von U - Booten zum Schwarzen Meer, Marine Rundschau 6/1955.

F. Popp, Overland Transport of German Ships During World War II, U.S.N.I. Proceedings 1/1955.

Stefan Csikos, der Minenkrieg auf der Donau, Marine Rundschau 8/1975.

E. Groner 1990: Band 6, str. 132 i 134; Band 7, str 32, 35 - 36, 38 - 39 138 - 140 i 228 - 229; Band 8/1, str. 105, 112 - 114, 117 - 119, 121 - 122, 131 - 134 i 228 - 229, Band 8/2, str. 261 - 263,

Donau - Schiffahrt, Bayeroschen Lloyd, Regenzburg, str. 103 i 175.

Dr. eng Cristian Craciunoiu - Mihai Georgescu, Danube monitors, Bukurešt.

Schifffahrtsliste der DDSG von 1901 bis 1979, Quelle: Vom Raddampfer zum Schubverband- DI Hans Scherer.

Minenverseuchung der Donau ab April 1944, Von Theodor Dorgeist.

Boško ANTIĆ, kontraadmiral u penziji

Izvor
/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za