Košare: Jači od OVK pešadije i NATO avijacije

Visoko u Juničkim planinama, na oko 1.000 metara nadmorske visine i oko 30 kilometara od Đakovice, nalazila se karaula „Košare”. Oko 500 metara iznad nje bila je jugoslovensko-albanska granica.

Sama zgrada karaule izgrađena je sedamdesetih godina 20. veka, kada i druge karaule na toj granici. Uoči početka NATO agresije u njoj je boravilo oko 130 vojnika, mladića na odsluženju vojnog roka, osim komandira i njegovog zamenika, koji su bili podoficiri.

             Vojna policija na Kosmetu uoči NATO agresije (EPA/ANJA NIEDRINGHAUS)

Na današnji dan pre dvadeset godina počela je bitka na Košarama, koja će postati savremeni ep o patriotizmu, hrabrosti i odlučnosti u odbrani zemlje. U toj borbi poginulo je 108 vojnika iz više jedinica tadašnje Vojske Jugoslavije. Ali, šta se zapravo dešavalo na Košarama?

Ukratko, nakon što se ispostavilo da VJ neće biti uništena pod naletima avijacije NATO-a za nekoliko dana, niti će snage OVK koje su se nalazile na Kosmetu uspeti da potisnu vojsku i policiju Srbije, pokrenuta je ofanziva, može se reći i kopnena intervencija, koju su podržali vojska Albanije, dobrovoljci i angažovani plaćenici, svi pod okriljem NATO-a.

Njihov cilj bio je da se snage OVK „spuste” iz Albanije, sa Prokletija, na područje Kosmeta, razdvoje snage odbrane SR Jugoslavije, otvore pravac za ubacivanje dodatnih snaga i time preokrenu rat u svoju korist.

                      Pukovnik Duško Šljivančanin (Foto Ministarstvo odbrane)

U toj nameri osujetila ih je VJ, ali se tokom prva dva dana pred njima našla samo jedna jedinica – 53. granični bataljon iz sastava Prištinskog korpusa. Njegov ratni komandant bio je major Duško Šljivančanin, danas pukovnik, načelnik Odeljenja u Upravi za obuku i doktrinu Generalštaba Vojske Srbije.

– Govoriti o borbama i agresiji 1999. godine, a ne spomenuti ono što se dešavalo 1998. godine, bila bi nepotpuna priča – kaže u razgovoru za „Politiku” pukovnik Duško Šljivančanin.

Objašnjava da jugoslovensko-albanska granica nikada nije bila mirna, o čemu svedoče nazivi karaula koje su nosile imena poginulih graničara, kao što su karaule „Boško Žilović”, „Dejan Radanović” ili „Mitar Vojinović”.

Vojno oružje u rukama civila u Albaniji 1999. godine (Foto EPA/LOUISA GOULIAMAKI)

Poseban bezbednosni izazov na granici nastao je 1997. godine, posle sloma državnih institucija u Albaniji. Tada je albanska vojska napustila svoje karaule, uključujući i karaulu „Padež” naspram „Košara”, a stanovništvo je razvuklo oružje iz njih, posle čega su i mnoge spaljene. Napuštene karaule postaće baze za krijumčarenje oružja i ubacivanje pripadnika OVK na Kosmet.

– Dok se granica prema drugim državama obezbeđivala, ova prema Albaniji se branila – ističe naš sagovornik.

Specifično iskustvo života i ratovanja na karaulama

Graničari su bili vojnici prve kategorije, oni koji su psihofizički najsposobniji među regrutima i koji su prošli bezbednosne provere. Bili su u rangu specijalaca. Na terenu, uz granicu, kada bi se u patroli našli sami, u slučaju potrebe sami su donosili odluke, uključujući i one koje se odnose na upotrebu oružja.

„Život i rad graničara na granici bili su specifično vojničko iskustvo. Bili su potpuno autonomni, na karaulama se spremala hrana, među njima su bili kuvari, bolničari, mehaničari, vodiči službenih pasa i druge specijalnosti”, objašnjava Šljivančanin, napominjući da im je najveće priznanje izjava generala Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa, da je u graničare imao najviše poverenja.

Milan Galović, Politika