Noć kad se usijalo nebo nad Beogradom

Pred mrak, posle poraza Nemaca, nebo nad Beogradom se usijalo od svetlećih raketa. Niko nije mogao da zaustavi počasnu paljbu u centru oslobođenog grada. Nije bilo ni onog – „čuvaj municiju”.

Ovako Jovan Radovanović opisuje slavlje partizanskih i sovjetskih boraca u noći između 19. i 20. oktobra 1944. po završetku sedmodnevne Beogradske operacije, u kojoj je učestvovao kao borac Druge proleterske brigade.

Tada je imao 22 godine i već trogodišnje ratno iskustvo. Danas ima 96 godina, a osim što je pukovnik u penziji, takođe je i dugogodišnji novinar, publicista, književnik i istoričar NOB-a.

Prisećajući se za „Politiku” detalja oslobođenja Beograda od nemačkog okupatora, Radovanović ističe da je njegova divizija 14. oktobra, s početkom borbi, najpre određena za rezervni sastav. Tako je pisalo u naređenju koje je komandant Ljubiša Veselinović, primivši ga, odmah pocepao i otišao u štab sa zahtevom da se on i njegovi podređeni bore.

                                                         Jovan Radovanović nekada...

„Na kraju nam je dat zadatak da odemo u borbu, ali je to bila jedna od lakših borbi jer su ostale divizije već izmorile Nemce. Mi smo ih praktično dovršili i zarobili oko 300 Nemaca, koje smo držali u zatočeništvu na Banjici, na mestu dotadašnjeg logora”, govori Radovanović.

Tih dana se pucalo po celom gradu, ali ključna tačka borbe za prestonicu je bila Avala. Zaustavivši mehanizaciju na Smederevskom drumu kod Malog Mokrog Luga, Nemci su nastavili proboj s lakim naoružanjem i zaposeli tu planinu.

„I kad su ginuli kao ludi, Nemci nisu odustajali i čudili smo se odakle im tolika upornost, žilavost i istrajnost”, priseća se Radovanović.

Osim nemačkih jedinica, predvođenih generalom Valterom Štetnerom, koji će takođe poginuti u borbama, na Avali je bila i sedma SS divizija, sačinjena od podunavskih Švaba, koji su znali srbski. Otud je bilo napetih situacija kad mitraljezi utihnu, a ti u mrklom mraku naiđeš na vojnika koji ti se obraća na tvom jeziku, a ne znaš čiji je, kaže Radovanović.

„Uz partizanske snage, ruski tenkovi i pešadija su svojim granatama rešili ishod borbe za Beograd, u kojoj je poginulo 24 ruskih tenkista. Njihova sahrana je organizovana dva-tri dana posle oslobođenja, na Trgu republike. Posmrtna povorka je činila 24 tenka, a na svakom od njih je bio po jedan sanduk s telima poginulih. Krenuli su od Slavije, uz počasnu pratnju bataljona crvenoarmejaca i NOVJ. Građani su se okupili i ispratili ih u tišini. Čule su se samo tenkovske gusenice”, govori Radovanović. Nekoliko godina kasnije, posmrtni ostaci ruskih tenkista s Trga republike su premešteni na Groblje oslobodilaca Beograda.

                                                             ...i danas (Foto lična arhiva)     

Kada je 1941. počeo rat u našoj zemlji, Jovanu je bilo svega 19 godina. Priključio se Čačanskom partizanskom odredu u svom zavičaju. Iz tih dana, živo pamti proslavu godišnjice Oktobarske revolucije u Užičkoj republici 1941. godine – jedinu u okupiranoj Evropi.

„Tada je održana i vojna parada uz učešće boraca, ustanova, fabrika, građana ali i dva zaplenjena tenka kojima su partizani i četnici, dok su bili u savezu, napadali Kraljevo. Mi borci smo bili toliko oduševljeni i samouvereni da je sloboda na vidiku. Nismo ni slutili da će nemačka sila dobiti pojačanje i u ofanzivi krajem novembra poraziti Užičku republiku”, ističe Radovanović.

Po oslobođenju Beograda, sagovornik Politike je otišao na Sremski front. Tamo mu se decembra 1944. zbila verovatno najdramatičnija epizoda u čitavom ratu.

„Na položaju kod Šida, u jednoj ulici, moju jedinicu su napali Nemci iz minobacača. Granata je pala u blato pored nas. Komandir je rekao da legnemo. Ali, ispostavilo se da je granata bila ’ćorak’ Uzvratili smo napad, gađali dok se Nemci nisu povukli. Tek uveče, po povratku na položaj, primetio sam da je moj džepni sat, nadomak srca, pogođen metkom koji je probio poklopac i zario se u kazaljke. A ništa nisam osetio”, govori Radovanović.

Nosilac Putinovog ordena

Jovan Radovanović je rođen na Jovanjdan, 20. januara 1922. u Trešnjevici kod Arilja. Učiteljsku školu je završio u Užicu, a Vojnopolitičku u Beogradu. Studirao je na Novinarskoj i diplomatskoj akademiji. Bio je dopisnik, novinar i urednik u „Narodnoj armiji”, „Gardistu”, „Graničaru”, „Partizanovom vesniku”, „Frontu”, „Ekspres Politici”... Srebrnu plaketu za novinarstvo, koju je dobio 1971, tretira kao majstorsko pismo.

Napisao je blizu 40 knjiga – mahom s tematikom rata i istorije NOB-a – kao i tri romana. Član je Udruženja književnika Srbije. Među brojnim priznanjima ističe odlikovanje koje mu je dodeljeno 2015. ukazom predsednika Rusije Vladimira Putina povodom 70. godina od pobede nad fašizmom.

Sve što je napisao, otkucao je na pisaćoj mašini koju je dobio služeći u misiji UN na Sinaju 1957. i 1958. godine. Na njoj upravo dovršava dopunjenu autobiografiju „Dopisani memoari jednog Jovana”. A na pitanje do kada planira da se bavi pisanjem, odgovara da mu je rok važenja nove lične karte do 2054. godine.

Počasna paljba iz 324 topa

Istog dana kad je oslobođen glavni grad, borcima su podeljene „Zapovesti maršala Staljina i maršala Tita oslobodiocima Beograda”. U toj džepnoj knjižici zelenih korica, obima 14 stranica, navodi se: „Danas, 20. oktobra, u 22 časa, prestonica naše domovine Moskva pozdraviće, u ime domovine, herojske trupe Trećeg ukrajinskog fronta i NOVJ, koje su oslobodile prestonicu Jugoslavije Beograd – s 24 artiljerijska plotuna iz 324 topa.”

Potpis: „Vrhovni komandant, maršal Sovjetskog Saveza J. Staljin.” Tu je i Titov proglas u kojem se ističe da su NOVJ i jedinice „herojske Crvene armije rame uz rame” oslobodile „junački i napaćeni” Beograd, uz poziv da se predlože za odlikovanja oni koji su se najviše istakli u borbi.

Dimitrije Bukvić, Politika