Evropski centar premešta se na Istok

Svetski sistem je u kriznom stanju. Istovremeno je kriza nešto što ranije nije bilo poznata mogućnost. U takvim uslovima u Rusiji se pojavljuje mogućnost izbora na putevima traganja zemlje za svojim mestom u novoj konfiguraciji interesa. Takvo traganje se sa zainteresovanošću shvata i u Americi, i u Aziji, i u Evropi.
 

Posebu pažnju, nesumnjivo, zaslužuje evropski pravac. Obnavljanje trostranih susreta šefova država Nemačke, Rusije i Francuske , a takođe susret predsednika Rusije sa učesnicima izmeštenog zasedanja Minhenske konferencije o bezbednosti u Moskvi (sami su došli!) svedoči o ozbiljnoj zainteresovanosti Zapada za saradnju sa Moskvom. Posebno su prijazne u poslednje vreme zemlje evrospkog jezgra (“stare Evrope“). Navešću samo neke od razloga,kojima se objašnjava tako povećana pažnja Nemačke i Francuske za našu zemlju.
 

Kao prvo, Evropska unija u godinama svog postojanja ipak nije postala homogena organizacija i kao takva predstavlja spoj sasvim raznorodnih elemenata, čiji su potencijali, vrednosti i interesi suštinski različiti.
 

Drugo, Evropljani nemaju jedinstveno shvatanje o budućnoszi same centralizovane i hijerarhijske strukture savremenosti – NATO, a to znači i uloge SAD kao svetskog hegemona. U svetlu pripremanog samita alijane u Lisabonu 19-20. novembra, na kome će biti usvojena nova strategija NATO, svi pregovori o jedinstvenom sistemu evropske bezbednosti izazivaju određenu napetost u Vašingtonu. Istovremeno ne treba isključiti da je razgovor o evropskoj bezbednosti „utroje“ zamišljen kako bi se pojasnile neke prikrivene želje ruske strane.
 

Treće, u borbi za svetsku dominaciju, koja će neizbežno dovesti (i već dovodi) do sukoba stavova Zapada (EU i SAD) i Istoka (Kina, širi Azijsko-Pacifički region), vodeću ulogu i dalje igra Rusija. Kako god okrenete, formula „srce Zemlje“ (Hartland) H.Makindera i danas je aktuelna.
 

Onaj, ko vlada Istočnom Evropom, vlada scrcem Zemlje;

Onaj, ko vlada Srcem Zemlje, vlada Svetskim ostrvom (Evroazijom)

Onaj, ko vlada Svetskim ostrvom, vlada svetom.

Bez obzira na teške posledice udara, koji joj je nanet 1991. godine „Srce Zemlje“ – Rusija, nastavlja da bije, a to znači da mogućnosti za uspostavljanje potpune kontrole nad postsovjetskim prostorom drugi akteri svetske politike za sada nemaju. Definitivna pobeda u bici za Evroaziju može se izvojevati samo ako se priveže (pre svega, ekonomski) Rusija za Evropu, ili ako se ona uguši (političkim i vojnim metodama) u zagrljaju NATO. Događaji se odvijaju istovremeno na dva pravca.
 

Ne treba, takođe, zaboravljati da se kriza, koja je počela preko okeana, na najbolniji način odrazila na Evropskju uniju. Kao još jedna potvrda o snazi neoliberalnog modela ekonomije su štrajkovi, koji su parktično paralisali Francusku. Poznato je da se kapitalizam može razvijati jedino na račun eksploatacije periferije i prvobitna akumulacija kapitala bila je proizvod veoma žestoke eksploatacije kolonija. U drugoj polovini HH veka nastao je sistem neokolonijalizma, koji postoji i danas u vidu različitih protektorata i kvazi-država. Rusija, sa njenom neobuhvatnom teritorijim, gigantskim resursima i stanovništvom sa kojim je prilično lako manipulisati, na Zapadu se i dalje tretira (a Zapad tu nastupa u jedinstvenom frontu) kao periferija. Razlike se ispoljavaju u sve širim sporovima oko toga, ko i kako će uspešno eksploatisati tu periferiju.
 

Direktna ekonomska zainteresovanost za ruske resurse čak se i ne krije. Tvrdnja da „Rusija raspolaže ogromnim rezervama sirovina i energoresursa, koji su toliko neophodni Zapadnoj Evropi“, najčešće je su sretani refren u zapadnim medijima. Međutim, nije stvar samo u tome. Mišljenja sam da je poznati francuski publicista Žan - Pjer Toma otkrio neke karte, koje nisu hteli da pokazuju političari, kada je izjavio, da je Francuskoj i Nemačkoj životno neophodan kapital. Jer, sadašnji deficit državnog budžeta u Frncuskoj guta priličan deo akumulacije. Istovremeno, ruski fondovi, koji po mišljenju Ž-P.Toma, već imaju nekoliko stotina milijardi dolara, mogli bi da odigraju ulogu „katalizatora ekonomskog rasta celokupnog kontinenta“. Evropa računa na te pare i zato pomaže Moskvi da postane krupan finansijski centar, koji se idelano uklapa u prostor između Hongkonga, Šangaja i Pariza, pretvarajući se, po zamisli evropskih „kolega“, u protivtežu berzanskim poligonima Njujorka i Istoka (1).
 

Zbog toga su, po svoj prilici, evropski eksperti i pozdravili susret u Dovilu sa neskrivenim entuzijazmom. Taj samit, po njihovom mišljenju, treba da označi start pravoj ekonomskoj alijansi Evrope i Rusije, koji će omogućiti da se olakša transfer kapitala i kao takav označi početak nove ere u Starom Svetu. Faktički to i jeste novi model ekonomskog rasta po-evropski. Međutim, samo da ne ispadne tako da ruski kapital bude od koristi ekonomskom rastu Zapadne Evrope, a da Rusija oseti pomanjkanje sredstava za sprovođenje zacrtanih planova modernizacije.

Analizirajući rezultate samita u Dovilu, ne slažem se sa vladajućim mišljenjem o tome, da je susret Merkel, Sarkozi i Medvedev nastavak tendencije koja se ocrtava u Evropi u pravcu stvaranja nekakvog alternativnog centra, sposobnog da uravnoteži uticaj SAD. Kao, „alternativni centar“ nije zamisliv bez Rusije, i Rusija bi, naravno, sa zadovoljstom htela da bude njegov deo. (2) Tu se nekako prisećamo Alise u Zemlji čudesa: „Kako samo želim da tamo dospem! Da budem makar i pion...ako dozvole!. Mada najviše na svetu, naravno, želim da postanem kraljica!“...
 

Po mom mišljenju, teško da je moguće da se pojavi sličan centar. A evo i zašto:
 

Kao prvo, u NATO su interesi SAD i evropskih zemalja-učesnica, veoma tesno povezani. Pri tom se evropske države nalaze u direktnoj ekonomskoj, političkoj i vojnoj zavisnosti od SAD. One teško da mogu voditi samostalnu politiku, a uz to je to još i veoma skupa procedura.
 

Drugo, ideju nove arhitekture evropske bezbednosti, koju promoviše D.A.Mdvedev od 2008. godine, evropski političari ne žele da primećuju. To se vidi po njihovoj reakciji (preciznije, odustvu takve). Istovremeno, ideja o stvaranju jedinstvene evropske (čitaj, natovske) PRO, koja znači da Rusija gubi kontrolu nad sopstvenim vazdušnim prostorom, aktivno se promoviše.
 

Treće, aktivizacija procesa oko Saveta Rusija – NATO govori o predstojećim ozbiljnim promenama u toj oblasti. Indikativno je da je nakon što je predsednik Rusije D.A.Medvedev pristao da učestvuje na samitu NATO u Lisabonu, na sajtu INSOR-a najzad objavljen „izveštaj Igora Jurgensa“ „O perspektivama razvoja odnosa Rusije i NATO“, koji je izazvao toliko panike. Tamo se provlači ideja o uspostavljanju najtešnje saradnje Rusije sa alijansom, sve do članstva u njoj.
 

Međutim, Rusija ima izbor, i više od jedne varijante! Taj izbor će odrediti i našu budućnoist, i oblik svetske politike.
 

Na kraju bih naglasila, da je pitanje o vizama lakmusov papir, koji je bacio svetlost na pravi odnos Evropljana prema Rusiji. Nikakva objašnjenja o komplikovanosti procedura, tehničkih ograničenja itd. neće sakriti prave efekte sličnog gesta. Sve je prosto, kao u Andersenovoj bajci. „Senko! Znaš gde ti je mesto!“.
 

________________________________

Jelena PONOMARJOVA - magistar političkih nauka, docent MGIMO MIP Russije

(1) Evropatreba da prigrli Rusiju ("Le Figaro", Francuska). – URL: inosmi.ru

(2) Intervju A. Konovalova (Predsednik Instituta za strateške ocene) Radio Svoboda. – URL: www.svobodanews.ru