O ukrajinizaciji podkarpatskih (zakarpatskih) Rusina

Da dotaknem pitanje o veštačkoj ukrajinizaciji starosedelačkog stanovništva Zakarpatja svojevremeno su me podstakli saopštenje o međunarodnoj konferenciji „Iskustvo i problemi nacionalnog samoopredelenja Rusina“ (Budimpešta, mart 2009. godine), kao i objavljeno obraćanje učesnika konferencije međunarodnim organizacijama – OUN, Savetu Evrope, OEBS, Međuparlamentarnoj skupštini Pravoslavlja – sa molbom da razmotre pitanja o Rusinima, koji žive u Zakarpatskoj oblasti.
 

Evo već 64 godine u Zakarpatskoj oblasti traje, u suštini, etnocid rusinskog naroda, antihumana ukrajinizacija podkarpatskih Rusina. To je počelo još posle Drugog svetskog rata, kada je deo teritorije Čehoslovačke – autonomna republika Podkarpatska Rusija, sada Zakarpatska oblast – pripojena Sovjetskoj Ukrajini.
 

Treba reći da su se, nezavisno od toga u sastavu koje države su se nalazili - Mađarske, Austro-Ugarske imperije ili Čehoslovačke – Rusini uvek sa velikim simpatijama odnosili prema velikoj i rodbinskoj im Ruskoj državi. A Sovjetski Savez oni su doživljavali nikako drugačije do kao Rusiju.
 

Upravo su tako tome prilazili i pravoslavni sveštenici, koji su na svom kongresu u oktobru 1944. godine usvojili peticiju J.V.Staljinu o prisajedinjenju autonomne republike Podkarpatska Rusija RSFSR. Na žalost, njih su pretekli komunisti, koji su, iako su održali svoju partrijsku konferenciju nakon kongresa sveštenika, uz podršku političkih saradnika Crvene armije (u radu konferencije učestvovao je načelnik političkog odelenja 18-te armije L.I.Brežnjev, budući Generalni sekretar CK KPSS), usvojili svoju rezoluciju o sjedinjenju Zakarpatske Ukrajine sa Sovjetskom Ukrajinom.
 

Po svoj prilici, lokalni komunisti bili su apsolutno sigurni da će rusinska pokrajina biti samostalna Zakarpatska autonomija u sastavu Ukrajine. Međutim, lokalne pristalice komunističke ideje školovali su se u Moskvi i loše su poznavali ukrajinske komuniste, na čijem se čelu nalazio prvi sekretar CK KPU N.S.Hruščov. Ti komunisti rusinske pokrajine su zbog svojih ishitrenih i nepromišljenih odluka izgubili ne samo autonomiju, nego i etnos - Rusina, koji su vekovima priznavale evropske države. Hruščov nije hteo ni da čuje ni o kakvim Rusinima u sastavu Ukrajine.
 

Na žalost, neće da čuju o Rusinima ni rukovodioci savremene Ukrajine. Ali će morati. A tada, te 1946. godine, počela je veštačka ukrajinizacija. Seoski stanovnici, Rusini, koji su činili većinu stanovništva pokrajine, ne samo da nisu znali, nego čak nisu mogli ni zamisliti da su za tili čas već postali Ukrajinci. Pasoše sa upisnom u njima nacionalnošću „Ukrajinac“ oni su počeli dobijati tek krajem 1964. godine – nakon smene Hruščova sa svih rukovodećih funkcija.
 

Zanimljivo je uporediti podatke popisa stanovništva Podkarpatske Rusije iz predratnog perioda i Zakarpatske oblasti danas. Na primer, 1930. godine, prilikom popisa stanovništva u rusinskoj autonomnoj pokrajini, uključenoj u sastav Čehoslovačke po odluci Sen-Žermenskog sporazuma iz 1919. godine, polumilionsko stanovništvo Rusina činilo je 62,6 procenata od ukupnog broja stanovništva Podkarpatske Rusije. Potom su sledili Mađari (15,4%), Jevreji (12,5%) i Rumuni (1,7%). U ostale (7,8%) ušli su Česi, Nemci i tek potom Ukrajinci, Rusi i drugi. Indikativno je da su Ukrajinci činili manje od 1% stanovništva Podkarpatske Rusije.
 

U trenutku prisajedinjenja Podkarpatske Rusije (Zakarpatske Ukrajine) Sovjetskoj Ukrajini, rusinsko stanovništvo činilo je preko 400 hiljada ljudi. Pri tom treba imati na umu da je posle rata natalitet stanovništva značajno povećan. Do 1960. godine prirodni priraštaj stanovništva iznosio je 13,6 hiljada ljudi godišnje. U mnogim porodicama bilo je od troje do šestoro, sedmoro dece, a u nekim i više. U seoskim područjima otprilike 75 procenata stanovništva činili su Rusini. Jednom rečju, i danas, po podacima ukrajinske statistike, velika većina stanovništva oblasti (62,9%) živi u seoskim područjima. Međutim, demografska slika stanovništva oblasti (prema zvaničnim podacima) je sledeća: 80,5% - Ukrajinci, 12,1% - Mađari, 2,6% - Rumuni, 2,5% - Rusi, 1,1% - Cigani, 0,5% - Slovaci i 0,3% - Nemci. Do i posle Drugog svetskog rata Rusini su po brojnosti stanovništva zauzimali prvo mesto, zatim su sledili Mađari, Rumuni, Cigani i tek nakon njih – Ukrajinci. Danas su Mađari zadržali drugo mesto, ali su na prvo nekako dospeli Ukrajinci. I postavlja se pitanje: a kuda su se denuli Rusini?
 

Može biti da je kompletno rusinsko stanovništvo prosto emigriralo u inostranstvo, reći će čitaoci? Ne, nije tako. Jer granice Sovjetskog Saveza bile su zaključane.
 

Dopustimo da je posle raspada SSSR 50-60 hiljada Rusina otišlo u inostranstvo, i da je otprilike isto toliko njih ostalo da živi u zemljama Zajednice Nezavisnih Država (ZND). Postavlja se pitanje: a gde je ostalih nekoliko stotina hiljada? Moguće je da su se oni pretvorili u „mrtve duše“ i da im je danas potreban novi Gogolj i njegov heroj Čičikov, kako bi ih izbrojao? Ne sekiraj se, čitaoče, koji ne poznaješ prepredenost istorije drage mom srcu Ukrajine, sa isto tako dragim mom srcu zemljaka Rusina. Sve je vrlo prosto i jasno. Mrtvih duša nije bilo, niti ih ima. Postoje žive duše Rusina, podvrgnutih nasilnoj ukrajinizaciji. Eto vam jednog od odgovora na pitanje o zakarpatskim, ili preciznije, podkarpatskim Rusinima, koji su na prinudan način učinjeni Ukrajincima. Tako da su apsolutno u pravu oni naučnici, koji tvrde, da u Zakarpatskoj oblasti danas realno živi preko 700 hiljada Rusina.
 

Posle rata u novoformiranu Zakarpatsku oblast je u cilju organizovanja komunističkog načina života došlo nekoliko hiljada Ukrajinaca i Rusa. Ali je to manje od 1 procenta svih stanovnika pokrajine. Na primer, u mom rodnom selu Volkovoe bilo je tek nešto više od sto kuća, a tamo su živeli samo Rusini – njih oko 600 ljudi. Danas su pak svi stanovnici koji žive u selu sa pasošem – Ukrajinci. A takvih sela u Zakarpatskoj oblasti ima na stotine!
 

Navešću i još jedan primer. U našoj porodici, u mojih roditelja, bilo je sedmoro dece. Sused, brat od strica mog oca sa prezimenom Slavjanjin, imao je devetoro dece. Od ispokona svi su bili Rusini. I znate li u koji su etnos vladari Sovjetske Ukrajine njih i njihovu decu upisali posle rođenja, poštovani čitaoče? Svi su oni postali „Ukrajinci“! Na primer, jedan moj brat, Miron, rođen je za vreme Čeha, drugi brat Nikolaj, u decembru 1939 godine, za vreme Mađara, a ja – 1946. godine na Ukrajini, u SSSR. Ali nekako ni Česi, ni Mađari nisu mojoj braći dali češku ili mađarsku nacionalnost, već su ih upisali kao Rusine. A u mom izvodu iz knjige rođenih piše da sam – Ukrajinac.
 

Sećam se, moj otac, Vasilij Vasiljevič, koji je, uzgred rečeno, završio istu gimnaziju kao i Aleksandar Vasiljevič Duhnovič (rusinski prosvetitelj XIX v.), slobodno je govorio mađarski i češki jezik i znao mnoga dela tog istog Duhnoviča napamet, s vremena na vreme voleo je da ponavlja njegove reči: „Bio sam Rusin, esm i biću“. Reč „esm“ je drevnoruska i rusinska i na savremenom ruskom znači „jesam“. Istinu govoreći, kao tinejdžer i momak, nisam im pridavao značaja, ali živeći u Moskvi setio sam ih se prilikom poslednjeg Sveruskog popisa stanovništva. Setio sam se da je otac, da li u šali, ili s tugom, rekao: „Dobili smo, sine, tvoj izvod iz knjige rođenih, pogledali i shvatili - do juče nas je u porodici bilo petoro Rusina (roditelji, dva sina i baka), a sa tvojim rođenjem Rusina nije postalo više, već su svedeni na nulu – svi smo postali Ukrajinci“. I od tada do dana današnjeg to se događa sa svim Rusinima, koji žive u Zakarpatskoj oblasti. Velika većina stanovništva Zakarpatske oblasti govori na svom maternjem, rusinskom jeziku. Mnogi su svesni da su Rusini, ali se plaše da to kažu, kako ne bi izgubili posao ili školovanje.
 

Sadašnje političko rukovodstvo Ukrajine ne razume sasvim koliko bi bilo na dobitku ne samo među Rusinima Zakarpatja, nego i na međunarodnoj areni, ako bi priznalo drevni rusinski etnos. A kako i ne bi priznalo svoju braću – Slovene Podkarpatske Rusije, zemlje odakle su se Sloveni razišli po čitavoj Evropi. Još 1805. godine rusinski sveštenik, profesor bogoslovije Grigorij Tarkovič, pisao je: „Karpati su Slovenima pravi otac i mati, ali rozsiяni ditito neće da znaju“. Tojest, istinska otadžbina, majka svih Slovena, zapravo su Karpati, ali deca, rasejana po mnogim zemljama sveta, to neće da znaju ili da to priznaju. Sa mišljenjem G.Tarkoviča slaže se i V.O.Ključevski, koji je isticao, da su „Karpati bili opšteslovensko gnezdo, iz koga su se kasnije Sloveni razišli na razne strane“.
 

Koliko će još trebati vremena pa da savremeni ukrajinski etnografi dosegnu u svojoj svesti do naučnika Slovačke, Srbije, Poljske, Rumunije, Moldavije, a da ne govorimo o SAD, Kanadi i Rusiji, gde su Rusini priznati kao posebni etnos, a ne subetnos Ukrajinaca, kako ih smatraju na Ukrajini?

 

Međutim, pre ili kasnije sve dođe na svoja mesta. Na horizontu se nazire i razrešenje rusinskog pitanja. Izgleda da je istorijsko vreme Podkarpatske Rusije već nastupilo. Podkarpatska Rusija je u skladu sa Memorandumom Drugog Evropskog kongresa Podkarpatskih Rusina, koji je održan 25. oktobra 2008. godine u Mukačevu, i koji je usvojio Akt o Proglašenju vaspostavljanja rusinske državnosti, obnovila je svoj autonomni status. Ostalo je da se uradi još malo – zapravo, da se zaključi novi Sporazum „O odnosima Ukrajine sa autonomnom republikom Podkarpatska Rusija (Ukrajina)“. Moguće je da će se autonomija zvati Zakarpatska Rusija. Autonomna Zakarpatska Rusija svakako treba da bude u sastavu Ukrajine. A za sada je potrebno biti strpljiv i čekati.
 

I poslednje. Danas mnogo zakarpatskih Rusina, koji su veštački pretvoreni u Ukrajince, živi u Rusiji. Mnogi od njih, na žalost, ne zna da su još od vremena Petra Prvog neki naši preci Rusini verom i pravdom služili Ruskoj imperiji. Jedan od prvih bio je Ivan Aleksejevič Zejkan – diplomata i prevodilac pri imperatoru Petru Aleksejeviču. Mogli bi smo navesti i druga imena: Ivan Semjonovič Orlaj (1771-1829) – doktor medicine, lekar carskog dvora, izdavač prvog u Rusiji medicinskog časopisa „Sveopšti žurnal nauke o lečenju“; Mihail Andrejevič Baludjanski (1769-1847) – prvi rektor Sankt-Peterburškog univerziteta, profesor, naučnik u oblasti prava i političke ekonomije: Vasilij Grigorjevič Kukoljnik (1765-1827) – profesor fizike, direktor Glavnog Peterburškog pedagoškog instituta. Spisak bi se mogao nastaviti do naših dana. Uzgred, etnički Rusin je i mitropolit Lavr, bivši starešina Ruske pravoslavne Crkve u inostranstvu. (Doduše, nemojte se začuditi ako u Kijevu nazovu i mitropolita Lavra Ukrajincem).
 

Danas mnogo doseljenika iz Zakarpatske oblasti (neki od njih rođeni su u vreme dok je oblast nosila svoj pređašnji naziv – Podkarpatska Rusija) živi i uspešno radi na dobrobit Rusije. To su Jozef Mihajlovič Glivka – predsednik moskovskog rusinskog udruženja zemljaka „Karpatska Rusija“. To su takvi poznati naučnici kao što su Vasilij Mihajlovič Simčera – profesor, doktor ekonomskih nauka, akademik, direktor Naučno-istraživačkog instituta za statistiku Federalne službe državne statistike, zasluženi naučni pregalac Ruske Federacije, Ivan Ivanovič Kočiš – profesor, doktor poljoprivrednih nauka, dopisni član Ruske akademije poljoprivrednih nauka, prorektor Moskovske državne akademije veterinarske medicine, dobitnik nagrade Vlade RF. Svi oni sebe smatraju Rusinima. A koliko je još nama nepoznatih zemljaka Rusina, koji su došli iz Zakarpatja i žive danas na ogromnnim prostorima velike Rusije? Na žalost, mi to ne znamo. A veoma bi smo želeli da znamo. Nadamo se da će prilikom popisa stanovništva Ruske Federacije koji će uslediti, oni dobrano porazmisliti, setiti se svojih roditelja, deka i baka i odrediti se, kako to i priliči starosedelačkim Zakarpatcima, kratko i jasno - kao Rusin.

Andrej Fatula

Andrej Fatula je potpredsednik Rusinskog udruženja zemljaka „Karpatska Rusija“