BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Tradicionalne vrednosti su danas najveći bunt

Tradicionalne vrednosti su danas najveći bunt
03.02.2019. god.
Naš cilj je da pokažemo da neko ko je rođen i odrastao u Beogradu može imati iskren osećaj pripadnosti sa Srbima na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori, i Republici Srbskoj

 Uticaj savremene kulture prevazilazi njenu zabavnu i edukativnu ulogu u društvu. Profesor dr Milo Lompar u svom vrlo studioznom delu „Duh samoporicanja“, između ostalog, navodi: „Kultura u savremenom svetu ima prevashodno politički i strateški značaj. Zašto? Zato što ona treba da nametne određeni sistem očekivanja i vrednosti, da otkloni sve što je sa tim sistemom nesaglasno i da na taj način oblikuje poželjno samorazumevanje koje će biti temelj svakog javnog delovanja“. Ovo može biti shvaćeno i sa pozitivnog i sa negativnog aspekta.

Skoro je u jednom nedeljniku, koji je između ostalog poznat i po izmišljenom intervjuu sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, objavljen krajnje afirmativni tekst o nečemu što danas nazivaju „balkanskom pop muzikom“, pa se kao konačan sud o onome što zapravo predstavlja najobičniju promociju materijalizma, droge i prostitucije navodi da je to: „direktan odgovor na potrebe generacija koje odrastaju u svetu u kojem nema aksioma, svetu koji je slobodouman i otvoren i oslobođen dečjih bolesti visoke kulture i umišljene inteligencije. Da Srbija makar muzički ide u korak sa svetom“.

TRADICIJA KAO ,,TERET“
Iz navedenog teksta, koji nije usamljeno mišljenje, shvatate da je ovde zapravo reč o nametanju jednog novog sistema vrednosti, u kojem tradicionalne vrednosti predstavljaju teret i prepreku ka ostvarivanju slobode. Kultura i inteligencija se prikazuju u negativnom svetlu jer navodno smetaju mladim generacijama u njihovom razvoju i nameri da žive u skladu sa ostatkom „civilizovanog sveta“.

Ovakvi impulsi se konstantno i dosta dugo šalju javnosti iz različitih sektora našeg društva, sa uvek istim zaključkom da je potrebno menjati svest naroda kako bi došlo do modernizacije društva. Na udaru te propagande najčešće je sve što ima prizvuk tradicionalnog i nacionalnog, a Kosovo i Metohija su obeleženi kao glavna kočnica modernizacije i napretka Srbije na njenom evropskom putu, ili, kao što smo već čuli – da bude u korak sa svetom.

Feđa Dimović (foto: Medija centar Beograd)

Poznati pisac Svetislav Basara je pre neki dan na N1 izjavio: „Kosovski mit je proizveo tu nepromišljenu odluku da umesto da se posle ustanaka krene u stvaranje moderne države, onda je, na četvrtini puta do stvaranja, država počela da traći svoje resurse da osveti boj koji se desio pre 400 godina“. Slično čujemo svakodnevno i od predsednika Vučića, koji sve one koji se protive njegovoj ideji o razgraničenju kritikuje da su skloni mitomaniji. Kao što vidimo i za Basaru i za Vučića je kosovski mit negativna pojava i nešto krajnje iracionalno, a kao realnost se nudi mit o Evropskoj uniji kao obećanoj zemlji dembeliji, u kojoj će Srbi ostvariti sve svoje težnje za konačnom modernizacijom.

JASNA PRAVILA
Da bi se svest naroda promenila i kako bi prihvatio novu realnost da je, kao što kaže vlast, na Kosovu danas „malo toga srbsko“, potrebno je diskreditovati i izbrisati sve što je nesaglasno sa tim mišljenjem, pa i ne čudi da su se na istom zadatku našli i Vučić i Basara. Basara koji podržava proteste građana i koji je kolumnista opozicionih novina suštinski isto misli kao i Vučić koga navodno kritikuje. Oni zajedno stvaraju isti kulturno-politički-sociološki habitat u kome sve što je nacionalno automatski postaje mitomansko, a sve što je moderno i kosmopolitsko istovremeno preko potrebno, bez obzira da li je u skladu sa željama i potrebama naroda. Jedan je tu da poruku saošti na strog i državnički način, a drugi da na posprdan način dezavuiše svako drugačije mišljenje.

U tom prostoru su jasno napisana pravila šta se može, a šta se ne može. Svako ko želi da učestvuje u društvenom životu mora da poštuje ta pravila inače će biti marginalizovan ili potpuno izbrisan. Glavni instrument kontrole je novac, koji se tendenciozno usmerava samo na one projekte koji su u skladu sa zvaničnom verzijom istine. Kako drugačije objasniti da je jedan glumac koji je slavu stekao glumeći u ruskim filmovima i koji odaje utisak da je poštovalac tradicionalnih vrednosti snimi film kao što je „Južni vetar“, koji predstavlja još jedno stereotipno viđenje Srbije kao zemlje poroka i kriminala? Po čemu se ovaj film razlikuje od npr. „Šišanja“ reditelja Stevana Filipovića, osim po znatno boljoj produkciji?

Šta je zajedničko za jednog dobitnika Puškinove nagrade i jednog drugosrbijanca koji se gnuša Rusije? Možda to što se i jedan i drugi bave popularnom kulturom na komercijalan način, svesni da se uspeh može postići samo ako se poštuju pravila igre. Sponzori i nagrade su rezervisane samo za određene sadržaje, a to je uglavnom samo ono što je oslobođeno svega nacionalnog, kao nazadnog i dosadnog.

SANU PO SOROŠEVOM KLJUČU
Književnik i publicista Marko Tanasković u svom autorskom tekstu u Novom Standardu na vrlo temeljan način objašnjava da prestižna Ninova nagrada za književnost danas služi za „održavanje kolonijalne svesti u Srbiji“: „Šokira činjenica da već dugi niz godina unazad nijedan roman štampan na ćirilici nije dobio Ninovu nagradu. Među šest romana koji su ove godine ušli u najuži izbor nijedan nije štampan na ćirilici“ – piše Tanasković. Pored toga, on objašnjava da romani koji veličaju heroje i epizode iz nacionalne istorije teško mogu ući u uži krug za Ninovu nagradu. Tematika romana Zablude Svetog Sebastijana, koji je ovogodišnji laureat Ninove nagrade, je već dobitna kritika srpske strane u ratovima u Jugoslaviji.

Predsednik SANU Vladimir Kostić

Odraz kolonijalne svesti su i poslednji izbori za članstvo u SANU, gde je izbor kandidata vršen po ideološkoj podobnosti, odnosno po „Soroševom ključu“, umesto prema referencama kandidata. Predsedništvo SANU je zabranilo održavanje naučnog skupa posvećenog KiM, koje je bilo zakazano za 24. oktobra 2018. godine. Predsednik SANU akademik Vladimir Kostić, poznat po svojim defetističkim stavovima o KiM, između ostalog je izjavio da je „budućnost najskuplja srbska reč, a ne Kosovo“, što je ista ona mantra u kojoj se Kosovo suprotstavlja progresu i boljem životu.

Interesantno je to što je pesma Beogradskog sindikata „Dogodine u Prizrenu“ u negativnom smislu poređena sa čuvenim memorandumom SANU iz 1986. koji je krajnje neosnovano proglašavan ideološkom podlogom za izbijanje rata u bivšoj Jugoslaviji, a sve u cilju svaljivanja krivice isključivo na Srbiju i čuveni „velikosrbski nacionalizam“. Interesantno je kako su ti politički komesari, ili sekularni sveštenici – kako ih naziva pomenuti profesor Lompar – na isti način i po istom ključu optužili Beogradski sidnikat za zveckanje oružjem, kao što je to nekad urađeno sa SANU.

LAŽ O MEMORANDUMU
Problem je što jednom izgovorena laž puštena u etar dobija svoj život i vremenom postaje deo kolektivne svesti, i to bez ikakvog utemeljenja u istini. Pomenuti memorandum SANU je zapravo samo jedan nacrt teksta, koji nikada nije zvanično usvojen od strane organa Akademije, jer je prethodno tendenciozno pušten u medije kako bi se izazvao skandal i diskreditovala jedna važna institucija, možda baš zato što je na vreme počela da postavlja određena pitanja. Čitajući ovaj tekst godinama kasnije, bio sam zaprepašćen da je uopšte dovođen u vezu sa šovinizmom i tzv. velikosrbskom hegemonijom, budući da u tekstu nema takvih sadržaja. U memorandumu zapravo nema ničega spornog. Postavlja se zahtev za demokratizacijom društva i kritikuju se negativne posledice nakaradnog Ustava iz 1974, koji je uistinu bio uvod u raspad zajedničke države, a za Srbiju stvorio još uvek nerešene probleme.

Oni koji danas kritikuju memorandum SANU gotovo izvesno ga nisu ni pročitali. Na isti način o Beogradskom sindikatu sude oni koji nisu slušali naše pesme, ali su prihvatili već formiran sud o našem delovanju. To je otvorena diskreditacija bez osnova, preko koje se olako prelazi. Kao kada čujete da neko za presvetog vladiku Nikolaja Velimirovića kaže da je bio klero-fašista i antisemita, a u pitanju je čovek koga su nacisti poslali u koncentracioni logor Dahau i koji je tokom rata krio Jevreje u manastiru. Ili kada čujete priču da je mitropolit Amfilohije izvređao pokojnog Zorana Đinđića u posmrtnom govoru, a zapravo je u pitanju dobro smišljena laž od strane Bebe Popovića, čoveka koji je danas jedan od glavnih savetnika za propagandu predsednika Vučića.

DISKREDITACIJA CRKVE
Kao što vidimo, i SPC i njeni velikodostojnici su takođe česta meta napada lažnih modernista, sekularnog sveštenstva i ostalih jastrebova nove srpske svesti. Kao što je KiM rodno mesto srbskog nacionalnog bića, tako je Crkva vekovima bila njegov jedini sigurni čuvar. U godini kada proslavljamo 800 godina nezavisnosti SPC, više je nego jasno da je to najtrajnija institucija, koja za razliku od srpske države nikada nije gubila svoj kontinuitet. Zbog toga ne čudi što u ovoj godini ponovo postaju aktuelne optužbe za seksualno zlostavljanje u SPC i podnošenje tužbi u Londonu. Pored svih napada Crkva uživa najveće poverenje naroda, jer je narod svestan da ga je upravo Crkva očuvala kroz vekove i da je ona jedini živi svedok našeg stradanja.

Polusrušeni Saborni hram Svetog Đorđa u Prizrenu koji se pojavljuje u spotu za pesmu ,,Dogodine u Prizrenu“

Malo je poznato da je prvi koncentarcioni logor u Evropi bio logor za Srbe u Doboju, koji su 1915. izradile Austrougarske vlasti, i u koji je bilo zatočeno oko 50.000 Srba, a život je izgubilo oko 12.000, među kojima je bio veliki broj žena i dece. Logor je posle Drugog svetskog rata srušen i na njegovom mestu je titoistički režim igradio železničku stanicu, kao siguran spomenik zaborava. Međutim, Crkva je na tom mestu 1938. izgradila Hram Sv. apostola Petra i Pavla i spomen kosturnicu i dokumentovala spisak žrtava.

SUBVERZIVNOST MODERNIM SREDSTVIMA
Na samom početku izlaganja sam vam rekao da kultura i popularna kultura kao jedan njen deo mogu imati i pozitivne efekte na formiranje sistema vrednosti u društvu. Celokupno stvaralaštvo Beogradskog sindikata se zasniva na upotrebi modernih kanala popularne kulture za slanje pozitivne poruke. Kao što smo kroz brojne primere videli, sistem vrednosti koji predstavlja srž našeg nacionalnog bića je konstantno optuživan kao smetnja modernizaciji, a Beogradski sindikat je razbio taj stereotipni koncept, jer smo mi iskoristili ono što je moderno da pričamo o tradicionalnim vrednostima. U tome se sastoji subverzivnost našeg delovanja.

Nije problem snimiti političku pesmu i imenom i prezimenom isprozivati bilo kog političara. U eri medijskog izobilja i interneta uvek će se naći neko kome trenutno odgovara da emituje takvu poruku. Mi smo najbolji svedoci da su naše pesme puštane na različitim protestima i političkim skupovima, gde je bilo i takvih paradoksalnih situacija da je Sindikat slušan na konvencijama stranke Bogoljuba Karića. Zvuči kao dobar vic da je pre nekog vremena spot za pesmu „Sistem te laže“  prikazan na televiziji Pink, dok se istovremeno na TV „Naša“ ova pesma miksuje sa kadrovima sa protesta „1 od 5 miliona“.

KOSOVO I SRPSKA KRIVICA
Ali šta se dešava kada objavite pesmu kao što je „Dogodine u Prizrenu“, koja podjednako smeta svima koji misle da je „budućnost najskuplja srbska reč, a ne Kosovo“? Ona isto žulja i Vučića i Basaru, jer šalje poruku koja je suprotna od već usvojenog obrasca da je Kosovo završena priča, a da je za to kriva isključivo Srbija. Ako je na KiM danas malo toga srbsko – kao što kaže predsednik – čiji su onda ono manastiri koje Šiptari pale u spotu BS-a? Ko su oni ljudi koje KFOR prevozi kamionima? Da li su to naši sunarodnici, naša braća i sestre, ili je to neka šaka jada NN lica koji kukaju što nemaju dovoljno Plazme i sprečavaju nas da uđemo u Evropsku uniju?

Članovi grupe Beogradski sindikat u Kosovskoj Mitrovici

Mi smo KiM vratili u žižu interesovanja mlađe populacije, ali ne kao neku otrcanu priču, već kao preispitivanje otrcanih priča koje su nam namerno nametnute. Pre svega pričom o našim nevinim žrtvama mi smo doveli u pitanje ideološki pojam srpske krivice koji je – zbog dugotrajne kampanje vođene spolja i iznutra – postao nesvesni deo naše kolektivne i javne svesti. U fokus je stavljen Prizren, prestonica srbskih careva Dušana i Uroša, koji se nalazi u južnom delu KiM, što se opet kosi sa ustaljenom propagandom da su srbski interesi upereni isključivo na sever naše pokrajine. Sama sintagma „Dogodine u Prizrenu“ govori da KiM nije završena stvar, već otvara mogućnost da se Srbi jednoga dana vrate na svoja ognjišta.

JUTJUB CENZURA
Nije ni čudo što je ova pesma toliko napadana od pomenutog sekularnog sveštenstva, kojima je glavni cilj da iz svesti ne izbledi pojam srpske krivice za sve ratove i zločine na ovim prostorima. Isto tako ne čudi ni perfidna cenzura koju smo po prvi put do sada doživeli od Jutjuba. Za nas je to bilo veliko razočaranje, imajući u vidu da smo Jutjub do tada doživljavali kao neku vrstu sigurne luke za našu muziku. Onda je usledio hladan tuš saznanja da ni internet nije baš tako slobodan kao što to mnogi misle. Očigledno postoje određene „svete krave“ koje se nikako ne smeju dirati, a jedna od njih je svakako već više puta pomenuta srbska krivica.

Zbog toga i nije dozvoljeno da se na bilo koji način predstavi istina o stradanju srbskog naroda na Kosovu i Metohiji,  jer se to ne uklapa u verziju istorije po kojoj je samo jedna strana žrtva, a druga zločinac. Kao što to često kažu neki političari sa Zapada: „karte su odavno podeljene“, a sad se tu drznuo neki Beogradski sindikat da traži da se špil ponovo promeša. Odatle potiče i snažan orkestrirani napad na BS i našu pesmu, koji je stigao sa raznih strana, a koji se sastoji u omalovažavanju i lepljenju već viđenih etiketa.

NAJVEĆI BUNT
Mi smo unapred znali da će naša pesma izazvati ovakve reakcije i prihvatili smo da je to cena koju moramo da platimo u borbi za istinu. Ovo je bila naša pobuna protiv svih stradanja, laži i poniženja kojima je naš narod izložen godinama. Ako bolje pogledate, propaganda koja se danas vodi protiv Srbije i srbskog naroda je veoma slična onoj koju je vodila Austrougarska, a koja je uoči Velikog rata osmislila marketinški slogan „Srbija mora umreti“. Na plakatu je prikazan Srbin kao mali, prljavi, bradati seljak sa nožem i bombom u ruci, na čiju glavu pada moćna pesnica austrougarskog diva.

Grafit u ulici Gavrila Principa u Beogradu

Na sličan način je kasnije titoistički režim prikazivao četnike, a danas je ta slika rezervisana za sve one koji se protive evroatlanskim integracijama. Naš je cilj da razbijemo te predrasude i fabrikovane podele i da sopstvenim primerom pokažemo da neko ko je rođen i odrastao u Beogradu može imati potpuno iskren osećaj pripadnosti i zajedništva sa našim ljudima koji žive na KiM, Crnoj Gori, Republici Srbskoj i svim drugim mestima gde nas danas ima. U ovom modernom vremenu, gde se individualizam smišljeno propagira kao izraz najveće ljudske slobode a materijalizam kao jedini životni put, zajedništvo između ljudi i vraćanje izvornim hrišćanskim vrednostima su najveći bunt i sloboda!

 

 

Beseda Feđe Dimovića sa predavanja Beogradskog sindikata u Čačku 31.januara 2019. na temu ,,Da budeš svoj i slobodan. Da znaš kojoj naciji pripadaš.“

 

Izvor Novi Standard



  • Izvor
  • feđa Simović, foto: Novi standard/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za


Nova raketa je uspešno testirana, rekao je ruski predsednik na sastanku u Kremlju.


Izjave ruskog predsednika nisu prazne priče kao one evropskih političara, rekao je mađarski lider.

Moskva mora biti „primorana“ na mir kroz snagu, izjavio je ukrajinski lider.


Iako mnogi smatraju da je kuhinja samo funkcionalna, zapravo mož


Ostale novosti iz rubrike »