PRIČA O DOSITEJU

Pratnja je prolazila kroz narod koji je odavao poslednju poštu umrlom. Između dva reda postrojenih vojnika, sa jedne strane srpskih a sa druge ruskih. Sanduk je unet u staru Sabornu crkvu...

Zvona su zvonila...

U porti Saborne crkve sahranjen je najveći srpski prosvetitelj tog doba, koji je na dragocen način doprineo stvaranju moderne srpske države.

Na nadgrobnoj ploči upisano je "Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj narod. Večna mu pamjat".

Dositej Obradović rođen je 72 godine ranije, početkom novembra 1739. godine, u Čakovu, u Banatu.

Rođen je kao Dimitrije i rano je ostao bez roditelja. U Čakovu stiče osnove pismenosti, a poznanstvo sa jednim starim, pobožnim Grkom utiče da se oda religiji i zavoli grčki jezik. Njegovu posvećenost kaluđerskom pozivu ne odobrava njegov tetak-staratelj, pa ga šalje u Temišvar na izučavanje zanata. Pa ipak, sklon višim idejama, Dimitrije pronalazi duhovni izazov u crkvenim knjigama, odbacuje zanatstvo i beži u fruškogorski manastir Hopovo. Tada je imao 18 godina.

U monaštvu Dimitrije dobija ime Dositej. Ipak, posle svega tri godine mladi kaluđer shvata da to nije put za kojim je žudeo, napušta Hopovo i odlazi u svet, čime započinju njegova četrdesetogodišnja "stranstvovanja".

Glad za znanjem vodiće ga preko Balkana, kroz Malu Aziju, Italiju, Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Austriju, Rusiju, a tokom života će govoriti i pisati na desetak stranih jezika.

Dositej se upoznaje sa idejama i filozofijom evropskog prosvetiteljstva i racionalizma, s vremenom odbacujući stege tradicionalnog učenja. U Turskoj, u Smirni, provodi dve godine, kao đak tada čuvene škole Grka Jeroteja Dendrina. Na Krfu usavršava grčki jezik, književnost i filozofiju.

Tragajući za daljim znanjima kreće na zapad i dospeva u Veneciju. Posle kraćeg zadržavanja u Veneciji, stiže u Dalmaciju, postaje učitelj u selu Plavnu, propovednik u Skradinu, bavi se u Zadru. U večitom traganju za znanjem, preko Trsta stiže u Beč, u kojem će godinama izučavati nemački jezik i kulturu. Zatim stiže u Karlovce, potom i Moldaviju.

Interesantno je da je Dositej monašku odeždu skinuo tek u nemačkom gradu Haleu, pre upisivanja na tamošnji univerzitet. Studije nastavlja u Lajpcigu, gde počinje i da piše. Široko obrazovan, ustaje protiv verske isključivosti i crkvenog formalizma kritikujući sve što je u suprotnosti sa izvornim idejama hrišćanstva.

Njegovi prvi rukopisni radovi bili su prevodi ili prerade popularnih praktično-moralnih spisa na novogrčkom i italijanskom jeziku. "Bukvicu" - izbor najlepših stranica iz Jovana Zlatoustog, sastavlja za potrebe svoje učenice Jelene Simić iz Kninskog Kosova. Dositej je u ovo vreme (1765. godine) napisao prvu knjigu na narodnom srpskom jeziku i time udario temelje svom bogatom i plodonosnom književnom radu.

Usledile su "Hristoitija", prevod jednog novogrčkog dela, "Basne" - prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz Basne je Dositej dodavao svoja značajna "naravoučenija", kao moralne komentare. Svoja glavna i najbolja dela objavljuje od 1783. godine, kada štampa svoje prvo veliko delo "Život i priključenija Dimitrija Obradovića".

Kao praktičan mislilac i učitelj, nauku i književnost doživljava kao sredstvo da se kod čoveka razvije "čelovekoljubije".

Dositejevo obrazovanje i njegova brojna putovanja dostojni su divljenja, naročito za ondašnje prilike. Susreti s drugim zemljama i kulturama oduvek stvaraju nova gledišta, pa su tako bila dragocena i za njegovu misao i rad.

Prvi srpski ustanak zatiče ga u Trstu, i on po oslobođenju Beograda zauvek dolazi u Srbiju.

Na Preobraženje 1807. godine kod beogradske Šabačke kapije na Savi mnoštvo sveta, nekoliko hiljada ljudi, žena i dece čeka čuvenog i učenog sunarodnika, a s Kalemegdanske tvrđave grme počasni plotuni. Na maloj lađi veliki Dositej doplovljava iz Zemuna donoseći nove ideje u zapuštenu Srbiju.

Umesto patrijarhalnog shvatanja uloge žene, on traži da se ženska deca opismenjuju i obrazuju kao i muškarci, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima: kao kćeri, supruge i majke.

Interesantno je da je, osim ideja, knjiga i grandioznog opšteg obrazovanja, Dositej u Srbiju prvi doneo i džak krompira. Prisutne vojvode i sveštenstvo nisu imali poverenje u ovu prehrambenu novotariju, ali je, srećom, to poverenje u krompir, bolje rečeno u Dositeja, imao sam Karađorđe.

Ovo je, naravno, bilo dovoljno i nije trebalo više od dve godine da se krompir zauvek odomaći na srpskoj trpezi. Slučaj sa krompirom oslikava stanje koje je Dositej zatekao u Srbiji, u kojoj promoviše versku toleranciju i preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma.

Dositej munjevito osniva u Beogradu Veliku školu, a cilj svodi na vaspitanje mladih koje smatra za stvar "najnužniju i najpolezniju človeku na svetu".

Kao Karađorđev savetnik i član Praviteljstvujuščeg sovjeta postaje i "popečitelj prosveštenija", tj. prvi ministar prosvete u Srbiji. Dositej Obradović je upijao znanje ne bi li ga poput zaveta ostavio u nasleđe svom nepismenom narodu.

Karađorđe je posle vekova ropstva Srbima sabljom pokazao put u slobodu, a istovremeno, Dositej Obradović je perom ukazao na budućnost. Sreća je Srba što su se ta dva velikana sreli, razumeli i pošli zajedničkim putem.

Dositej je umro u Beogradu 9. aprila 1811. godine.

Veliki Dositej Obradović sahranjen je na ulazu u beogradsku Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u Košutnjaku.

Ideja velikog vožda bila je da upokojeni prosvetitelj zauvek ostane tu, okružen svetom - kojem je toliko bio potreban, i u centru slobodnog Beograda, kako bi i sa onog sveta nastavio da prosvetiteljskim tragom zrači, osvetljava i nadahnjuje svoj nepismeni narod.