Pod tuđim nebom

On je umro pod tuđim nebom i u gorkom izgnanju, u nepodnošljivoj nostalgiji za Rusijom i svojim narodom. Ove reči su posvećene Ivanu Bunjinu, velikom ruskom pesniku i piscu, dobitniku Nobelove nagrade za književnost. 22. oktobra navršilo se 140 godina od njegovog rođenja.
 

Ivan Aleksejevič Bunjin rođen je 22. oktobra 1870. godine na imanju svojih roditelja kod Voronježa, u centralnom delu Rusije, odakle su, kako je pisao u svojoj autobiografiji, izašli mal te ne svi najveći ruski pisci na čelu sa Tolstojom.
 

Bunjin je počeo rano da piše. Pisao je oglede, skice, stihove. Prilično brzo obratila je na njega pažnju i kritika. 1903. godine za knjigu pesama Listopad i prevod Pesme o Hijavati Longeflua, Bunjinu je prvi put bila dodeljena prestižna Puškinova nagrada, koju je kasnije dobio još dva puta. 1909. godine Bunjin je bo izabran za akademika u oblasti lepe književnosti, postavši najmlađi akademik Ruske imperije. Sam je smatrao da je njegova popularnost započela objavljivanjem priče Selo, u kojoj je pisac predstavio savremeno selo bez svakih ulepšavanja. Ova knjiga koju je sam autor nazvao bespoštednom bila je primljena ne među svim njegovim savremenicima, ali kasnije se ispostavila proročkom. 1917. godine u Rusiji se desila revolucija, uništivši onaj svet koji je bio tako drag ruskom piscu. Nisam bio od onih koji su bili zateknuti njome, za koga su njene razmere i zverstva bila neočekivanost, ali ipak stvarnost je prevazišla sva moja očekivanja: u šta se ubrzo pretvorila ruska revolucija ne može da shvati niko ko je nije video, sećao se on mnogo godina kasnije.

Bunjin je napustio Moskvu 1918. godine, živeo na jugu Rusije, koji je prelazio iz ruku belih u ruke crvenih i obratno, i dve godine kasnije emigrirao je prvo na Balkan, zatim u Francusku. Najpoznatija njegova dela bila su napisana u emigraciji.
 

Prvo su Bunjin i njegova žena, Vera Nikolajevna Muromceva, živeli u Parizu, zatim su prešli u manje turističko mesto Gras na jugu Francuske. Ovde im je bilo suđeno da provedu veći deo svog života, da prežive Drugi svetski rat i prve posleratne godine. U Francuskoj Bunjin je napisao deset novih knjiga. Među njima je Ruža Jerihona, Mitina ljubav, zbirke priča Sunčanica i Božje drvo. 1930. godine objavio je autobiografski roman Život Arsenjeva, za koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. To je bio uspeh ne samo knjižveni, već i politički. Ruski pisac Boris Zajcev, koji se takođe našao u emigraciji, sećao se o tome ovako: Videte, mi smo bili nekakvi poslednji ljudi tamo, emigranti, i odjednom piscu emigrantu daju međunarodnu nagradu! Ruskom piscu! I dodelili su je ne za nekakve političke spise, već ipak za umetničko delo...
 

Naravno, politički motivi u dodeli nagrade ruskom piscu koji nije primio sovjetsko uređenje bili su prisutni. Ali ipak Nobelova nagrada se daje ne za poltiku, već za blagorodno ponašanje u složenim političkim okolnostima, kaže ruski pisac Dmitrij Bikov.
 

Naravno, to je bila nagrada data ruskoj emigraciji. Izbor je bio između Bunjina i Merežkovskog. Verovatnoća nagrade je bila toliko visoka da su oni među sobom razmatrali da li treba da je dele ako se nešto desi. Bunjin kategorički nije hteo da je deli. Ali to da ona odražava interesovanje prema ruskoj emigraciji i posredno za ono što se desavalo u Rusiji, to je nesumnjivo. Bunjin je pobedio u tom takmičenju, zato što je bolje pisao, kao prvo, a kao drugo zato što Nobelova nagrada po tradiciji poštuje pisca sa svoje teritorije. Pisca koji je doneo u književnost određeni završen, u potpunosti opisan svet, kao što je bilo sa Markesom. Bunjin je to učinio samo za južnorusku guberniju.
 

10. novembra 1933. godine sve pariške novine su izašle sa naslovima: Bunjin - Nobelovac! Stvaralaštvo ruskog pisca je dobilo međunarodno priznanje, ali njegov život u tuđini malo se promenio. Nagrada je bila potrošena vrlo brzo, zato što Bunjini nikada nisu umeli ispravno da raspoređuju novac. Kasnije godine su poveli u siromaštvu, da ne kažemo u bedi. U vreme nemačke okupacije Francuske Bunjin ništa nije štampao, pošto je smatrao sasvim neprihvatljivim saradnju sa fašističkim vlastima. 1943. godine u Njujorku su izašle njegove Tamne aleje, knjiga priča o ljubavi, koju je Bunjin smatrao nečim poput sunčanice - trenutnim ozarenjem, koje ne može da traje dugo.
 

Poslednje godine pisac je posvetio knjizi o Čehovu, koja je ostala nezavršena. U noći između 7. i 8. novembra 1953. godine Ivan Aleksejevič je umro na rukama svoje žene. Sahranili su ga na ruskom groblju u Sent-Ženevjev-de-Bua u Parizu. Za života Bunjina i njegova dela u SSSR nisu štampali, ali 1954. počeo je povratak pisca u domovinu. Njegova dela bila su objavljena u milionskim tiražima, izašlo je nekoliko izdanja sabranih dela i mnoštvo jednotomnih. Ipak one njegove knjige u kojima je pisao o događajima oktobarske revolucije postale su poznate čitaocima tek posle perestrojke.