Silom argumenata protivu argumenata sile

 

Intervju sa istoričarem Dejanom Ristićem.

 

 

 

Koliko je pitanje Kosova istorijsko, a koliko savremeno?

 

Kosovsko-metohijsko pitanje, istovremeno, predstavlja istorijsku, identitetsku, kulturološku, geostratešku i političku krizu izrazito dugog vremenskog trajanja koja je tokom određenih perioda doživljavala svoje kulminacije u obliku manje ili više otvorenog oružanog sukoba.

Sadašnja etapa kosovsko-metohijske krize može se opisati i kao ,,postratovskaˮ, ali i izrazito kulminirajuća i opasna imajući u vidu da se stiče utisak kako je došlo vreme za tzv. Konačno rešenje ovog pitanja. Suština svega, rekao bih, leži u činjenici da dva sukobljena naroda, srpski i albanski, tokom čitave svoje istorije, a posebno od 1912. godine, nisu pokazali spremnost, zrelost i odgovornost da stupe u istorijski dijalog koji bi rezultirao uspostavljanjem trajno dobrih dobrosusedskih odnosa. Postavlja se pitanje da li je sada prekasno za otpočinjanje tog dijaloga ? Moj odgovor bi bio kratak i veoma jasan : ,,Ne! Za dijalog nikada nije prekasno.ˮ

 

 

Da li je na Balkanu moguć bilo kakav kompromis oko istorijskih činjenica i nasleđa iz prošlosti?

 

Na Balkanu, baš kao i u drugim delovima sveta, kompromis je uvek moguć i poželjan ukoliko donosioci odluka, odnosno najviši državni i politički zvaničnici kao svoj osnovni cilj i viziju imaju dobrobit, ne samo svoje zemlje i građana, već i svih onih drugih koji osećaju i trpe posledice određene dugogodišnje krize kao što je to kosovsko-metohijska.

 

Istini za volju, stanovnici Balkana izuzetno su posvećeni svojim istorijama, ali vrlo često znanja i stavove zasnivaju na poluinformacijama ili izrazito snažnim stereotipima koji neretko vode trzavice i ratove.I umesto da svoju snagu zasnivaju na sili svojih argumenata, oni su često kroz istoriju to činili uzdajući se u argumente sile.

Iskreno se nadam i verujem da nas stečeno zajedničko istorijsko nasleđe, dramatično i tragično, upućuje da konačno pokažemo povišeni stepen odgovornosti, istorijske zrelosti i spremnosti da sopstvene međusobice rešavamo razgovorom i saradnjom, a ne ratovima i nasiljem.

 

 

U domaćoj političkoj javnosti se po pitanju Kosova poteže čak do Osmanskih vremena. Koliko tu ima istorije, a koliko dnevne politike?

 

Istorija je, na našim prostorima, neraskidiva i nerazdeljiva od sadašnjeg političkog i društvenog trenutka. Moglo bi se čak kazati i to da naši prostori pate i povremeno stradaju od viška sopstvene dramatične istorije. Svaki upliv dnevne politike u istoriju i naučnu istoriografiju uvek se pokazivao dugoročno štetnim i veoma opasnim. 

Istraživači i tumači istorije trebalo bi, pre svega, da budu nepristrasni stručnjaci, a nikako političari kao što je to kod nas veoma često slučaj. Dokle god se naši građani budu dominantno povodili za sopstvenim političarima, bez obzira na njihovo ideološko i strateško opredeljenje, situacija u našem društvu neće krenuti na bolje. 

 

 

Čini se da na ovim prostorima svako ima svoju verziju istorijskih dešavanja, a to važi i za neke relativno skore događaje. Kako do prave istine?

 

Vrlo jednostavno… Istorijska istina uvek može da bude samo jedna i ona je zasnovana isključivo na proverljivim činjenicama. 

Naš je problem što mi veoma često istovremeno svedočimo postojanje više međusobno suprotstavljenih istorijskih ,,istinaˮ koje nam se plasiraju kao poželjni narativi u javnom prostoru. Deficit istine, a suficit stereotipa i polutačnih informacija dovodi do konfuzije u društvu, brzog i bolnog urušavanja vrednosnog sistema i nestajanja poželjnog i potrebnog kulturnog modela.

 

 

Da li je Srbija, na kraju, u neku ruku talac istorijskih događaja, a u današnje vreme i sukoba velikih sila koji su se oduvek reflektovali na ove prostore?

 

Pre bih kazao kako mi se čini da savremena Srbija bira da bude svojevrsni talac određenih istorijskih događaja i procesa, odbijajući da demonstrira snagu, viziju i mudrost kako bi se postepeno, i sa što manje posledica, izašlo iz duboke i veoma složene društvene krize u kojoj se nalazimo još od početka osamdesetih godina prošlog veka.

 

Srbija bira da bude polupasivni posmatrač i nevoljni učesnik savremenih sudbonosnih događaja i procesa koji će u značajnoj meri odrediti i opredeliti njenu budućnost. Ovde se, pri tome, po mom mišljenju, ne radi o manjku kapaciteta ili sposobnosti, već o bazičnom neprepoznavanju znakova vremena i karakteristika savremene epohe što sve može da nas odvede u veoma opasan istorijski i svaki drugi ćorsokak.

 

Srbija je stara evropska država koja je u dramatičnim periodima pokazivaa izuzetnu sposobnost da se odupre složenim izazovima. Preostaje nam da, pored ostalog, iz svoje istorije temeljno učimo i tako doprinesemo daljem jačanju naše domovine i njenom repozicioniranju na međunarodnoj političkoj sceni.

 

 

Ivan Trajković 

 

Foto :  Milorad Stokin