Kako je britanski kralj Džordž V izdao poslednjeg ruskog cara?
Poslednji ruski car Nikolaj II, koga su boljševici streljali zajedno sa porodicom, mogao je da izbegne tako mračan kraj i da napusti Rusiju posle odricanja od prestola u martu 1917. godine. Njegov brat od tetke, engleski kralj Džordž V, ponudio mu je utočište, ali je zatim neočekivano povukao svoju ponudu i kasnije pokušao da sakrije tu činjenicu.
„Ubistvo [ruske carske porodice] uzdrmalo je veru moga oca u urođenu pristojnost ljudskog roda... Moj otac je lično planirao da ga spasi [cara Nikolaja II] pomoću britanske krstarice, ali je taj plan u izvesnom smislu blokiran“. To je vojvoda od Vindzora pisao o svome ocu Džordžu V u knjizi „Priča o kralju“. Osnovano je, međutim, mišljenje da je Džordž Peti lično blokirao taj plan.
„Engleska ne ukazuje gostoprimstvo dok traje rat“
Situacija u kojoj se nakon odricanja od prestola našao car sa porodicom posle Februarske revolucije 1917. godine bila je specifična. Socijalisti koji su došli na vlast strahovali su da se oko cara može rasplamsati kontrarevolucija, dok liberalno nastrojeni parlamentarci nisu bili zainteresovani za radikalno zaoštravanje situacije i suzbijali su represije protiv Nikolaja II.
Carsko Selo, Ruska imperija, car Nikolaj II (levo) u kućnom pritvoru.
TASSBivši car je jasno sagledavao opasnost u kojoj bi se našla njegova porodica u slučaju zaoštravanja tenzije u društvu. Zbog toga je „zamolio Privremenu vladu da ostane u svojoj rezidenciji blizu Petrograda (Carsko Selo) sve dok mu deca ne preleže male boginje, a zatim da ode u luku Romanov (danas Murmansk) i odatle morem otplovi u Englesku“.
Vlada je držala Nikolaja i njegovu suprugu u kućnom pritvoru u Carkom Selu, i, kako je tvrdio tadašnji ministar spoljnih poslova Rusije Pavel Miljukov, podržavala je ideju da se car pošalje u Veliku Britaniju. Miljukov se obratio ambasadoru Velike Britanije u Rusije seru Džordžu Bjukenenu, koji je kasnije preneo spremnost Londona da prihvati Romanove i da će „u tu svrhu biti poslata krstarica“. Kasnije, kada se krstarica nije pojavila i car nije otputovao, Miljukov je pitao ambasadora zbog čega se sa tim odugovlači, a ovaj mu je odgovorio da „vlada više ne insistira na dolasku carske porodice u Englesku“.
To je potvrdio i ministar pravde u Privremenoj vladi i njen budući lider Aleksandar Kerenski. „Vlada Engleske ne smatra da je moguće ukazati gostoprimstvo bivšem caru sve dok traje rat“.
Optužena ruska strana
U memoarima iz 1923. godine objavljenim pod naslovom „Moja misija u Rusiji“ ambasador je izneo suprotnu verziju. „Naša ponuda je ostala otvorena i nikada nije povučena“, napisao je Bjukenen. On je optužio rusku stranu tvrdeći da Privremena vlada, suočena sa opozicijom socijalista, „nije smela da preuzme odgovornost za odlazak imperatora i odustala je od svoje prvobitne namere“.
Ser Džordž Vilijam Bjukenen, 1915.
Biblioteka KongresaKada je Kerenski u svojim memoarima 1927. godine izjavio suprotno, Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije ponovilo je Bjukenenovu tvrdnju i optužilo bivšeg ruskog ministra za laž.
Istina je isplivala pet godina kasnije, kada je Bjukenenova ćerka Merijel objavila svoju knjigu „Raspad imperije“. Ona je napisala da je njen otac u svoje memoare hteo da unese i činjenicu da je ponuda utočišta anulirana, ali je bio prinuđen da to ne čini. „U ministarstvu spoljnih poslova, gde je otišao da proveri neka dokumenta, rečeno mu je da ukoliko učini što je namerio, biće optužen za kršenje Zakona o državnoj tajni, i da će mu biti obustavljena penzija. Njegova priča o obećanju britanske vlade da će ruskom imperatoru pružiti utočište u Engleskoj namerni je pokušaj potiskivanja istinitih činjenica“, napisala je ona.
„Istinite činjenice“ su, po svemu sudeći bile ovakve: „On [Džordž V] mora da vas preklinje da prenesete premijeru kako iz svega što se priča i piše u štampi proizilazi da će trajni boravak bivšeg imperatora i imperatorke u ovoj zemlji jako uznemiriti javnost i da će nesumnjivo ugroziti položaj kralja i kraljice, od kojih je, kako se pretpostavlja, taj poziv i potekao...“ – to je početkom aprila 1917. godine pisao ministru spoljnih poslova Velike Britanije lord Stamfordham, lični sekretar Džordža V.
„Odgovornost snose i jedni i drugi“
Kralj Velike Britanije Džordž V (1865 - 1936).
Getty Images„Džordž V je bio zabrinut zbog eskalacije nereda među radnicima i jačanja socijalizma u Velikoj Britaniji. Kralj je strahovao da će prisustvo ’krvavog Nikolaja’ u Britaniji ugroziti i njegov sopstveni položaj, i kasnije izazvati rušenje monarhije“, piše britanski istoričar Pol Gilbert, pozivajući se na nadimak koji je car Nikolaj II dobio kada je 1905. godine naredio da se puca u mirne demonstrante u Sankt Peterburgu.
Prema Gilbertovoj tvrdnji, „Kralj Džordž V jeste bio kukavica i nije želeo da gubi nerve i da brine zbog političkih posledica pružanja utočišta bivšem caru i njegovoj porodici... ali su ruskog cara izdali pre svega njegovi najbliži rođaci, druge vlade i ruski monarhisti. Prema tome, odgovornost treba da snose sve monarhije Evrope i saveznici Rusije u Prvom svetskom ratu“.
Aleksej Timofejčev, Russia beyond
- Izvor
- Kralj Velike Britanije Džordž V i ruski car Nikolaj II su bili braća od tetke i ličili su jedan na drugoga. Getty Images / Russia beyond/ vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.