Sedam predmeta ključnih za preživljavanje u opsadi Lenjingrada

27. januara se obeležava 75 godina od okončanja opsade Lenjingrada. Ovih sedam predmeta pomoglo je ljudima da prežive užasnih 872 dana.

Bonovi za hranu

 

Ajvol/Wikipedia

Bonovi su omogućavali građanima da na državnim punktovima nabavljaju hranu. Svaki bon je pokazivao koliko namirnica se može kupiti. Hleb se mogao kupiti svakog dana, a drugi proizvodi jednom u deset dana. Međutim, bilo je i nestašica, posebno mesa.

Sledovanje se postepeno smanjivalo sve do novembra-decembra 1941. godine, što su bili najteži meseci, kada je radnicima bilo odobreno od 150 do 250 grama hleba dnevno, dok su državni službenici, deca i izdržavana lica dobijali samo 125 grama dnevno. Kao mesečno sledovanje radnici i inženjeri dobijali su: 1,5 kilograma mesa, 2 kilograma rezanaca, 800 grama masnoće (biljnog ulja ili svinjske masti) i oko 1,5 kilogram šećera. Državni službenici su mogli da očekuju 800 grama mesa, 1,5 kilograma rezanaca, 400 grama masti i oko 1,2 kilograma šećera.

Bonovi za hranu su imali ogromnu vrednost. Ako biste neki bon izgubili, to bi vam moglo doneti gladovanje, pa čak i smrt.

Retroreflektori

 

Public domain

Tokom opsade u Lenjingradu je bilo obavezno totalno zamračenje: noću su se sva svetla gasila, kako bi se izbegli neprijateljski vazdušni napadi. Ljudi su zato na svoju odeću kačili retroreflektore ili, jednostavnije rečeno, „svice”, kako su ih zvali u opsadi, kako bi lakše videli jedni druge na mračnim ulicama.

„Svici” su bili napravljeni od otpadaka metala i plastike i pokriveni kombinacijom radijuma-226 i fosfora, tako da su svetleli u mraku.

Sanke

 

Izrailj Ozerski/Sputnik

Dečja igračka postala je osnovno transportno sredstvo u opsadi i njen sumoran simbol. Veći deo opsade trajala je zima. Saobraćaj u gradu nije funkcionisao zbog ekonomskih restrikcija, pa su ljudi koristili sanke za prevoz svojih stvari, kao i za... prebacivanje leševa do groblja. 

Sofja Sagovska, učiteljica, prisećala se: „Kao začarana čudovišta u bajkovitom snu, stoje zaleđeni tramvaji. Naokolo vise bele niti prekinutih kablova. Svakog jutra po ulicama klize redovi sanki sa mrtvacima pokrivenim belim plaštanicama...” Mnogi od onih koji su preživeli opsadu kažu da su ih sanke kasnije uvek neprijatno podsećale na strahote rata.

Lepak za drvo

 

Vsevolod Tarasevič/Sputnik

Lepak, celuloza, četine zimzelenog drveća, đonovi, kožni kaiševi i mnogo toga drugog, zapravo sve što je bilo organskog porekla, korišćeno je u ishrani tokom opsade.

Jedno vreme su u nekim gradskim fabrikama građanima delili ovakve proizvode: svinjsku mast i vazelin korišćene za podmazivanje skela prilikom porinuća brodova, lepak od životinjskih kostiju i koštano brašno, čak i organski imalin. Ljudi su pronalazili načine da sve to iskoriste u ishrani.

Lepak se kuvao satima na tihoj vatri (miris je bio nepodnošljiv), zatim mu se dodavala so, biber. Dodavani su različiti začini, sirće i senf kako bi se ova zamena za hranu mogla lakše gutati. 

Vedro

 

Vsevolod Tarasevič/Sputnik

Dok su pokušavali da osvoje Lenjingrad, Nemci su najpre bombardovali gradski vodovod. Do 1942. godine nije bilo vode u slavinama, pa su je ljudi uzimali iz kanala i reka.

„Klečali smo oko otvora u ledu i vadili vodu vedrom... A dok vedro dovezemo kući, voda se zaledi. Donosili smo je kući i otapali. Bila je to, naravno, prljava voda. Pa smo je prokuvavali”, priseća se jedan preživeli. „Malo smo koristili za kuvanje, a bila nam je potrebna i za pranje. Morali smo često da idemo po vodu. I bilo je strašno klizavo, pa je bilo veoma teško spustiti se do rupe u ledu. Zato što su ljudi bili veoma slabi, često se dešavalo da neko zahvati vodu u vedro, ali da ne može da ustane. Jedan drugom su pomagali, izvlačili jedni druge, dok se voda prosipala.”

Ulični zvučnici

 

Sergej Strunikov/Wikipedia

Za vreme paklenih dana opsade na ulicama Lenjingrada je postavljeno preko 1500 zvučnika. Oni su emitovali radio-program i upozoravali ljude na vazdušne napade i bombardovanja. Tokom opsade emitovano je 3 740 upozorenja. Takođe je emitovan zvuk metronoma. Kada je zvuk bio spor, to je značilo da je „mirno”, a kada je bio ubrzan, to je značilo da se bombardovanje približava i da svi treba da odu u skloništa.

Ali, emitovana je i simfonijska muzika, a pesnici, kao Olga Bergoljc i Ana Ahmatova, čitali su svoje pesme i pokušavali da održe duh naroda. Danas postoji spomenik uličnim zvučnicima na zidu zgrade na adresi Nevski prospekt 54.

Cigarete

 

Aleksandar Demjančuk/Sputnik

Kada je počela nestašica hrane, cigarete su postale posebno dragocene, jer je pušenje smanjivalo potrebu za hranom, a verovalo se i da duvan pomaže ljudima u borbi protiv skorbuta (bolest nastala zbog nedostatka vitamina C). S obzirom da u gradu nije bilo velikih rezervi duvana, lokalna fabrika cigareta je počela da dodaje u duvan sušeno lišće i hmelj. Do 1942. godine paklica cigareta vredela kao dva do tri dnevna sledovanja hleba. Neverovatno je da fabrika cigareta nije prestala sa radom do kraja opsade.

Pomoću cigareta mogli ste da kupite odeću, cipele, povrće. Tokom opsade cigarete su bile vrednije od novca. Gotovo sva deca su naučila da puše kako bi savladala glad i slabost, a većina preživelih je nastavila da puši i kasnije tokom života.

Georgij Manajev, Russia beyond