Hodočašće na Krf

21.10.2018. god.

Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osvetljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus… - tek nekoliko je rečenica iz romana „Dan šesti”, u kome Rastko Petrović opisuje kako je kao šestogodišnji dečak prešao sa srbskom vojskom Albaniju.

Rastko je bio samo jedno od 20.000 propale dece i golobradih dečaka, prema podacima Vrhovne komande Srpske vojske, koji su se našli u vihoru Prvog svetskog rata. Uoči sukoba, u strahu da joj neprijatelj kad dođe u zemlju, ne mobiliše omladinu, Komanda je naredila da svi dečaci stariji od 12 godina krenu za vojskom, „a kako to biva u nesrećnim ratnim okolnostima dečaci i još nestasali mladići delili su sudbinu vojske, neretko bez odeće i obuće i najčešće, gladni, podneli su strašne teškoće. Najgori pravac puta (preko Albanije) pao je u deo ovom nesrećnom srbskom podmlatku!”.

„U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije, mladost. Zalihe svoje inteligencije stavila je na žrtvenik otadžbine, đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama”, beleži u knjizi „Hodočašće na Krf”, Ljubomir Saramandić, dalje navodeći da se procene o broju učesnika u povlačenju preko Albanije razlikuju, ali i da se može pretpostaviti da je krajem novembra 1915. godine na put krenulo oko 220.000 vojnika i oficira i gotovo isto toliko civila. Među njima, kroz albanski krš i gudure probijala se i čitava srbska država, kralj, članovi vlade… Deca su strahovito patila ali ti mali heroji uspeli su da početkom 1916. godine ugledaju more.

Utočište je bilo grčko ostrvo Krf, koje su Francuzi okupirali kako bi imali kuda da smeste izgnanike. Po dolasku raspoređeni su u tranzitne centre, odakle su ih posle slali u inostranstvo na lečenje i na školovanje o čemu je brinulo i organizovalo Ministarstvo prosvete u izbeglištvu. Škole za srpsku decu formirane su i na samom Krfu. Đačke vežbe bile su i dnevnici i pisma roditeljima, koja su putovala tamo daleko…

„Mili moj oco, ja sam zdrav, ništa ne brini. U školi sam dobro. Već sam počeo da parlam po malo francuski. Kada prođem vremena i nepravilne glagole, moći ću lepo da se sporazumevam. Bićemo raspoređeni u klase po svom znanju… Sela su im uređena. Ovde živimo lepo, samo da me ne mori briga za vama i našima, osećao bih se srećan. Koliko mi puta dođe da bih plakao, kao malo dete, ali opet imam nadu u Boga i u našu vojsku. Dnevnik vodim redovno. Trudim se da opišem ceo put moj od Lazarevca dovde. Ovde se čuju topovi od Verdena, kao da smo u Srbiji. Ljubi te i pozdravlja tvoj sin Bata.”

A i ministar prosvete Ljubomir Davidović, pisao je pisma sa grčkog ostrva. Jedno, puno reči zahvalnosti, poslato je 10. maja 1917. godine francuskoj vladi, ali i na još 4.000 adresa francuskih majki, koje su prihvatile srpsku decu.

„Stupajući, ojađene duše na vaše tlo, naša deca našla su drugu otadžbinu koja je umela da utre njihove suze i ona se sada tu pripremaju da bi sutra bila generacija dostojna žrtava svojih očeva. Vi ste učestvovali u jednom delu, jedinstvenom u istoriji i ja imam čast da Vam u ime Vlade Kraljevine Srbije izrazim iskrenu zahvalnost roditelja ostalih u Srbiji, koji će znajući da su njihova deca zaštićena, sa više nade nositi svoj krst patnji”, piše ministar Davidović čiji se sin jedinac nije vratio sa Kajmakčalana.

Olga Janković, Politika