Bitka za Moskvu: Da li je ruska zima najviše doprinela prvom Hitlerovom porazu?

Petog decembra 2018. godine navršava se 77 godina od prelomne kontraofanzive Crvene armije tokom Bitke za Moskvu.

Bitka za Moskvu je jedna od najdramatičnijih stranica Drugog svetskog rata. Mnogima u svetu je zastao dah u nadi da će Crvena armija zaustaviti nemačke trupe za koje se tada činilo da su nepobedive. Vojna kampanja (na Zapadu poznatija kao operacija „Tajfun“) obuhvatila je prilično veliku teritoriju današnje Rusije i trajala je od 30. septembra do 4. decembra 1941. godine, posle čega su Rusi prešli u kontraofanzivu do konačnog poraza nemačkih trupa kod Moskve 20. aprila 1942.

Prema prvobitnim planovima bilo je zamišljeno da nemačke trupe razbiju sovjetski otpor još u septembru 1941. godine, ali su do prilaza Moskvi stigle tek krajem novembra. Hitlerovu ofanzivu na sovjetsku prestonicu je između ostalog omelo i loše vreme. Tokom letnjih meseci i u septembru vreme je odgovaralo nemačkoj armiji, ali su sredinom oktobra već pale prve obilnije kiše posle kojih su putevi postali vrlo blatnjavi. Iz tog razloga je nemačka ofanziva privremeno zaustavljena. Pauza je trajala dve nedelje, da bi sa prvim mrazevima put ka Moskvi ponovo bio otvoren.

Pa ipak, Nemcima je pobeda sve vreme izmicala iz ruku, iako im je u početku izgledalo da će sve biti lako.

Plan operacije „Tajfun“ i nemačke ofanzive na Moskvu od oktobra do decembra 1941. godine.

Dejvid M. Glanc i Džonatan M. Haus, „Kada su se sukobili titani“

Može se reći da su Nemci izgubili bitku za Moskvu na samom početku rata, još u julu i avgustu 1941. kada nisu uspeli da opkole i unište rezerve Crvene armije, čiju su snagu veoma potcenile. Ali i pored toga, još uvek postoji mit da su Hitleru došli glave surova ruska zima i „general mraz“.

Istina je, međutim, da je Hitler imao na raspolaganju samo četiri topla meseca na početku rata i da je za to vreme trebalo brzo da razbije Crvenu armiju koja (kako mu se činilo) nije bila dovoljno spremna i dovoljno opremljena, ali nije uspeo da efikasno iskoristi svoju prednost. Nemačke trupe su ulagale maksimalne napore kako bi izvršile naređenja vrhovne komande na terenu, ali taj plan nije ostvaren iz objektivnih razloga, a ne zbog lošeg vremena. Naime, Nemci su se na Istočnom frontu suočili sa daleko žešćim otporom nego što su očekivali. Hitler je to priznao u tajnom razgovoru sa predsednikom Finske Gustavom Manerhajmom.

Tom pitanju je posvećen niz naučnih istraživanja. Ona u velikoj meri ulivaju poverenje jer su njihovi autori mladi i ideološki potpuno nezavisni zapadni istoričari iz Nemačke, Engleske i SAD, kojima su između ostalih bili dostupni i ruski vojni arhivi.

Nemačka nije mogla da razbije sovjetsku armiju, pre svega zato što je Sovjetski Savez bio u prednosti po određenim parametrima. Na primer, Crvena armija je imala velike rezerve, prvenstveno u tenkovima i ljudstvu. Mogla je računati u najmanju ruku na 15 miliona ljudi! To je ujedno bio i veliki industrijski potencijal, na primer za proizvodnju sopstvenog oružja. Većina pogona je bila prebačena preko Urala na istok.

Pored toga, računalo se i na mlade i energične kadrove u vojsci. Sovjetski Savez se u ovom ratu uporno borio jer se nije radilo samo o mogućnosti vojnog ili političkog kraha, nego o pretnji fizičkim istrebljenjem celog naroda. Nemci su na okupiranim sovjetskim teritorijama vršili pogrome i zverski postupali sa civilnim stanovništvom, Jevrejima, Romima i ljudima koji su se suprotstavljali fašističkom režimu. Hitlerove trupe su bile posebno surove prema ratnim zarobljenicima. Zbog toga nije ni čudo što su se sovjetski građani, bez obzira na komunističku diktaturu, odazvali Staljinovom pozivu da pruže otpor.

Nemački okupatori streljaju partizane.

Dejvid Stahel, „Bitka za Moskvu“

Postoji još jedan faktor koji je doprineo pobedi SSSR-a, a koji se često gubi iz vida. To je bio društveni poredak u zemlji. Staljin je u Sovjetskom Savezu, kao i Hitler u Nemačkoj, imao svu vlast u svojim rukama, ali se njegova diktatura znatno razlikovala od Hitlerove. Naime, Staljina su se plašili čak i njegovi najbliži saradnici i zato su sovjetski generali iznosili samo svoje najbolje predloge, dok Hitler često nije obraćao pažnju na bilo čije savete i insistirao je na svojim zabludama. Pored toga, on je veoma potcenjivao protivnika.

Hitlera je pobedila Crvena armija, a ne ruska zima

Jedan od ključnih momenata koji pomažu da se odgonetne razlog Hitlerovog poraza u bici za Moskvu jeste veoma krvava Smolenska bitka, koja se odigrala 1941. godine u centralnom delu fronta i trajala od jula do septembra. U tom periodu je SSSR izgubio 700.000 vojnika. Između ostalog, u njoj je učestvovao veliki broj nemačkih tenkova i oklopne tehnike, usmerene protiv Moskve. I pored velikih gubitaka, daleko većih od neprijateljskih, Crvenoj armiji je pošlo za rukom da privremeno zaustavi prodor nemačkih jedinica prema Moskvi i primora nemačku komandu da izmeni prvobitne planove, što je na kraju osujetilo uspešnu realizaciju plana „Barbarosa“.

Isto tako su Nemci izgubili mnogo dragocenog vremena, vojnika i rezervi u septembarskoj bici za Kijev, tako da su na Moskvu usmerili svoje poslednje snage, koje su bile osuđene na poraz čak i da se nije umešala ruska zima.

Da je mit o zimi bio istina, Hitler bi mogao da pokuša da zauzme Moskvu u leto 1942, ali to se nije dogodilo jer je sovjetska prestonica bila dobro branjena, a nemačke trupe vrlo iscrpljene. Zbog toga su Nemci mogli da napreduju samo na onim delovima fronta gde ih Crvena armija nije očekivala, ili tamo gde nije bila dobro pripremljena da odbije napad. Eto iz kog razloga je 1942. godine Hitler umesto Moskve odlučio da prebaci snage na jug, gde je doživeo i svoj drugi veliki poraz u bici za Staljingrad.

Iz istih razloga Hitler nije mogao da zauzme ni Lenjingrad – nije imao dovoljno resursa, jer ih je izgubio u bitkama kod Smolenska, Kijeva i Moskve.

Sovjetska karikatura ofanzive nemačkih vojnika na Moskvu.

Dejvid Stahel, „Bitka za Moskvu“

Postoji još jedan mit koji je široko rasprostranjen u zemljama bivše Jugoslavije. Naime, često se govorilo da je Moskvu spasao vojni prevrat u Jugoslaviji 27. marta 1941. godine. Hitler je tada, navodno, bio prinuđen da prebaci snage u Jugoslaviju, čime je na nekoliko nedelja odložen napad Nemačke na SSSR.

Taj mit se često pominje „u paketu“ sa mitom o „generalu mrazu“. Činjenice, međutim, govore da je Hitler nezavisno od dramatičnih događaja u Jugoslaviji planirao da napadne SSSR u junu 1941. godine jer su u to vreme meteorološki uslovi bili najpovoljniji za ofanzivu.

Nemci su očekivali munjevitu pobedu, ali se to nije dogodilo zahvaljujući neverovatnoj čvrstini i snazi vojnika Crvene armije. Zbog toga nije pravično tvrditi da su Hitlera na Istočnom frontu pobedile vremenske prilike!

Treba pomenuti još jednu činjenicu koja je doprinela pobedi SSSR-a u bici kod Moskve. To je vojna Parada na Crvenom trgu 7. novembra 1941. I pored toga što se front nalazio samo 100 km od Moskve, sovjetsko rukovodstvo se odvažilo na taj potez, tj. na organizovanje Parade sa ciljem da se podigne borbeni duh naroda. I taj cilj je postignut.

Sovjetska kontraofanziva 1941.

Aleksandar Vert, „Rusija u ratu 1941-1945.“

Najzad, još jednom treba istaći da je prelomni trenutak u ratu bio 5. decembar 1941. godine. Tada je Crvena armija izvršila prvu uspešnu kontraofanzivu protiv iscrpljenih nemačkih trupa koje su se zaustavile jer nisu mogle dalje napredovati – nisu imale rezervno ljudstvo, gorivo, podršku avijacije i artiljerije, pa čak ni zimsko odelo i obuću, zbog čega su vojnici morali da pljačakaju civile jer bi se u protivnom posmrzavali kao što se nekada dogodilo sa velikom Napoleonovom armijom.

Crvena armija je za potrebe odbrane Moskve prebacila svoje najbolje divizije sa ruskog Dalekog istoka, a pored toga je i sa Zapada počela da dobija neophodnu pomoć u namirnicama i oružju. U takvim okolnostima izmučena i gladna nemačka armija blizu Moskve nije imala nikakve šanse za pobedu i bila je prinuđena da se povuče. Bio je to prvi poraz Hitlerovih trupa u Drugom svetskom ratu. Upravo tada je počeo dug i krvav put do pobede nad fašizmom.

Milan Mrđenović, Russia beyond