Putovanje A.Hilferdinga po Kosovu. Br. 3.

U prošloj emisiji rekli smo nešto o tome kako je Aleksandar Fjodorovič Hilferding posetio srpski grad Prizren. Iz Prizrena je Rus otišao u pećine Koriškog manastira. Obitelj je davno opustela, a selo Koriša, koje se nalazi malo više, u planinama, prešlo je u ruke Albanaca. Naučnik je obišao pećine, u kojima su nekada živeli monasi, i pronašao je razrušenu crkvu na obronku planine pored klanca. Na ostatku zida videli su se likovi svetaca, naslikani u tri reda, jedan iznad drugog. Albanci su ih išarali mecima, pošto nisu mogli da ih izgrebu noževima, kao što su to činili u drugim srpskim hramovima.

Zatim je Aleksandar Hilferding posetio manastir Svetog Marka, koji se takođe nalazi u planini, daleko od bučnih puteva, koji je dugo vremena bio zapušten. U nekadašnja smutna vremena crkva je služila kao štala za koze, koje su meštani Albanci napasali na obroncima. Međutim, posle preporoda obitelji Albanci su počeli da smatraju da bilo kakva krađa ili druga uvreda obitelji može da dovede do ludila. Hilferding je pisao: „Neodređenost religioznih pojmova kod ovih divljaka je takva da vrlo često u slučaju bolesti dolaze u manastir po duhovnu pomoć: monah im čita molitvu, osenjuje ih krsnim znamenjem i oni se vraćaju kući s mirom u duši.“

Posle izvesnog vremena ruski naučnik je došao do malog sela Nerodim, čiji su stanovnici bez obzira na svoju veroispovest bili poznati po zlu, zato je Aleksandar Hilferding prilično brzo nastavio svoj put koji je vodio kroz Kosovo polje, prema Mitrovici. Put je bio dug 70 vrsta ili 14 sati puta. Svuda je ruski konzul nailazio na tragove i spomenike, preostale iz vremena bitke na Kosovom polju, kako turske, tako i srpske. I danas svaki Srbin zna bar nekoliko pesama o ovom velikom događaju iz istorije Srbije.

Često su srpski spomenici postajali mesto poklonjenja Albanaca. Tako se pored jednog od sela, koja su bila na Hilferdingovom putu, nalazila kamena ploča, koja je ranije služila kao presto lokalne crkvice. Na nju su Albanci stavljali svoje pokojnike da im hodža pročita molitvu.

Posle izvesnog vremena ruski konzul je stigao do slavnog manastira Gračanice. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice ostala je skoro neokrnjena, ali su zvonik i monaški konak bili razrušeni. Obitelj je imala bogatu istoriju, ali je u drugoj polovini XIX veka trpela veliku oskudicu: u njoj skoro da nije bilo crkvenih knjiga, bogosluženja su bila neredovna.

Sutradan je Aleksandar Hilferding već doputovao u Prištinu, ukrašenu tucetom džamija od belog kamena, sagrađenih na mestu pravoslavnih hramova. Tek 20-ih godina XIX veka Srbi su dobili dozvolu za izgradnju crkve, a pre toga se bogosluženja nisu obavljala. Pored nje bila je otvorena i škola, čiji su učenici pevali u crkvenom horu.

Dalji put je vodio do manastira Svetog Joanikija Devičkog. Ruski konzul je dočekan prilično hladno, iguman Pajsije mu je ispričao o uvredama koje pričinjavaju Albanci, a takođe se žalio na to što obitelj posećuje malo hodočasnika. Nakon povratka u Sarajevo Hilferding je saznao da su igumana manastira ubrzo nakon njegove posete ubili Albanci iz susednog sela. Znalo se ko su ubice, ali su one ostale nekažnjene.

Posle dugog putovanja ruski naučnik je napokon stigao do Mitrovice, koja je u to vreme ulazila u Bosanski pašaluk. Tu je zajedno sa svojim saputnicima stigao već kasno uveče, svuda se čula grmljavina bubnjeva, gradski trg je bio prepun Turaka i obasjan bakljama. Treći dan se slavila raskošna svadba.

U blizini gradića nalazio se usamljeni hrast: pod njim su Bosanci po drevnom običaju dočekivali turske paše, koje su stupaleu njihovu oblast, i klali su ovna.

U to vreme je u Mitrovici bilo 300 kuća, od toga je jedna trećina pripadala Srbima. U njoj je takođe bila i mala crkva podignuta tek u XIX veku. Van grada se završavala ravnica, Kosovo polje, iza planina se već prostirala Bosna.

Tako se završilo putovanje slavnog ruskog slaviste po Kosovu, u toku kojeg je posetio mnoštvo poznatih srpskih pravoslavnih manastira i crkava i saznao o teškom životu Srba pod turskom vladavinom u susedstvu ratobornih Albanaca.