Juriš kroz terorističku zasedu: Iz Ratnog dnevnika komandanta Treće armije

18.05.2019. god.

Prošlo je 20 godina od junačke odbrane Prištinskog korpusa i Treće armije na Kosovu i Metohiji. Na žalost, među onima koji negiraju herojstvo, pa čak i boravak komandanta Treće armije na ovom prostoru, prihvatajući stavove onih koji omalovažavaju sve postignuto u ovoj junačkoj borbi, generala Nebojše Pavkovića, su i mnogi bivši pripadnici Vojske. Misle ako umanje nečiju vrednist da će je sebi pripisati. Evo im odgovora!

Priredio kontraadmiral u penziji Boško Antić

30. maj 1999.

Na nebu iznad Đakovice ne čuju se motori aviona. Samo poneki rafal ili pojedinačni pucnji dopiru iz pravca Paštrika. Neobično je mirno za ovaj deo dana. Pukovnik Đošan vodi kolonu u rejon jedinice. Znam da na deonici puta od Đakovice do Landovice nema jedinica pored komunikacije. Položaji 252. oklopne brigade udaljeni su od puta oko pet-šest kilometara severoistočno u rejonu sela Ratkovac, Potočane, Velika Hoča i dalje. Jedinice u dubini odbrane Drugog motorizovanog bataljona 549. motorizovane brigade udaljene su oko tri kilometra južno od komunikacije. Posle petnaestak kilometara, prolazimo Terzijski most kod sela Bistražin i na oko 500 metara pre Švanjskog mosta skrećemo s glavnog puta desno. Uzanim kolskim putem, posle 200 pređenih metara, zaustavljamo se pored jedne kućice, za koju vidim da je pravoslavna crkva. Zbog skučenog prostora, vozila se parkiraju jedno uz drugo bez odstojanja. Krošnje drveća pored puta na čitavoj dužini kolone sakrivaju vozila od pogleda iz vazduha. Na ledini ispred nas, koja se proteže do asfaltnog puta, ne vidim nijedno protivavionsko sredstvo. Komandant, pukovnik Đošan, predlaže da izvrši geografsku orijentaciju, ali naređujem da preskoči. Objašnjava da smo u rejonu sela Bistražin u zaseoku Fšat, na vatrenom položaju kombinovane baterije PVO, koja ima zadatak da brani mostove i međuprostor između jedinica 549. motorizovane brigade i 252. oklopne brigade. Baterija je ojačana vodom protivavionskih topova 40 mm „Bofors“.

Sa mesta na kome se nalazimo vidi se cela dolina reke Beli Drim, od sela Kramovik do Švanjskog mosta. Vide se i sva sela pored reke – Radoste, Ratkovac, Damnjane, Čiflak, Marmule, Brdosan i Doblibare. Na desnoj obali reke je objekat Rezina, na kome se nalazi jedinica PVO, koja je stalno na meti avijacije.

Na oko 1,5 kilometar je ušće reke Erenik u Beli Drim, a na levoj obali, neposredno uz put, objekat Gradište. Interesantan je jer ga Beli Drim preseca pod pravim uglom, i pravi kanjon dužine oko 600 metara, sa vertikalnim liticama. Na samom izlzu iz kanjona je poznati Švanjski most.

Pukovnik Đošan vodi nas u šumarak u kome je bio protivavionski top „Bofors“ u zaklonu. Komandir voda kratko referiše o rasporedu ovih oruđa koja su efikasna za gađanje aviona na visinama do pet kilometara u okviru baterije PVO. Naglašava da do sada „Boforsi“ nisu otvarali vatru na avione. Dok komandir referiše, stiže upozorenje o pojavi aviona u vazdušnom prostoru iznad Metohije. Čuje se i brujanje avionskih motora. Jedna udarna grupa preleće Đakovicu i leti prema Prištini. Očekujem šta će biti meta. Imam predosećaj da se avioni nalaze iznad naših glava i da smo mi mete. Ubrzo se čuje šištanje startnih motora raketa, a zatim podrhtavanje tla ispod nas. Četiri snažne eksplozije projektila ispred nas na levoj obali Belog Drima. Tačno između reke i pruge, kod sela Radoste. Nalazimo se na oko 1,2 kilometra od mesta pada projektila. Osećam udarni talas koji prolazi ispod mojih nogu. Niko ne reaguje. Ne znam gde se nalaze avioni koji su lansirali projektile. Pukovnik Đošan objašnjava da je lansiranje projektila izvršeno oko 200 do 300 metara iza nas, sa visine od 8.000 do 10.000 metara. General Lazarević komentariše da u tom rejonu nema naših jedinica i da su mete verovatno bile baterije PVO na objektu Rezina, na desnoj obali reke, položaji Prvog oklopnog bataljona 252.oklopne brigade u rejonu sela Ratkovac ili lažni položaji. U svakom slučaju, meta je promašena. Očekujemo šta će se dalje desiti i da li će se napad ponoviti. Zaklanjamo se ispod krošnji drveća i čekamo. Koristim vreme da obiđem crkvu. Međutim vrata su zaključana. Niko ne zna kome je crkva posvećena. U selu Bistražinu nalazi se crkva Svetog Ilije. Predpostavljam da ova crkva ima veze sa njom.

General Lazarević uporno pokušava da dobije vezu sa pukovnikom Delićem, ali mu ne uspeva. Kao po običaju, Delić se ne javlja kada je najpotrebnije. Iz Operativnog centra Prištinskog korpusa i Treće armije stiže izveštaj o aktivnostima avijacije NATO u proteklih sat vremena.

U međuvremenu Lazarević je dobio vezu i razgovarao sa pukovnikom Delićem. Nije zadovoljan onim što je čuo. Pomislio sam na događaje na Paštriku. Na sreću, nije to bio razlog. Lazarević informiše da je jača teroristička grupa sa prostora sela Retimlja, Samodraže i Mamuše uspela da potisne neku od jedinica MUP-a i ovlada delom komunikacije od sela Velika Kruša do sela Pirane. Pored minobacača, ručnih raketnih bacača i mitraljeza 12,7 mm, teroristi raspolažu i snajperskom puškom velikog dometa, „Crna Osa“, sa potkalibarnom municijom. Prema saznanju pukovnika Delića, teroristi kontrolišu i dejstvuju na sve što se kreće komunikacijom. Posle kraće konsultacije, Lazarević naređuje pukovniku Deliću da izvrši deblokadu komunikacije iz pravca sela Pirana ka selu Mala Kruša. Komandantu 252. oklopne brigade, pukovniku Mandiću, naređuje da izvede demonstrativni napad u „leđa“ teroristima, na pravcu selo Zočište – selo Brestovac – selo Randubrava. Cilj je da stvore uslove za prolazak naše kolone ka Prizrenu. Posle dvadesetak minuta jedinice su pokrenute. Prema pucnjavi i eksplozijama može se zaključiti da teroristi uporno brane zauzete pozicije i da verovatno očekuju pomoć NATO avijacije. Lazarević nekoliko puta poziva komandante i naređuje da ubrzaju dejstva da ne bi privukli pažnju izviđačkih aviona NATO. Povoljna okolnost je što je avijacija prenela dejstva u zonu Niškog koprpusa i severni deo Kosova i Metohije. Prema izveštajima koji stižu svakog trenutka, u 15.10 časova sa dva projektila ponovljen je napad na Fabriku „Miloje Zakić“ u Vučitrnu , a sa četiri, po peti put, gađan je repetitor na planini Besna Kobila, istočno od Vranja. Napadi su ponovljeni i na Kasarnu „Sinkovac“ u Leskovcu sa dva projektila u 15.12 časova. Tri minuta kasnije sa pet avio-bombi gađani su položaji Prvog pešadijskog bataljona 354. pešadijske brigade u rejonu sela Livadica , severoistočno od Podujeva. U 15.20 časova izvršeno je istovremeno dejstvo sa četiri projektila po repetitoru na objektu Jabuka kod Leposavića, a sa četiri avio-bombe po mostu na reci Jablanica kod sela Pertate, jugozapadno od Leskovca, na putu Leskovac–Lebane. U ovom napadu poginula su dva civila a jedan je teško ranjen.

U to vreme sa Komandnog mesta Prištinskog korpusa stiže upozorenje o dolasku agresorskih aviona iz pravca Novog Pazara. Odmah zatim u 15.25 i 15.28 časova usledili su vazdušni udari sa tri projektila po vatrenim položajima Brigadne artiljerijske grupe „58“ i položajima 180. vojnoteritorijalnog odreda u rejonu Mali Zvečan, i sa dva po rejonu objekta „Saz“ kod Gnjilana.

Situacija za jedinice koje su angažovane na deblokadi komunikacije postaje sve opasnija. Razmišljam da naredim Lazareviću da prekine dejstva da bismo zaštitili jedinice. Nameravam da se u Prištinu vratimo preko Orahovca i Mališeva. Međutim, odustajem od toga. Moj cilj je obilazak jedinica na Gorožupskom pravacu.

Sunce je već na zalasku. Lep kosovski pejzaž ne pomaže da skrenem misli od trenutne situacije. Razmišljam kako smo se nepredviđeno našli u „klopci“.

Posle primljenih izveštaja da je avijacija u 15.40 časova dejstvovala sa pet projektila po položajima Drugog oklopnog bataljona 15. oklopne brigade u rejonu Careve Česme, kod Goleša, a u 15.48 sa dva projektila po položajima Prve čete Prvog mehanizivanog bataljona 15. oklopne brigade, u rejonu sela Lebane, severno od Prištine, počinjem da razmišljam da krenemo ka Prizrenu, tako što će vozila pojedinačno velikom brzinom savladati kritične deonice na komunikaciji, „pa šta bude biće“.

Pozivam Lazarevića na stranu i kažem šta sam odlučio. Traži još 15 minuta. Dok razgovara sa pukovnikom Delićem, stiže informacija da je u 16.19 časova sa devet razornih projektila bombardovan železnički tunel i položaji 50. vojnoteritorijalnog odreda kod sela Lukare, severno od Prištine. Odmah zatim čuje se jaka eksplozija iz pravca Prizrena. Tačno je 16.25 časova kada naređujem da „u jurišu'' prođemo kritičnu deonicu. Pukovnik Delić izveštava Lazarevića da se jedna njegova grupa sa „Pragom“ probila do Male Kruše i da će podržati prolaz naše kolone. Pukovnik Mandić se ne javlja. Po pucnjavi i eksplozijama mina procenjujem da njegova jedinica vodi borbu sa ŠTS u rejonu sela Retimlja. To je dobra taktička situacija jer je „vezivao“ deo terorističkih snaga. Određujem redosled vozila u koloni. Međutim, general-potpukovnik Kovačević Slobodan ne čekajući kreće u „juriš“. Drugo po redu je vozilo obezbeđenja, pa moje, zatim Lazarevićevo vozilo, Drecunovo, Đakovićevo i ostalih. Pozdravljam pukovnike Živkovića, Đošana, Živanovića i Jevtovića. Za to vreme vozač Dragan postavio je zaštitne prsluke na šoferšajbnu i bočne leve prozore. Sedam iza Dragana i krećemo u neizvesnost. Kod Švanjskog mosta saginjemo se na sedištima. I vozač Dragan se spušta na sedište i upravlja gledajući kroz mali otvor na šoferšajbni. Vozi brzinom od oko 130 km. Od Švanjskog mosta i sela Zrze, u desnoj krivini na oko 100 metara od nas, nailazimo na oštećeno vozilo koje stoji na sredini puta. Veštim manevrom Dragan je u zadnjem trenutku izbegao sudar sa njim. Novo iznenađenje je protivavionski top 30/2 „Praga“, na levoj strani puta, koji otvara vatru na teroriste u pravcu sela Celina. Krajnjim naporom, zbog velike brzine, Dragan pravi „slalom“ i izbegava sudar sa „Pragom“. Sa desne strane puta, zaštićeni bankinom, leže oko dvadesetak pripadnika Posebnih jedinica policije, okrenuti suprotno od mesta odakle dejstvuju teroristi. Pratilac, poručnik Dragan, komentariše da su „napustili položaje i sada se sunčaju“.

Nastavljamo kretanje velikom brzinom. Gledam u levu stranu, prema selima Velika i Mala Kruša i vidim svetlucanje iz obližnjih kuća. Znam da je to plamen na ustima cevi terorističkih pušaka koje otvaraju vatru prema nama. Očekujem da svakog trenutka neki od stotine ispaljenih metaka udari u naše vozilo. Posebno pokušavam da uočim dejstvo ručnih bacača koji, pored „Crne ose“, predstavljaju najveću opasnost. Velikom brzinom prolazimo pored sela Pirane i posle mosta na reci Topluga nailazimo na grupu vojnika, među kojima su pukovnik Delić i general-potpukovnik Kovačević. Vojni policajci usmeravaju vozila na parking pored puta. Ubrzo zatim stiže general Lazarević, a za njim i svi ostali.

„Juriš je uspešno izvršen i, koliko vidim, bez gubitaka“, šalim se.

Vozači pregledaju vozila da provere da li ima pogođenih. Zbog grupisanja vozila nije bilo vremena za detaljni pregled. Pukovnik Delić referiše da je avijacija u 16.25 časova dejstvovala po koloni motornih vozila na komunikaciji Prizren–Štrpce u rejonu Krk Bunara, pet kilometara od Prizrena, ali da nema podataka o posledicama.

Odlučujem da u obilazak jedinica na Paštriku, pored mene, idu Lazarević, Delić Đaković, Drecun i Magoči, a da ostali idu na Komandno mesto 549. motorizovane brigade. Kolonu vodi pukovnik Delić. Kod spomenika „Boro i Ramiz“, na Landovici, skrećemo na put prema selu Đonaj. U rejonu Landovičkog brda vidim nekoliko zaklona za tenkove koji nisu posednuti. U tom trenutku odjekuje desetak snažnih eksplozija ispred nas na oko pet-šset kilometara. Od snažne detonacije osećam potres sličan zemljotresu. Vozači brzo skreću vozila sa puta u obližnje prirodne zaklone. Oblaci dima i zemlje visine nekoliko stotina metara dižu se u nebo. Udarni talas širi se kao posle eksplozije atomske bombe i zaklanja prostor u prečniku od najmanje 1.000 metara. Oblaci dima „sakrivaju“ Paštrik i čitav prostor oko njega. Po mojoj proceni, gađani su položaji jedinica u rejonu sela Planeja i Kojuša. Pukovnik Delić odmah razgovara s nekim i dolazi kod mene i Lazarevića.

„Avioni B-52 sa 12 bombi gađali su naše položaje u rejonu sela Planeje. Skoro sve kuće u selu su sravnjene sa zemljom. Očekujem veće gubitke“, referiše.

U tom trenutku iz pravca sela Đonaj nailaze sanitetski „Pincgauer“ i sanitetsko vozilo. Sa upaljenim rotacionim svetlima, bez sirene, projurili su pored nas, ostavljajući gust oblak prašine. General Lazarević, posle razgovara sa operativcima iz Operativnog centra Prištinskog korpusa, izveštava da nema podataka o dejstvima strategijskih bombardera u ovom rejonu.

„Lazo, mislim da informacije o upotreba ovih aviona ne prolaze kroz redovnu proceduru jer direktno dolaze iz baza Engleske ili Amerike. Zbog toga nema podataka“, odgovaram.

Pukovnik Delić pokušava da dobije informacije o posledicama po jedinice. Strahujemo od masovnih gubitaka. To bi bilo katastrofalno po borbeni moral ostalih jedinica. Strahovanje se pojačalo kada je iz pravca Prizrena naišlo još nekoliko sanitetskih vozila koja su velikom brzinom odjurila prema Gorožupu.

Nemoć, neizvesnost i nervoza dostižu vrhunac, a onda pukovnik Delić izveštava: „Poginuo je jedan vojnik, a više desetina je ranjeno. Najviše je kontuzovanih. U toku je njihovo zbrinjavanje. Na prostoru oko Planeje je 'spržena zemlja.“ Samo što je završio sa izveštajem, južno od nas eksplodira desetak bombi. Ponovo ista slika. Podrhtavanje tla, visoki oblaci dima i prašine i udarni talas koji se širi koritom Belog Drima prema nama. Avijacija je dejstvovala po položajima čete Prvog motorizovanog bataljona 549. motorizovane brigade u drugoj liniji, na objektu Čeja, istočno od Graničnog prelaza „Vrbnica“. Delić pokušava da dobije informaciju od potpukovnika Konjikovca sa Isturenog komadnog mesta „549“. U tom trenutku još tri projektila velike razorne moći eksplodira u rejonu Graničnog prelaza „Vrbnica“. Tada uspevam da vidim dva strategijska bombardera B-52 na velikoj visini. Ostavljaju beli trag i lete iznad Paštrika ka Đakovici.

Prepoznatljive siluete zastrašujućih grdosija, sa ogromnim zakošenim krilima i osam motora, bezbrižno lete kosmetskim nebom i nose oko 50 tona ubojitog naoružanja. Uočio ih je i Drecun, a Magoči pokušava da ih snimi. U tom trenutku, na opšte iznenađenje, iz rejona Prizrena lansirana su dva projektila koji za sobom ostavljaju vidljiv trag. Lete prema bombarderima. Pratim njihov let. Sa mesta gde se nalazim izgleda da će dostići njihovu visinu, pa čak i pogoditi. Na žalost, gube se u oblacima, bez eksplozije. Prvi reaguje Lazarević i kaže da se verovatno radi o novim modifikovanim raketama za RL-4 koje su stigle u Korpus. Nisam imao priliku da vidim to oruđe i rakete, ali sam ponosan na poslugu koja se „drznula“ da gađa B-52. U svakom slučaju, primorali su bombardere da povećaju visinu. „Lako je njima da bacaju bombe sa tako velike visine“, komentariše Drecun i sav usplahiren kaže da, bez obzira na sve, ide na Gorožup. Ne dozvoljavam mu.

Posle nekoliko minuta severozapadno od Paštrika odjekuju pet-šest eksplozija. Prema proceni, bombarderski par B-52 izručio je smrtonosni teret po rejonu prevoja Liken. Nekoliko minuta kasnije tri eksplozije čuju se i iz rejona Đakovice. Brzo stiže informacija sa Isturenog komandnog mesta Prištinskog korpusa da su bombardovane karaule „Dejan Radanović“ i „Ćafa Prušit“. I sa Isturenog komandnog mesta „549“ stiže izveštaj za pukovnika Delića da je u toku napad oko 500 terorista na pravcu selo Pogaj – selo Gorožup – selo Binaj, a na pravcu Gorožupska bačila – selo Planeja oko 400. Naše jedinice uspešno brane prvu liniju, a po dubini je u toku saniranje posledica bombardovanja.

„Konjikovac kaže da prostor oko Planeje liči na površinu Meseca i da su kuće u selima srušene do temelja. Najveći problem predstavljaju prašina i dim od kojih ne može da se diše“, objašnjava Delić. Dok referiše, prvi put čujem zvuk motora aviona B-52. Drugačiji je od ostalih i podseća me na zvuk transportnog aviona. Ne mogu da ga vidim i ne znam na kojoj visini leti, ali zvuči jezivo. Još jezivije i strašnije su eksplozije avionskih bombi koje su pale na levu obalu Belog Drima, pored same reke. Iznenađen sam jer sam stekao utisak da gađaju nas. Trebalo je da prođe desetak sekundi da dođem k sebi i shvatim da su bombe pale južno od nas na udaljenju od nekoliko kilometara. Delić dvogledom osmatra rejon gde su pale bombe i, ne prekidajući osmatranje, kaže: „Pale su na Muradem. Na sreću, promašile su vatreni položaj artiljerije. Mislim da moramo da menjamo lokaciju.“

Posmatram oblak dima udarnog talasa koji se koritom reke kreće ka nama i razmišljam šta se može preduzeti u ovoj teškoj situaciji. Bilo je očigledno da NATO pokušava po svaku cenu da uđe na Kosovo i Metohiju. Zbog toga angažuje strategijske bombardere da uništi sve jedinice koje predstavljaju prepreku. Čekam da pre napuštanja ove pozicije stigne precizan izveštaj o posledicama i stanju u jedinicama. Tačno je 17.30 časova. Dok čekam da Lazarević i Delić prikupe podatke, tražim vezu sa Komandnim mestom Treće armije i načelnikom Štaba. Prošlo je desetak minuta a operatori veze ne uspevaju da uspostave kontakt. U međuvremenu Delić je dobio izveštaj i referiše: „U bombardovanju Planeje poginula su četiri vojnika, a oko 80 je kontuzovanih. Svi su evakuisani na drugu lokaciju. U bombardovanju ostalih lokacija nije bilo posledica po jedinice koje su se na vreme izmestile na rezervne položaje. Napadi terorista na Gorožupskom pravcu još traju. Naše jedinice uspešno sprečavaju svaki prodor. Nema indicija o dovođenju novih snaga ka granici. Na Vrbničkom pravcu nema napada. Konjikovac izveštava da je stanje u svim jedinicama pod kontrolom i da nema panike.“

Izveštaj me smirio. Naređujem Lazareviću da sa Delićem reguliše način zamene kontuzovanih vojnika i starešina i, po potrebi, ojača jedinice. On je već izdao naređenja

za to.

Ruševine sela Binaj

Dejstvo strategijskog bombadera B-52 po selu Planeja

Dejstvo stategijske avijacije po selu Šeh Mahala

Dok ulazimo u Prizren, avijacija sa oko dvadesetak projektila bombarduje položaje Prvog motorizovanog bataljona 549. motorizovane brigade u rejonu Karaule „M. Stojanović“, na severnim padinama Koritnika. To je do sada najjače bombardovanje u zoni Brigade. Prema vremenu eksplozija procenjujem da se radi o „tepih“ bombardovanju. Sa zebnjom očekujem izveštaj o posledicama ovog bombadovanja.

Stižemo u Klub VJ u Prizrenu. Delić i dalje koristi ovu lokaciju, iako sam ga upozorio na opasnost. Sa prozora, sa koga se vidi Paštrik, pokušavam da vidim šta se dešava. Osim eksplozija koje se povremeno čuju, čitavo područje je obavijeno belim i crnim dimom. Deluje kao požar koji je zahvatio celu planinu. Informacija koju dobija Delić potvrđuje da je poslednje bombardovanje bilo u „prazno“ i da nema promena na tom delu fronta. Tek tada prihvatam ponuđenu kafu. Svi smo pod velikim opterećenjem događajima iz nekoliko proteklih sati. Zbog toga nisam obratio pažnju na Delićev izveštaj o bombardovanju kolone sa novinarima, na oko pet-šest kilometara od Prizrena, na putu za Štrpce. U bombardovanju je povređen fracuski novinar i humanista, Danijel Šifer, i još jedan novinar, a jedno lice je poginulo. „Prema izveštaju policije, u koloni su bile dve novinarke iz Velike Britanije i pet novinara iz Portugalije.“

Dok razgovaramo, odjekuju snažne eksplozije od kojih podrhtava zgrada. Imam utisak da su bombe pale u centar grada. Međutim, 20 avio-bombi palo je na rejon Landovičkog brda, odakle smo došli pre dvadesetak minuta. I ovaj put general Đaković komentariše „da Lazarević i ja kao magnet privlačimo avijaciju NATO'', a Delić „da smo na vreme otišli sa te lokacije“. Na sreću, i ovo bombardovanje bilo je u „prazno“, jer je Oklopni bataljon 549. motorizovane brigade i ovoga puta bio „nedostupan“ za B-52.

Dok Lazarević izdaje zadatke za saniranje posledica dejstva u zoni 549. motorizovane brigade, razgovaram sa general-majorom Stojimirovićem...

...Informišem načelnika Štaba o događajima na Paštriku i naređujem da od Obaveštajne uprave ŠVK traži nove informacije o namerama agresora na prostoru Makedonije i Albanije.

Pre polaska za Prištinu tražim još jedan izveštaj o stanju jedinica na Gorožupu. Posle obavljenog razgovora sa potpukovnikom Konjikovcem, Delić izveštava da je stanje u jedinicama nepromenjeno i da su „ošamućeni'' vojnici odbili da budu zamenjeni i da su tražili da ostanu na svojim položajima. Ovim gestom potvrđene su ranije ocene o visokom borbenom moralu jedinica 549. motorizovane brigade.

Odlučio sam da se umesto planirane maršrute, preko Suve Reke i Štimlja, vratimo u Prištinu preko Štrpca i Uroševca. Pukovnik Delić upozorava da je i dalje zarušen tunel kod sela Rečane i da su inžinjerci izradili obilaznicu kojom mogu da prolaze terenska vozila. Patrola vojne policije Brigade provela je kolonu sporednim ulicama do naselja Kaljaja na izlazsku iz grada za Štrpce. Kod Dušanovog grada i manastira Sveti Arhangeli, u kanjonu Prizrenske Bistrice, čuje se oko desetak eksplozija jugozapadno od naše pozicije. Komentarišem da avijacija ponovo gađa jedinice na Vrbničkom pravcu ili na Planeji. Tačno je 18.01 čas. Lazarević s nestrpljenjem čeka da mu se javi pukovnik Delić.

Nastavljamo put bez zaustavljanja. Posle pređenih pet-šest kilometara nailazimo na mešovitu saobraćajnu patrolu koja na oko 150 metara od zarušenog tunela usmerava vozila na obilaznicu. Posle pedesetak metara po nasipanom makadamskom putu zaobilazimo tunel i izlazimo na glavnu komunikaciju. Sa desne strane puta je slupano putničko vozilo čačanske registracije, a u neposrednoj blizini je druga mešovita saobraćajna patrola koja usmerava vozila koja idu prema Prizrenu. Dok Lazarević razgovara sa Delićem, izlazim iz vozila i prilazim grupi vojnika i policajaca. Jedan od vojnika sa činovima desetara prilazi s namerom da raportira. S obzirom da nisam imao oznake čina, u dilemi je šta da radi. Pozdravljam njega i ostale i pitam šta se dešava. Vojnik desetar objašnjava da imaju zadatak da regulišu saobraćaj zbog zarušenog tunela, da je avijacija u toku jučerašnjeg dana gađala tunel i da je tom prilikom poginuo komandant 549. inžinjerijskog bataljona, kapetan Zaim, a ranjeno nekoliko vojnika. Kaže: „Danas po podne, oko pola pet, avijacija je bombardovala grupu novinara koja se kretala obilaznicom iz Prizrena ka motornom vozilu. Poginuo je vozač putničkog vozila, a ranjena su dva novinara i jedna novinarka.“ Pitam da li su nastradali u motornim vozilima, ili su u trenutku bombardovanja bili van vozila. U razgovor se uključuje policajac koji je među prvima stigao na mesto nesreće i dovezao doktora. Objašnjava da se grupa od pet novinara, predvođena Danijelom Šiferom, vraćala iz Prizrena i krenula obilaznicom prema svom vozilu koje ih je čekalo kod drugog tunela. Dok su išli pešice, naleteo je jedan, a za njim i drugi avion, i bombardovali su grupu sa četiri bombe. Tom prilikom Šifer je ranjen u ruku, a jedna novinarka i novinar u noge. Vozač motornog vozila, koji je sedeo u kolima, poginuo je na licu mesta. Koliko sam shvatio, novinari su nastradali na obilaznici a ne u vozilu. U neposrednoj blizini vozila u kome je poginuo vozač je „Aslanova česma“, gde sam se prethodnih godina često odmarao i pio hladnu planinsku vodu. Ovog puta mi nije bilo do vode.

Nastavljamo put ka Štrpcu. Lazarević me informiše da je avijacija pre dvadesetak minuta sa 13 projektila gađala selo Hoču-Zagradsku, u kome nije bilo naših jedinica. Pored toga, u dva navrata, u 17.16 i 17.36 časova, sa šest projektila gađala je položaje Oklopnog bataljona 243. mehanizovane brigade u rejonu sela Nekodim i lažne položaje Brigadne artiljerijske grupe „243“, u rejonu sela Grlica, južno od Uroševca. U vremenu od 17.10 do 17.25 časova sa četiri projektila bombarovana je kasarna u Peći i položaji Oklopnog bataljona 125. motorizovane brigade. Vatrene položaje Brigadnog protivoklopnog odreda „175“, u rejonu sela Smira južno od Vitine, avijacija je bombardovala od 17.14 do 17.18 časova sa pet projektila. U 17.48 časova sa četiri projektila bombardovani su položaji odbrane Menanizovanog bataljona 243. mehanizovane brigade.

Lazarevićevo informisanje prekida poziv pukovnik Delića, koji izveštava da je u 18.04 časa sa više projektila „tepih bombardovanjem“ gađan rejon od Karaule „Gorožup“ do sela Planeja. Do sada je utvrđeno da je jedan vojnik poginuo, a ranjeno je osam.

General Lazarević izražava zabrinutost zbog pojačanog intenziteta dejstva agresorske avijacije u zoni 243. mehanizovane brigade, gde upravo idemo. U 18.04 časa sa šest projektila ponovo su bombardovani Karaula „Dunavo“ i položaji Trećeg pešadijskog bataljona 175. pešadijske brigade. Pola časa kasnije sa po dva projektila gađani su objekat Goleš i položaji Drugog pešadijskog bataljona Sedme pešadijske brigade u rejonu sela Dubrava, jugoistočno od Istoka.

Dok putujemo, razgovaramo o tome da su planeri NATO-a izgubili „kompas“ i bez razloga ponavljaju dejstva po istim ciljevima.

Za štampu pripremio

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Izvor
Bombarder B-2 „Spirit“ puni gorivo tokom agresije na SR Jugoslaviju, foto: Staff Sgt. Ken Bergmann, U.S. Air Force/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
NATO
istorija
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za