Posle Dovila

Svi se mi nalazimo u istom čamcu, kada je reč o realnim opasnostima 21. veka - ove reči nemačkog kancelara Angele Merkel na rusko-nemačko-francuskom samitu u Dovilu najbolje odražavaju aktuelne geopolitičke realije. Današnji izazovi bezbednosti proističu ne od nekadašnjeg sukoba dva vojno-politička bloka, već od onih terorističkih, ekstremističkih i drugih snaga čija meta je i Rusija, i zemlje EU, čak i SAD, odvojene Atlantikom. Nije slučajno što čak predsednik Francuske Nikola Sarkozi, koji je svojevremeno oštro kritikovao Moskvu za njenu politiku u pogledu Istočne Evrope, danas naziva Rusiju prijateljskom zemljom. Temu nastavlja komentator Petar Iskenderov.
 

U vedećim zapadnim prestonicama dešava se nesumnjivo revidiranje vrednosti u pogledu razvoja odnosa sa Rusijom. Ipak ne predaju se ni oni koji, uprkos realnosti, nastavljaju da smatraju Rusiju ne partnerom u borbi protiv globalnih izazova, već neprijateljom. Obe ove tendencije očigledno se vide u svetskim odizivima na rezultate samita u Dovilu.
 

Dve decenije posle okončanja hladnog rata ratni stratezi niza zemalja NATO-a i Rusije razmišljaju o aktuelnoj arhitekturi bebzednosti, piše američki list Njujork Tajms, posebno ističući pristanak ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva da učestvuje u novembarskom samitu NATO-a u Lisabonu. Po mišljenju izdanja, buduća strategija Severnoatlantske alijanse koja se sada razmata u Briselu može da stvori nove mogućnosti za uspostavljanje tešnjih veza sa Moskvom. Reč je o prevladavanju upravo takvih pogubnih razgraničenja u Evropi o kojima je u intervjuu za Glas Rusije govorio ambasador Španije u Rusiji Huan Antonio mark Pužol:
 

Po našem mišljenju, 20. vek može se smatrati tragičnim, zato što je on postao vek razgraničavanja, pri čemu u mnogim slučajevima veštačkih sa istorijske tačke gledišta, kaže naš sagovornik. I jedna od negativnih posledica datih razgraničavanja po njegovom mišljenju je sukob Rusije i Evrope koji još uvek postoji po njegovom mišljenju, mada je Rusija apsolutno evropska zemlja.
 

Između ostalog, nije slučajna ni navedena ograda lista Njujork Tajms o nizu NATO zemalja koje razmišljaju o problemima bezbednosti. Saradnja dve važne evropske države, Nemačke i Francuske, sa Rusijom ne dopada se svima. Amerikanci se ljubomorno odnose prama svim pokušajima evropljana da uspostave saradnju sa Moskvom preskočivši Vašington. Tim pre što format trojke reanimiran u Dovilu Amerikance živo podseća na njihove sopstvene probleme. Jer koren aktuelnog rusko-nemačko-francuskog samita seže u februar 2003. godine, kada su se tadašnji lideri tri države Vladimir Putin, Žak Širak i Gerhard Šreder okupili na večeru u staroj berlinskoj krčmi Do poslednje instance. Oni su deklarisali težnju da stvore neformalno udruženje koje će moći da bude protivteža američkim planovima za upad u Irak. Iako tadašnji trojni savez nije sprečio američko-britansku vojnu operaciju, on je pomogao Evropi da spase obraz i da postavi odnose saradnje Moskve, Pariza i Berlina u čitavom nizu pravaca, ne samo političko-diplomatskih, već i trgovinsko-ekonomskih. Evo šta je rekao tim povodom u razgovoru za Glas Rusije slovački ekspert Dušan Kerni:
 

Raduje što se ovaj format preporađa. Pri čemu vrednost je upravo u neformalnom karakteru - tada je lakše naći tačke dodira. Rusiji, Nemačkoj i Francuskoj to, kako smo se uverili, polazi za rukom.
 

Što se tiče SAD, one su, kako slikovito piše britanski list Fajnenšl tajms, u poslednje vreme prestale da vrše prethodni uticaj na evropske poslove, pošto su do guše u problemima Avganistana, Irana i Kine koja jača.
 

Između ostalog, ako SAD ljubomorno gledaju na zbližavanje Rusije, Nemačke i Francuske zbog sopstvenih geopolitičkih proračuna, stav određenih snaga u Istočnoj Evropi u mnogome se objašnjava subjektivnim momentima. Mnogi u Poljskoj, Mađarskoj, pribaltičkim zemaljama navikli su da gledaju Rusiju kao permanentnu pretnju nezavisno od toga koji je vek, jednom reči, ne zaboravljajući da redovno koriste ruske energetske resurse. Evo i sada poljsko izdanje Naš dzenik videlo je u samitu u Dovilu ni više ni manje nego pretnju preostaloj Evropi. Strateška saradnja Nemaca, Francuza i Rusa treba da budi najozbiljnije bojazni, piše list, i još više zagreva strasti: Egoistična politika Nemačke, posebno predsednika Francuske, ne samo da razbija evropsko jedinstvo, već preti evropi kao takvoj. Pri čemu u provodnike slične pretnje izdanje je ubrojalo i generalnog sekretara NATO-a Andresa Foga Rasmusena - zbog toga što se usudio da pozove Rusiju na saradnju u PRO.
 

Šta da se radi, za zemlju koja se za vreme bivšeg predsednika SAD Džordža Buša nadala da će posredstvom projekta PRO postati nepotopljiv američki nosač aviona, osećaj uvrede sasvim je razumljiv. Ali kakve veze on ima sa opštom evropskom bezbednosti? I kakvu alternativu nude pristalice izolacije Rusije? Nije valjda da je sve to isti pakt protiv Kominterne ih 30-ih godina koji je gurnuo Evropu u drugi svetski rat?