Fudbal bez granica pristojnosti

Srbija očekuje odluku UEFE. O tome šta je to fudbal bez granica (pristojnosti) razmišlja novinar Glasa Rusije Timur Blohin.
 

U Staroj Grčkoj za vreme Olimpijskih igara prestajali su svi ratovi. Danas, kada se sreću, na primer, reprezentacije Irana i SAD, to se predstavlja kao nastavak konflikta između dve države, mada u stvari to je samo meč fudbalskih timova. Uz to ne baš najjačih.
 

Nezadovoljstvo srpskih navijača posle bezvoljnog gubitka od Estonaca jasna je. Agresija u kojoj je postradala pre svega rođena reprezentacija nije. Ovi ljubitelji razmahivanja pesnicama i zastavama zanimaju se za fudbal isto kao i domaćice, koje menjaju kanal sa ovih glupih muškaraca na 115. epizodu latinoameričke serije latinoameričke sapunice.
 

Rezultati srpske podrške ljubimaca u Italiji saznaće se 29. oktobra. Najverovatnije fudbalski činovnici će se ograničiti tehničkim porazom Srbije sa 0:3, praznim tribinama i upozorenjem da ako se slično ponovi, nacionalna reprezentacija će ostati dve godine bez prvenstva Evrope. Lako će proći ovi momci, drugim rečima. Tim pre što šanse Srbije za plasman u finalni deo evropskog prvenstva za sada izgledaju više nego maglovito, tako da nema šta da se izgubi.
 

Međutim pojavljuje se misao: zašto se fudbal do danas asocira sa patriotizmom? Zašto meč rođenog tima izaziva kod prosečnog stanovnika euforiju? Setimo se vica: napivši se do stanja padanja pod sto čovek gleda televiziju. Spiker kaže: Ekonomska situacija u našoj zemlji je loša. A alkoholičar mu odgovara: Zato su nam rakete dobre!. Samopotvrđivanje na račun pobede fudbalske reprezentacije pojava je iste vrste. Mada sport je najčišća forma umetnosti, slična apstrakcionizmu. Fudbal ni na šta ne obavezuje i ničemu ne vodi. Ali i dalje je pojava politička, i što vreme više odmiče, to je sve jače. Mediji su već počeli da govore o tome da ispadi srpskih navijača mogu da utiču na stupanje zemlje u EU.
 

Zanimljive istorijske analogije navodi ruski novinar Vadim Truhačev:
 

Setimo se utakmice za kvalifikacije na Evropsko prvenstvo 2004. Gruzija-Rusija. Na fudbal to nije ličilo do početka: uzvikivale su se antiruske parole kao što su: Vi ste okupatori, sa tribina su se čula proklinjanja, na teren su leteli razni predmeti. Od sredine prvog poluvremena ugasilo se svetlo, počele su prave bahanalije, praćene spaljivanjem ruskih zastava. Nekako se završilo prvih 45 minuta, zatim je utakmica bila prekinuta. Kada su naši fudbaleri odlazili na aeriodrom, na njihov autobus letelo je kamenje. Uopšte, za to treba dosuditi tehnički poraz sa 0-3 i nekoliko utakmica sa praznim tribinama. Ali UEFA je donela odluku o ponavljanju igre i kaznila je gruzijski fudbalski savez smešnom sumom.
 

Setimo se meča za kvalifikacije na Svetsko prvenstvo 2006. između Turske i Švajcarske: ispod tribina se desila tuča, na samim tribinama Turci su obesili natpise poput: Dobro došli u pakao! Nikakvih posledica za turski tim nije bilo, osim par mečeva bez publike.
 

Šta da se kaže o engleskim navijačima koji divljaju na svakom prvenstvu Sveta i Evrope. Ali njihovu reprezentaciju nikada nisu eliminisali. Ne bi bilo ispravno opravdavati srpske navijače, koji su pravili nered u Đenovi, ali kao što vidimo ne odlikuju se samo Srbi.
 

Nažalost to je sudbina velike igre - da bude pomešana sa politikom, zaključuje Vadim Truhačov. I zato ni u kom slučaju ne podržavajući dejstva srpskih huligana, nikamo ne možemo da se oslobodimo od pomisli da kada bi akter u ovom fudbalskom meču bila ne Srbija, i ne svetski fudbalski velikan Italija, sportski činovnici obratili bi mnogo manje pažnje na incident.
 

Još se nadamo da će huškači nereda u Đenovi biti strogo kažnjeni i da nam neće smetati da gledamo fudbal.
 

Zato što su srpske rakete zaista dobre.