„Eto, sad sam vojnik, dobrovoljac srpske vojske. Da bih bolje predstavio sebe kao borca drugog poziva, opisaću svoj izgled, od glave: pravi ’panama’ šešir, svetloplavo odelo po ondašnjoj modi, plitke žute cipele sa visokim štiklama i širokim pertlama koje su pri hodu lepršale i kraći zeleni ’modl’ mantil. Ni vojnik ni građanin, ali ipak vojnik. Posle prvog dodira sa neprijateljem izmenio sam donekle izgled. Obuo sam zaplenjene austrijske rezervne lake cokule žute boje, a mantil zamenio šinjelom neprijatelja. Prvu šajkaču stavio sam na glavu tek posle izvesnog vremena. Skinuo sam je sa jedne krstače pobodene iznad poginulog srbskog ratnika”.
To piše Vladimir Fijat, dobrovoljac, drugopozivac – borac četvrte čete prvog bataljona šestog pešadijskog puka, pametan, spretan, koji se služi sa četiri jezika i zna da to iskoristi u teškoj ratnoj situaciji… To je Rumun, dobrovoljac srpske vojske, kojem „srce bije i iskreno će krvariti na bojnom polju, za Srpstvo i slobodu…” To je trgovački putnik, koji je voleo umetnost i svom malenom, rodnom Samošu ostavio legat – kolekciju slika i umetničkih dela kakva nemaju ni neke gradske galerije. To je solunac koji je beležio fotoaparatom prizore Velikog rata i sabrao ih u vredan album, prikupio obilje vojnih dokumenata, nosilac najviših srbskih odlikovanja poput Ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima. On je i autor četrdesetak gusto kucanih listova memoara, koji poslednjih dana ove godine, koja izbroja vek od završetka Velikog rata, dobi korice i naslov „Ovejani Srbin” – Veliki rat u sećanjima dobrovoljca iz Banata”, knjige objavljene u okviru nagrađene edicije „Srbija 1914–1918” IK „Prometej” i RTS-a, iz koje je „Politika” nekoliko epizoda, ovekovečila i pre objavljivanja.
„Priznajem: imao sam privilegiju da radim na ovom rukopisu i čast takođe! … piše u predgovoru, Milovan Lukić koji je knjigu priredio, a taj posao naziva, najlepšima darom u godini jubileja, kada slavimo velike pobede!... Sada je zaborav pobeđen i Vladimir M. Fijat (1883–1959), Banaćanin iz Samoša, uspravlja se, evo, pred nama nezahvalnima, u svoj svojoj veličini, sazdan od vrlina, dorečen...
„Fijat je na osnovu dokumenata koja je sačuvao i sećanja, rekonstruisao ratne događaje i izuzetnim spisateljskim darom, osećajem za detalje napisao prave memoare. Iako ih piše 30 godina po završetku rata, u starosti, toliko su bili živi ti događaji u njemu, da mu čitalac sa puno poverenja može verovati”, ocenjuje za naš list književni kritičar, Vasa Pavković, urednik izdanja u kom ima i jedno pismo sa predlogom za nagrađivanje kaplara Fijata (i ono se nalazi u vitrinama Legata – galerije u mesnoj zajednici Samoš, koja nosi njegovo ime, baš kao i seoski dom kulture). Potpisuje ga komandir Ljub. A. Petrović i svedoči kako je Vladimir posebno i izrazito bio vičan izviđanju, bacanju bombi, upadanju u puškarnice i rovove neprijatelja i njihovom zarobljavanju, pa Lukić pita: „Ima li težih i riskantnijih poduhvata? I sve to uz recitovanje Petefijevih stihova na mađarskom! Zato on pripada pravim Srbskim vitezovima i odista s pravom, lišen želje da se hvali, na jednom mestu u Sećanjima sebe je nazvao ’ovejanim Srbinom’. Širokogrudo i nesebično”, nastavlja priređivač izdanja, „isti je izraz upotrebio i za svoje Samošane: ’Ali, ipak ja sam ovejani Srbin. Do svoje dvanaeste godine nisam znao nikakav drugi jezik osim srbskog. Selo u kome sam rođen ovejano je srbsko – pravoslavno…’”
Vujaklija kaže – „ovejan” je bandoglav, tvrdoglav, zadrt, svojeglav, istrajan, jogunast, zanesen, pouzdan… dodajemo naočit brkajlija, i takav Vladimir 1954. godine beleži i ove misli: „… Stara je konstatacija da smo svi mi glumci na pozornici sveta – svaki svoje vrste. Neko odigra ulogu briljantno, neko tragično, neko večito statira, a pojedinci su šeprtlje od rođenja do spuštanja zavese.” Za njega ona se spušta 16. marta pet godina kasnije, kada se jedan častan život završava tužno – u vršačkoj duševnoj bolnici.
„Nema nikog ko bi ga sahranio u rodnom Samošu, pa je verovatno u banatsku zemlju položen o trošku države, negde u Vršcu… Pitaće se neko – gde počiva ovaj srbski div – junak, ovejani Srbin? Odgovor je najtužniji, onaj koji govori o nama samima – njegovo grobno mesto barem za sada nije poznato, a vrlo je verovatno da ga niko nije ni tražio… Barem toliko moramo učiniti”, zaključuje Milovan Lukić.
Olga Janković, Politika 
