Traume junaka s Košara

16.06.2019. god.

Miloš Pavlica (40) iz Novog Sada privremeno živi u sobi u roditeljskoj kući, a ovih dana očekuje prvu penziju koja će biti oko 15.000 dinara

Kad sam se vratio iz rata, o tome šta mi se sve dešavalo nisam pričao ni roditeljima. Oni su posle na „Jutjubu” gledali film o herojima s Košara i pitali me: Zašto nikad nisi rekao da je bilo tako strašno? Košare su najžešća, ali samo jedna od bitaka koje su za mene bile časne, kaže u ispovesti za „Politiku” Miloš Pavlica (40), ratni veteran iz Novog Sada koji je kao mladić od 19 godina, tokom vojnog roka 1998/1999, dospeo na KiM.

On danas živi u jednoj od starih ulica na Salajci, u roditeljskoj kući. Privremeno, kaže, jer ne želi da im bude na trošku. Mesta u sobi ima tek za krevet, a kraj uzglavlja stoji velika pepeljara, za duge, besane noći. Zdravlje mu je narušeno i ne može da spava. Doživeo je veliku traumu nakon što je u ratu izgubio 16 svojih „klasića” iz čete oklopnih transportera 52. bataljona Vojne policije.

– Jednostavno, ne spavam i znam da moj vek trajanja neće biti dug. Ali voleo bih da se oženim, da imam dete, da se ostvarim. I ne želim da više izgubim nijednog druga, za to bih kucao na sva vrata – kaže on.

Četa u kojoj je bio „držala” je put, kako priča, od početka Kosova do kraja Metohije. Bio je to „put života” jer je tuda išlo snabdevanje. Ali i „put smrti” jer je ta četa najviše postradala od svih u bataljonu. Ostao je tada i bez kuma Dragana Trošića iz Trstenika, saborca koji mu je postao kum u Dečanima.

– Bio sam taj vojnik koji je identifikovao 12 poginulih. Zdravljem sam platio to što su sahranjeni. Nisam shvatao da sam se razboleo, nego sam gurao, završavao škole – priča Miloš, koji slike stradalih drugova drži u fascikli uz svoja lična dokumenta. Šestorica su poginula u udaru dve termovizijske rakete u vozilo kojim su se vojnici vraćali na Košare, nakon što su Miloša ranjenog ostavili u bolnici u Prištini. Druga grupa je stradala od protivtenkovske mine, a ostali od metka, priča.

Iz te bolnice je pobegao nazad kod saboraca. Priseća se i kako je ranjen 11. aprila 1999:

– Puca se, pogledam gore, vidim čoveka na drvetu, ali njemu se ukočila vilica i ne može da komunicira. Gledao je kako teroristi deru našeg vodnika. Oni su njega tražili celu noć, a on je ostao na drvetu. Mi ga spuštamo i krećem da ga masiram. Kako sam ga spustio, tako sam čuo kako nešto zavrće, da li minobacač ili nešto drugo, kida mi nogu i udara u glavu. I dan-danas mi na licu izlaze špenovi, to su geleri koji se ne vade – objašnjava tu epizodu.

Kada je u junu 1998. kretao u vojsku, bio je mladić koji je želeo da posle srednje medicinske škole, gde je položio za ženskog frizera, što pre počne da zarađuje svoj dinar. Trebalo je još da odsluži vojsku. Poslat je za graničara u Veliko Gradište, odatle u vojnu policiju u Niš, pa na KiM, gde je ostao, ističe, trista dana na terenu.

Posle svega, po povratku kući, mislio je da je sve u redu i da nastavlja normalno život.

– Otvaram trafike, radim, i na kraju – ništa nije u redu. Razumete? Ni po mene, ni po moj život. Odlazim kod lekara, niko nema razumevanja. Ne kažem, bilo je zloupotrebe lekova, ali ja guram dalje – priča i pokazuje ugovore o tome kako je u jednom domaćinstvu „čuvao dedu” za stan i hranu, a posle i za nešto novca. Zaposlio se u Pasterovom zavodu kao zoohigijeničar i potom veterinarski tehničar, a u međuvremenu je završio Poljoprivrednu školu u Futogu.

Ovih dana iščekuje odlazak u penziju. Iz Pasterovog zavoda, u pismu penzionom fondu, ispraćaju ga pohvalnim rečima. Biće to redovna penzija, ne invalidska, jer računa na 16-17 godina staža koji bi mu doneo 15.000 – 16.000 dinara mesečno.

– A lekovi koštaju 45.000 dinara, da bih ja bio, kako bih vam rekao, u redu – dodaje.

Socijalno mu je nudilo jednokratnu pomoć od 5.000 dinara, a nedavno ga je pozvao gradonačelnik, koji ga je, kaže, pitao kako može da mu pomogne. – Skroz sam se zbunio, nikad nisam bio tako pozivan.

S ratnim veteranima, Miloš je u kontaktu preko društvenih mreža i na telefon mu učestalo stižu poruke podrške. Mada nije u udruženjima, podržava, ističe, njihovu borbu da ostvare svoja prava. Ima želju da se i sam angažuje u pomoći onima koji, kao i on, nose ratne traume, za koje bi, kako kaže, recimo odlazak na letovanje mnogo značio.

Snežana Kovačević, Politika

Izvor
Miloš Pavlica, foto: lična arhiva / Politika/ vostok.rs