Spor sa narodom

Poslednji događaji u Beogradu podsetili su me na burne devedesete i ono vreme kada smo verovali da se nakon čuvenog „ ugovora sa narodom“ više nikada neće izlaziti na ulice u potrazi za dostojanstvom vlastitog života. Iako je nasilnički scenario uglavnom ustaljena praksa koja je, budi rečeno, uvedena od strane onih ljudi koji su sada na vlasti, on nije jedina sličnost davnašnjih i sadašnjih događaja.

Prva sličnost je u tome što je za sukob obično potrebno dvoje. Današnji režim se svojski potrudio da stvori dve suprotstavljene strane. Iz ugla običnog građanina, nije mi jasno za koja se to prava zalažu pojedini državni činovnici (ili bivši državni sekretari) u svojoj priči o ugroženosti „gej populacije“. Sada, kada bi sproveli anonimnu anketu velika većina građana bi se izjasnila da nikada nije čula da su toj populaciji uopšte ugrožena prava. Utisak je, dakle, da su gej paradu isforsirali režimski službenici u saradnji sa nevladinim organizacijama. Prisetimo se incidenta u Centru Sava pre nekoliko meseci, kada je direktor (inače funkcioner SPS), zabranio održavanje nekakve konferencije za novinare (ili tako nečega) gej udruženjima. U uslovima koje je imao na raspolaganju svaki direktor bi odložio pomenutu predstavu, ali se postavlja pitanje kako je to preneto ljudima koji sa zapada prate sveukupno stanje u Srbiji.

Mogu samo da pretpostavim kako su taj, inače ničim izazvan, incident samozvani „borci za ljudska prava“ brže bolje predstavili zapadnim službenicima. Interes ove grupe je, naravno, da ne izgube posao i ogroman novac koji dobijaju u borbi za, kako oni to zovu, „evropeizaciju Srbije“. Siguran sam da se u tim krugovima ne preza od fabrikovanja incidenata, od stvaranja suprotstavljenih strana koje na posletku naprave incidente njima tako potrebne. Ispada, dakle, da je aktuelni režim talac takvih organizacija, jer su se na toj priči i domogli vlasti i dužni su da ih uvažavaju i smatraju za bitne činioce u društvu. Aktuelni režim je imao vremena da se obračuna sa raznim organizacijama koje „samo povremeno“ smatraju za ekstremističke i nacionalističke. Ali čime bi se bavila razna udruženja za ljudska prava i pojedini samozvani evropejski službenici ako se nema protiv koga ili čega boriti? Utisak je da bi se izmislili problemi i tamo gde ih nema. Zato bi „borci za ljudska prava“ trebalo da se pomole za zdravlje svih onih udruženja zbog kojih dobijaju novac, a ne rade gotovo ništa ili rade na još većoj podeli u društvu. Mislim da je jedna takva podela dobila svoj epilog pre neki dan i da su, već od danas, mnogi borci za ljudska prava bogatiji i u evrima i u dolarima.

Činjenica je da pojedini „demokratski intelektualci“ imaju veći ugled u zapadnim političkim krugovima, nego što ga ima bilo koji ministar u vladi, pa kad on kaže da je problem „delikatan“, režimu ostaje samo da se pokloni takvom „vrhunskom umu“ i da zamoli da se postara o „bitnoj stvari“ u procesu „demokratizacije Srbije“. Svi potezi aktuelnog režima se svode na jednu staru srpsku poslovicu, a ona glasi „ Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju“.

Druga sličnost je podela na crno i belo, odnosno na dobre i loše, lepe i prljave ili na savremene i zaostale. I sada i tada su se jedni predstavljali kao lepi i savremeni, a drugi kao prljavi i izmanipulisani. Da se razumemo, nemam ništa protiv zaštite prava gej populacije, ukoliko su im prava i slobode zaista ugrožene. Poznajem nekoliko homoseksualaca i oni nisu hteli da dođu na gej paradu. Sami su mi rekli da su protiv održavanja takvog skupa, jer su svesni da smo kao društvo još uvek pod uticajem patrijarhalnog vaspitanja. Moram priznati da se radi o vrlo obrazovanim ljudima i da oni postojanje patrijarhalnog vaspitanja ne gledaju na negativan način i ne smatraju da je to nešto retrogradno i zaostalo. Potpuno ih podržavam u takvom stavu, jer je patrijarhalno vaspitanje i dalje vaspitanje, i nikako se ne može nazvati nevaspitanjem. Usput su mi izneli podatak da ih u Beogradu ima oko 6 hiljada, i to onih koji se deklarišu kao takvi, a da je broj zapravo i duplo veći. Ispada da ni gej populacija ne veruje da se režim bori za njihova prava. Na skup je došao tek svaki šesti od onih koji nemaju problem da se deklarišu kao takvi, mada se i sami pitaju čemu održavanje gej parade.

E to „čemu“ smo svi saznali za vreme samog održavanja skupa. Rizikujući da me nazovu nacionalistom i ko zna kako, ne smatram da su „ huligani“ koji su pravili incidente tako crni i beznadežni. Pre će biti da su samo beznadežni, odnosno da se tako osećaju. A zašto se tako osećaju verovatno je posledica selektivne primene ljudskih prava od strane aktuelnog režima. Maloletan, ili jedva punoletan mladić sigurno ne zna mnogo, ali ono što sigurno zna je da se pravda u ovoj zemlji primenjuje selektivno. Već sa toliko godina je vrlo svestan da ima malo šanse za uspeh u životu, jer je za primere imao vlastite roditelje, učitelje, profesore i zapravo sve neuspešne ljude koji su pokušali da pošteno žive od svog rada. Kada mu neko pomene nečija ljudska prava, to u njemu izaziva revolt i ogorčenje i, sa onoliko obrazovanja koliko ima, ipak ume da se zapita „a gde su moja ljudska prava?“. Ono čime se niko na vlasti ne bavi jesu ljudsko pravo na rad, pravo na krov nad glavom, pravo na slobodu govora, jednom rečju, ceo set obaveza države prema građanima koje su na najnižim granama. Naravno da niko razuman ne opravdava rušenje i uništavanje grada, ali se bojim da se u medijima maloletnici predstavljaju kao izmanipulisani i maloumni, a nisam čuo da je bilo ko pomenuo utvrđivanje razloga takvog ponašanja. Očigledno je da je gej parada došla ovim ljudima kao odličan povod za izražavanje vlastitog besa i neslaganja sa sudbinom koja im se nudi.

Treća sličnost se, zapravo, odnosi na slobodu izražavanja i na celokupnu medijsku scenu današnje Srbije, koja je ista ili gora nego je to bila devedesetih godina. Pravo da se čuje glas „onih drugih“, koji sebe smatraju zaista ugroženim, u Srbiji ne postoji. Jedini način da se čuje glas ove ogromne mase građana, radnika, seljaka jeste da radikalizuju svoje proteste, pa neki posežu za odsecanjem udova, a neki se odlučuju na rušenje grada i borbu protiv onih čija se prava makar deklarativno štite od strane režima. Sada se samo postavlja pitanje da li će se naći neki od pomenutih „vrhunskih umova“, koji će za ovakvo stanje okriviti opoziciju, što ne bi bilo neuobičajeno u Srbiji.

Naposletku, najveće žrtve ove sveukupne „manifestacije“ su zapravo oni koji su se odlučili da radikalizuju svoje proteste. Sada se tek neće voditi računa o njima. Onima koji bi trebalo da budu ponos i nada svakog iole normalnog društva će se u ovakvom režimu sa apsolutno kontrolisanim medijima ostavljati samo onoliko javnog prostora, koliko da se kaže da se i oni nešto pitaju. I dalje će se stvarati revolt koji će jednom morati da eskalira u nove sukobe. Nemiri koji su se dogodili pokazali su da je režim u sporu sa narodom. Još su Turci znali da „otpuste malo uzde“, kada shvate da je narodu dozlogrdilo. Ništa nismo naučili – ni u pobedama, ni u porazima.