To be or not to be…. (Povodom 65-godišnjice osnivanja OUN)

Dvadeset četvrtog oktobra 2010. godine navršilo se 65 godina od osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Koji su osnovni rezultati i, što je značajnije, kakve su perspektive razvoja te međunarodne organizacije?...
 

S jedne strane, OUN je zaista postala glavna međunarodna organizacija savremenog sveta. U njenim okvirima funkcionišu, i to prilično uspešno, najznačajniji međunarodni sporazumi i međunarodni forumi (na primer,UNESKO, Svetska zdravstvena organizacija, Svetski poštanski savez, Međunarodna pomorska organizacija, Međunarodna organizacija civilne avijacije i mnoge druge). Na pozadini neuspeha niza pojedinih pravaca rada OUN (pre svega nekih mirovnih operacija) efikasni rad drugih organa OUN katkada ostaje jednostavno neprimećen. S druge strane, moramo obratiti pažnju na niz okolnosti, koje nam daju povoda za zaključak o krizi OUN. Među njima je, ako hoćemo, najozbiljnija okolnost ta, što je OUN izgubila svoju odlučujuću ulogu u pitanjima osiguranja međunarodnog mira i bezbednosti.
 

Međutim, najznačajnije je, zapravo, to, što se u poslednjih 10-15 godina u radu OUN pojavila nova tendencija, koja preti veoma opasnim posledicama. Ta se tendencija svodi na diskreditaciju OUN. I to na diskreditaciju ne spolja, već... iznutra. Postoje ozbiljni razlozi za pretpostavku, da se OUN usmereno ruši od strane njenih osnovnih organa. Ta tendencija za sada ostaje nezapažena, ili, pre bi smo rekli, namerno neprimećena. Najčešće se govori da su krize u OUN, tobože, postojale i ranije, i da ne treba od muhe praviti slona. U izvesnoj meri to je, naravno, tačno. Da, i ranije je bilo slučajeva kada OUN nije mogla učiniti odlučujući uticaj na krupne međunarodne krize. Na primer, mnoge rezolucije OUN o režimu aparthejda u Južnoafričkoj Republici u Savetu bezbednosti odbacivale su snage glavnih sponzora i rasista. Ali OUN nikada nije blagoslovila rasistički režim JAR! Da, 1999. godine nije pošlo za rukom da se bombardovanje Jugoslavije okvalifikuje kao „agresija“, zato što su agresori bili stalni članovi Saveta bezbednosti OUN. Ali OUN nikada nije podržala to bombardovanje!
 

Događaji iz poslednje decenije stvorili su principijelno drugačiju situaciju. Danas se agresija blagosilja, pa čak i vrši, uz servisiranje same OUN, pre svega njenog Saveta bezbednosti. Naravno, u prvom redu su to agresije protiv Iraka i Avganistana. Ali je to takođe i zavrtanje ruku „u ime međunarodne zajednice“ onim državama, koje vode nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku (Severna Koreja, Iran).
 

Ovde je potrebno posebno naglasiti: nije reč o običnoj diplomatskoj borbi država, ili različitom odnosu glasova o ovim ili onim pitanjima. Sve bi to bilo prirodno i shvatljivo. Ovde se radi upravo o tome, da delatnost glavnih organa OUN postaje demonstratrivno neadekvatna i neprincipijelna. I tako smo mi svedoci „samo“diskreditacije OUN najširih razmera. Tu „samo“diskreditaciju vrše, naravno, snage samo nekih njenih članica, ali je rezultat evidentan. Danas apsolutna većina država-članica oseća očigledno i krajnje nezadovoljstvo radom OUN.
 

Na žalost, diskredituje se i glavni sudski organ OUN – Međunarodni sud. I ponovo smo svedoci, da se to čini rukama samog Suda. Preciznije, članova tih istih država, koje čine većinu u Sudu. Ovde posebno treba istaći takve predmete kao što su „Jugoslavija protiv zemalja NATO“, „Bosna protiv Srbije“, „Gruzija protiv Rusije“. Poslednji i najbriljantni „doprinos“ toj diskreditaciji je konsultativno mišljenje Međunarodnog suda OUN o Kosovu, od 22. jula 2010.godine.
 

Prvi nagoveštaj da je Međunarodni sud OUN postavljen na koloseke „novog međunarodnog prava“ bila je odluka iz 2002. godine o predmetu „Kamerun protiv Nigerije“, u kome je osnova za donošenje odluke Suda bilo faktičko priznanje o zakonitosti kolonizacije Afrike. Međutim, u to vreme većina članova međunarodne zajednice malo se brinula za sudbinu nekoliko hiljada Nigerijaca, koji su voljom Međunarodnog suda predati zajedno sa „dosuđenom“ teritorijom Kamerunu. Ali se Međunarodni sud tada tek zagrevao.
 

U periodu od 2001. do 2006. godine, da bi spasao zemlje NATO od odgovornosti u predmetu „Jugoslavija protiv zemalja NATO“, Međunarodni sud je smislio argument o tome, da on nema jurisdikciju da razmatra taj predmet, jer Jugoslavija nije, eto, članica OUN. Taj je argument, međutim, odbačen onda, kada je trebalo osuditi tu istu Jugoslaviju u predmetu „Bosna protiv Srbije“.
 

Kada je bilo neophodno da se blagoslovi pravo da samo pet izabranih zemalja ima isto na posedovanje nuklearnog oružja, Međunarodni sud OUN je izjavio, da „u međunarodnom pravu ne postoje norme, kojima se zabranjuje, ili dozvoljava primena nuklearnog oružja“. A upravo taj Sud ne može da da određeni odgovor na pitanje o zakonitosti primene nuklearnog oružja. Međutim, kada je bilo potrebno da se „blagoslovi“ odvajanje Kosova, Međunarodni sud je izjavio, da nepostojanje zabranjujućih normi znači njihovo odobravanje od strane međunarodnog prava.
 

Nije valjda nejasno, da je takva „argumentacija“ otvorena diskreditacija Međunarodnog suda? Nije valjda nejasno, da nakon toga niko više dati sud ne može smatrati nezavisnim i pravičnim?
 

Naravno, i ranije su donošene odluke u korist silnika sveta ovoga u njihovom sporu sa slabima. Ali se dešavalo i obrnuto! Setimo se, makar, odluke Međunarodnog suda OUN o predmetu „Nikaragva protiv SAD“, koja je bila u korist Nikaragve! Da li neko može poverovati u takav ishod suđenja danas? Naravno, i ranije je bilo slučajeva sa ne baš ubedljivom argumentacijom, ali nikada argumentacija Suda nije bila očigledni falsifikat.
 

Globalizacija, kao glavni proces savremenog sveta, ima za jedan od glavnih svojih ciljeva miniranje suvereniteta nezavisnih država i rušenje međunarodnih organizacija, koje su stvorile takve države.Upravo zato, uporedo sa miniranjem suvereniteta zemalja-članica OUN, istovremeno je evidentno i miniranje autoriteta same OUN kao organizacije. To nije slučajno. Bez obzira na to što je jaltinski sistem međunarodnog svetskog poretka bio stvoren pre 65 godina, on i dalje ostaje temelj svetskog poretka. Da bi se on eliminisao, potrebno je uništiti i OUN. Jer za potpunu vlast globalizatora država zapravo su glavna prepreka međunarodne oranizacije, koje deluju na principima suvereniteta jakih država. Zato će njih i nemilosrdno rušiti.
 

Analizirajući strategiju i taktiku svetskih rušitelja, možemo zapaziti da je moralno-etička diskreditacija uvek prvi korak u pravcu rušenja. I upravo mi to danas zapažamo: danas se čini sve, kako bi većina članova OUN (koji nemaju predstavništva ni u Savetu bezbednosti, ni u Međunarodnom sudu) došla do zaključka da su ti organi neprincipijelni, da se nalaze u potpunom moralnom krahu i da je izgubljeno potpuno poverenje u njih. Nama je važno da se suprostavimo tim pokušajima. Jer je njihov cilj – rušenje sistema međunarodne bezbednosti. Važno je videti da ono što čine SAD, Velika Britanija i niz zemalja Zapadne Evrope u cilju diskreditacije („samo“diskreditacije) OUN ne odgovara nacionalnim interesima ne samo međunarodne zajednice, nego i samih tih zemalja. Takva diskreditacija se sprovodi u interesu transnacionalnih korporacija – glavnih promotera globalizacije, čijoj će neograničenoj vlasti smetati sve suverene države, uključujući i one, koje su danas oruđe za rušenje OUN.

U danima jubileja Organizacije ujedinjenih nacija treba istaći, da je neophodno svim snagama sačuvati tu unikatnu međunarodnu organizaciju. Da, OUN su potrebne ozbiljne promene, ali ne i uništenje.

Aleksandar Mezjajev,