Dva ratna druga

26.03.2019. god.

IZ RATNOG DNEVNIKA KOMANDANTA TREĆE ARMIJE - U višegodišnjoj službi u Vojsci naišao sam na mnoge primere negativnog odnosa komandanta prema načelniku štaba i obratno, pa čak i slučaj u jedinici, kao član Glavne inspekcije narodne odbrane, u kojoj dva čelna oficira ne govore. Odnos generala Pavkovića i Lazarevića je školski primer kakav taj odnos treba da bude, a kao rezultat je uspešna odbrana Prištinskog korpusa i Treće armije u odbrani od agresije NATO-a 1999. godine. Bio sam svedok tog korektnog odnosa prilikom posete Škole nacionalne odbrane Prištinskog korpusa. Danas, kada je general Pavković u pritvoru u Finskoj, neretko novinari pokušavaju da, ističući sada jednog sad drugog, izazovu sukob među ova dva nerazdvojna ratnika. Neka ovaj tekst generala Pavkovića posluži kao primer kako ratni komandant govori o svome ratnom drugu.

26. mart 1999, Komandno mesto Prištinskog korpusa ''Kišnica''

U 0.12 časova, 26. marta 1999. godine, na vratima Komande dočekao nas je potpukovnik Tešović, koji je u međuvremenu sa ostalim starešinama stigao na Komandno mesto „Kišnica“. Predao je izveštaj o NATO dejstvima u toku dana. Pre nego što smo se rastali, rekao sam Lazareviću da proveri da li imamo podatke o pilotu aviona koji je pao na padinama Androvačke planine. General Lazarević je priznao da je i on pomislio na to. Često se događalo da smo Lazarević i ja gotovo u istom trenutku mislili na iste događaje, ličnosti ili stvari.

Odlično smo se razumeli i sarađivali. Lazarević je vrhunski profesionalac, obrazovan i načitan. Najbolji „vezista“ u VJ. Poznajem ga od 1994. godine, iz Škole nacionalne odbrane. Pre mog dolaska u Prištinski korpus bio sam načelnik Katedre operatike u Školi i držao sam nastavu slušaocima iz tog predmeta. To je bilo na samom početku školovanja 38. klase slušalaca, u kojoj je bio Lazarević. Sećam se da je od samog početka bio aktivan na nastavi. U Školu je došao sa dužnosti komandanta 319. puka veze, koji je bio najbolja jedinica Treće armije i završio je odličnim uspehom. Po povratku u Treću armiju postavljen za načelnika Štaba Niškog korpusa. U to vreme nije bilo uobičajeno da se na to formacijsko mesto postavlja oficir čija je specijalnost veza. Bilo je logično da bude raspoređen na dužnost načelnika roda veze Treće armije ili u Sektor za elektroniku i vezu GŠ VJ, pošto je „viđen“ za načelnika tog sektora. Kasnije sam saznao da je kod čelnih ljudi u tom sektoru postojala „odbojnost“ prema, tada pukovniku Lazareviću, što sam protumačio da su se plašili da će im svojim sposobnostima i radom ugroziti pozicije. Zbog toga su bez problema dali saglasnost da ''ode'' iz roda veze i primi dužnost načelnika Štaba Niškog korpusa i tako se oslobodili konkurencije. Međutim, Lazarević je završetkom Škole nacionalne odbrane stekao opštu specijalnost, pa je njegovo postavljenje na ovu dužnost bilo moguće.

Kada sam u decembru mesecu 1997. godine, sa dužnosti načelnika Štaba Prištinskog korpusa, postavljen za komandanta Korpusa ostalo je upražnjeno mesto načelnika Štaba. Jedno vreme „tragalo“ se u VJ za čovekom koji bi mogao biti postavljen za načelnika Štaba, jer je to mesto bio generalski položaj. Jednog jutra nazvao me je komandant Treće armije, u to vreme general-pukovnik Dušan Samardžić, i rekao da ima jednog izvanrednog pukovnika za načelnika Štaba i pitao da li znam Lazarevića i tražio saglasnost da ga predloži za načelnika Štaba Prištinskog korpusa. Bez razmišljanja sam prihvatio predlog komandanta Armije jer sam znao da je Lazarević dobar starešina i čovek. Bilo mi je drago što me je komandant Samardžić ispoštovao kao komandanta Korpusa i nije hteo da nameće rešenje sa kojim se možda ne bih složio. „E pa, komandante, čestitam ti novog načelnika Štaba i srećno“, rekao je komandant Samardžić.

General-major Vladimir Lazarević

Lazarević je došao u Prištinski korpus krajem 1997. godine i početkom 1998. godine stupio na dužnost. Očekivao sam da ću morati da se mnogo angažujem pružajući mu pomoć prilikom obavljanja ove teške dužnosti. Moj stil rada sa potčinjenima, u principu, nije bio da im „solim“ pamet i namećem moje mišljenje i stil rada. Uvažavao sam ličnost i stručnost potčinjenih i nastojao da stvorim klimu da svako radi svoj posao i da odgovara za to što radi. Između nas nisu bile neke velike razlike. Ja sam bio „pešak“ on „vezista“ i obojica smo završili Školu nacionalne odbrane i obavljali komandirske i komandantske dužnosti u svojoj struci. To je od samog početka ukazivalo da ćemo se dobro slagati. Laza je tih i smiren čovek. Nije nametljiv i osion. Kulturan u ponašanju i obrazovan, vrlo brzo je stekao poštovanje i simpatije svih u Prištinskom korpusu.

Čestitajući mu na svečanom prijemu dužnosti, u Domu VJ u Prištini, poželeo sam mu sve najbolje na novoj dužnosti, da je „odradi“ u miru. Nisam mislio da će se upravo desiti suprotno, i sa njim i sa mnom. Celu 1998. godinu proveli smo u borbama sa ŠTS na suzbijanju terorizma.

Prvi sukob pripadnika Prištinskog korpusa i ŠTS bio je u maju mesecu 1998. godine kod Karaule „Morina“ i sela Smonice kod Đakovice. Bila je to prva borbena akcija u kojoj smo zajedno učestvovali. Tada nismo znali koliko je teških i krvavih borbi sa ŠTS pred nama, koliko neprospavanih noći, strepnji i nadanja.

Na kolonu Borbene grupe 125. motorizovane brigade, koja je izvršila deblokadu puta i Karaule „Morina“ i vraćala se u kasarnu u Đakovicu, između ova dva sela ŠTS su otvorile snažnu vatru. U toj koloni bili smo Lazarević i ja.

Iako smo nekoliko dana pre toga na svim sredstvima informisanja upozorili ŠTS, stanovništvo i stranu i domaću javnost da ćemo tog dana izvršiti deblokiranje puta do Karaule „Morina“ koju su ŠTS držale u blokadi, na karauli je bilo dvadesetak vojnika i jedan starešina podoficir, koji su ostali bez hrane, vode i medicinske pomo-

ći.

Kao komandant korpusa nisam smeo više da čekam jer je pretila opasnost da ŠTS napadnu Karaulu i pobiju vojnike. Upoznao sam komandanta Armije, general-pukovnika Samardžića, koji je odobrio akciju. Nosilac zadatka bila je Komanda 125. motorizovane brigade i komandant, pukovnik Živanović. Borbenom grupom komandovao je komandant Drugog bataljona 549. motorizovane brigade, kapetan prve klase Ristić, hrabro i odlučno. Izvršenje zadatka pratili smo Lazarević i ja sa grupom starešina Komande, ekipa RTS-a sa vojno-političkim komentatorom Milovanom Drecunom i snimateljem Tomom Magočijem.

Očekivao sam da će javni poziv ŠTS da uklone barikade i napuste zaposednute položaje imati efekta. Međutim, oni to nisu ispoštovali, pa su otvorili vatru na jedinicu. Na vatru je odgovoreno, uništeno je desetak bunkera i mitraljeskih gnezda i jedinica je stigla do Karaule. Izvršena je smena ljudstva i popuna namirnicama, vodom, ogrevom i ostalim potrepštinama. Na kolonu koja se vraćala ka Đakovici iz sela Popovca, sa desne strane puta, ŠTS su otvorile vatru iz automatskog oružja. Kolona se zaustavila i zauzela borbeni raspored za odbijanje napada.

Vozila u kojima smo bili Lazarević, ja, pukovnik Živanović, potpukovnik Stojanović, načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa, i ekipa RTS-a zaustavila su se tačno kod sela. Bili smo prisiljeni da napustimo vozila i sklonimo se pored puta. Sa borbenog oklopnog vozila, na kome je bio montiran glasogovornik, pozvane su ŠTS, na srbskom i albanskom jeziku, da prekinu sa otvaranjem vatre i omoguće koloni dalji pokret. Na pozive ŠTS su otvorile još jaču vatru. Stajali smo pored asfaltnog puta, zaklanjajući se iza stabala drveća. Još žešća vatra otvorena je iz sela, koji su zviždali iznad naših glava, prepoznali puške i municiju kineske proizvodnje. Našli smo se tačno između dve vatre. Milovan Drecun i snimatelj Magoči kamerom su beležili sve što se događa, bez obzira što smo ih upozoravali da se zaklone. U jednom trenutku čula se jaka eksplozija i ispaljeni projektil je preleteo na pet-šest metara iznad naših glava i pao blizu tenka koji je manevrisao seoskim putem ka selu Popovac.

Automatski, kao po komandi, bacili smo se na zemlju, ne obraćajući pažnju na bare i blato, koje je bilo oko nas. Ugledao sam Drecuna i Magočija, kako brišu lica od blata pošto su zalegli u baru. Sve je postalo ozbiljno. Padao je mrak. Jedinica je bila razbijena, na dva fronta, a komandant i načelnik Štaba Prištinskog korpusa praktično zaustavljeni unakrsnom vatrom. Nismo smeli da čekamo mrak, niti smo mogli da dozvolimo da ŠTS nanesu gubitke vojnicima u toku povlačenja. Reagovali smo brzo i pronašli rešenje. Neutralisana je grupa ŠTS u selu Popovac. Na front prema selu Smonica stigao je tenk i grupa vojnika iz jedinice za obezbeđenje jer smo zaista bili ugroženi. Posada tenka je zauzela pogodan položaj i sa jednim projektilom neutralisala bestrzajni top, koji je uočen u selu Smonica.

Tog trenutka vatra je prestala, a šiptarski teroristi se razbežali. Dva dana kasnije, na tom istom mestu, gde smo se mi nalazili za vreme napada terorista, desila se strašna tragedija u kojoj su poginula trojica naših pripadnika a dva su teško ranjena. Naišli su na minskoeksplozivnu napravu koja ih je pokosila. Tom prilikom, nakon teškog ranjavanja po celom telu, poginuli su: vodnik Ignjatović Dragan i vojnici Matić Vojkan i Tasić Dušan, a ranjen potporučnik Đorđević Vladica i Milosavljević Žarko. Da smo, pre dva dana, Lazarević, ja i ostale starešine iz grupe krenuli ka tom mestu sigurno bi nastradali. To je bilo naše prvo zajedničko vatreno krštenje.

Od tada, pa do danas, u Kišnici stalno smo zajedno sa vojnicima, uvek gde je najopasnije, i sa njima delimo vojničku i ratničku sudbinu. Evo nas noćas na istom zadatku odbrane zemlje od NATO agresije.

Prekinuo sam razmišljanje o Lazareviću onog trenutka kada je pokucao na moja vrata i ušao u prostoriju gde sam se odmarao. Izvestio me je da još nema podataka o pilotu čiji je avion pogođen i da jedinice nastavljaju sa pretraživanjem terena. „Pošto je noć, jedinice pažljivo pretražuju teren, jer postoji opasnost od zaseda ŠTS“, objasnio je Lazarević i pitao da li sam pregledao izveštaje, uz komentar: „Ovi se ne šale, ovo je luda noć“.

Razgovarali smo o prethodnim događajima i da je prošlo nešto više od 24 časa, kako je otpočela agresija NATO avioni su neprekidno u vazdušnom prostoru iznad Kosova i Metohije. Konstatovali smo da Komande i jedinice na terenu pokušavaju da utvrde tačno stanje, koje se menja iz minuta u minut. Operativci ''snimaju'' način dejstva avijacije, a svi smo se brzo navikli na stalne eksplozije i brujanje aviona iznad naših glava.

Dok smo razgovarali, oglasio se prodoran zvuk sirene, koji nas je potpuno iznenadio, jer se prvi put oglašava. U prostoriju je utrčao pukovnik Tešović i izvestio da je data uzbuna za Komandu, jer je najavljen napad veće grupe aviona i da treba da i mi napustimo zgradu Komande. Napolju je mrkli mrak. Sva svetla su pogašena. Jedino su na vozilima upaljena „ratna svetla“. Krenuli smo prema rudniku, gde smo bili pre sat vremena. Na putu smo sustizali grupe starešina, koji pešice idu prema skloništima, koja su ukopana u brda sa jedne strane puta.

Dolazimo do ivice kopa i tu smo se zaustavili. Izlazimo iz vozila. Odbijam da idem u zaklon. Ostaje Laza i ostali iz grupe. Gledam u nebo. Avioni već kruže oko Prištine i raketiraju ciljeve na zemlji. Iz daljine se čuje jezivo brujanje motora aviona koji dolaze. Zaključujem da se radi o velikoj formaciji.

„Pa neće valjda svi na nas“, rekao sam u šali.

„Mi smo najvažniji“, javio se vozač Dragan, koji je do sada, ćutao i nikada nije progovorio, ako ga nisam pitao. Svi se smeju na ovu Draganovu upadicu.

„Kada si se već javio, upali televizor da vidimo da li radi ovde“, odgovorio sam mu. Izvestio me je da je već probao i da nema signala.

Jedna grupa od 4-6 aviona bila je iznad naših glava. Kao da sam ja izdao komandu, lansiraju rakete, iznad naših glava, i lete preko jezera „Gračanica“. Eksplodiraju po magacinima i Komandnom mestu 15. oklopne brigade, severno od Gračanice, po Grmiji i Butovačkom bregu. Zemlja, ispod naših nogu, podrhtava od lansiranja i detonacija. Na mestima pada projektila dižu se veliki plamenovi koji osvetljavaju teren. Čitav predeo severno od Gračanice vidi se kao po danu.

„Pa ne gađaju, valjda, branu na jezeru. Nisu valjda toliko ludi“, glasno sam prokomentarisao.

„Ovi su sigurno ludi“, ponovo uzvraća vozač Dragan.

General Lazarević se uključuje u razgovor i objašnjava da je video da projektili padaju po magacinima 15. oklopne brigade i klanici 202. pozadinske baze.

„To je oko 300 metara od brane, koja može da popusti, i moguće da gađaju oko nje da je rastresu.“

I iz pravca Aerodroma „Slatina“ čuju se jake eksplozije. Priština kao da je cela u plamenu. Nebo je crveno i izgleda kao korona, koja stoji iznad grada na visini od 200-300 metara..

Grupa aviona, iznad naših glava, za tren nestaje. Izvršili su zadatak i otišli. Razmišljao sam da li se neko od tih pilota zapitao koliko je dece i civila ubio na zemlji, kakvu je štetu naneo samo jednim pritiskom na okidač. Verovatno je sada zadovoljan što je ostao živ. Bezbrižno leti ka nosaču aviona ili aerodromu da popije koka-kolu ili gleda neki film.

Za ova dva dana bombardovanja zapazio sam da avioni koji dolaze iz pravca Makedonije, preko Skoplja i Kačanika, dok ne uđu u naš vazdušni prostor lete na visini od 30.000 fita, a po ulasku u naš vazdušni prostor verovatno isključuju radare i uređaje za identifikaciju. Prelaze na radio ćutanje i dejstvuju po ciljevima na zemlji sa distance i sa visine od 20.000 do 25.000 fita. Međutim, tačkaste ciljeve napadaju u manjim grupama i silaze na manju visinu. Pretpostavljam da podatke o ciljevima dobijaju ili pre poletanja po unapred zadatim ciljevima, ili od komandnog mesta u vazduhu, odnosno iz aviona EC-130 ili E-2C.

Lazarević je predložio da krenemo pošto je „najgore prošlo“. To je potvrđeno iz Operativnog centra. ''Ovaj talas je prošao'', rekao je Laza.

„Prošao je ovaj, a koliko će ih još biti, to ćemo videti“, rekao sam i ušao u auto.

U sali Operativnog centra telefoni zvone kao ludi. Stizali su i prvi izveštaji o poslednjem napadu. U sobi nastavljam da čitam prethodne izveštaje. Vazdušni udari na zonu Treće armije izvedeni su u talasima u intervalu od 60 do 90 minuta. Prvi udari počeli su u 20.30 časova, a drugi u 21.35. U vazdušnom prostoru Kosova i Metohije boravili su jedan do dva časa. Udari su izvedeni krstarećim raketama i avijacijom, iz Italije, Bosne i Hercegovine i sa ratnih brodova Šeste američke flote iz Sredozemlja.

Ponovljeni su napadi na Kasarnu „Kosovski junaci“ sa dva projektila, po objektima 202. pozadinske baze u selu Lukare sa četiri, po skladištu u Gračanici sa tri, zatim po Aerodromu „Slatina“ sa četiri, objektu „Goleš“, po skladištima „Jugopetrola“, kasarnama „Car Uroš“ u Uroševcu, „Car Dušan Silni“ u Prizrenu i „Devet Jugovića“ u Đakovici, po objektima veze „Butovački breg“ sa jednim i „Mokra gora“ sa dva projektila..

U zoni Treće armije, van Kosova i Metohije, dejstva su izvršena i po stacionarnim čvorištima veze „Jastrebac“ i „Šljivovički vrh“ kod Bele Palanke, po kasarnama u Nišu „Stevan Sinđelić“ i „Mija Stanimirović“ u Komrenu, Kasarni „Sinkovac“ u Leskovcu i po magacinu Vlaški do u Surdulici.

Bombardovanje vojnog aerodroma u Nišu vršeno je tri puta, u: 21.46, 21.47 i 21.49 časova, bombama velike razorne moće preko 500 kg.

Od dejstva avijacije oštećena su postrojenja na stacionarnim centrima veze u kasarnama u Prizrenu, Uroševcu i Kuršumliji, kao i objekti 52. čete elektronskog izviđanja i ometanja Prištinskog korpusa u Kasarni ''Kosovski junaci'' u Prištini. U Kasarni 354. pešadijske brigade „Toplički ustanak“ u Kuršumliji prilikom raščišćavanja Osnovnog komandnog mesta Treće armije pronađena su tela šestorice pripadnika. Identifikacija je u toku

U oružanim snagama susednih zemalja nije bilo bitnijih promena. Podignuta je borbena gotovost graničnih jedinica prema zoni Treće armije. U Oružanim snagama Makedonije izvršeno je pregrupisavanje vojnika i starešina iz garnizona Prilep, Strumica, Štip i Kumanovo radi razmeštaja na osmatračkim punktovima, sa kojih su se povukli američki vojnici iz sastava bivšeg UNPREDEP-a.

Albanija je stavila svoje jedinice, u severnom delu zemlje, u najviši stepen pripravnosti i intenzivirala aktivnosti oko 3.000 vojnika, policajaca i civila, sa oko 40 tenkova, prema Kosovu i Metohiji.

Očekuje se da od 26.marta 1999. godine počne ubacivanje britanskih specijalaca ''SAS'' na Kosovo i Metohiju, radi navođenja aviona i avio-bombi i za izvršenje prepada na komandna mesta, centre veze i vatrene položaje artiljerijsko-raketnih jednica PVO.''

Dok sam razmišljao o ovom izveštaju ponovo se oglasila sirena za uzbunu. Ne čekajući poziv počeo sam da se pripremam. Predosećao sam da ove noći neće biti spavanja.

Za štampu pripremio

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Izvor
Komandanti Treće armije i Prištinskog korpusa, generali Pavković i Lazarević, dogovor pred akciju/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
NATO
sukobi
rat

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za