Kako su žene u sovjetskim tenkovima „prašile“ naciste

U sovjetskoj armiji tokom Drugog svetskog rata borilo se preko 800.000 žena, a samo nekoliko desetina pripadnica slabijeg pola bilo je angažovano u jedinicama sovjetske tenkovske armade. Tenkistima je u svakom pogledu bilo teško, a žene tenkisti su imale dodatnu poteškoću koja se ogledala u nepoverenju saboraca muškog pola.

Nije bilo nimalo lako služiti u tenkovskim jedinicama tokom Drugog svetskog rata. Za razliku od posada sadašnjih tenkova, u ono vreme su tenkisti trpeli veliko fizičko opterećenje, a za upravljanje tenkom bila je potrebna velika koncentracija. To je bilo teško čak i muškarcima, tako da je i sama ideja da žena upravlja tenkom izgledala potpuno apsurdno.

I pored svega, pojedine žene su uspele da se izbore sa predrasudama, savladaju sve prepreke na svom putu (u bukvalnom smislu) i steknu pravo da se bore na frontu kao članovi tenkovske posade. Mnoge tenkistkinje su nagrađene zvanjem Heroja Sovjetskog Saveza i drugim visokim priznanjima.

Osveta po svaku cenu

 

Archive photo

Kada joj je muž poginuo u borbi na početku Velikog otadžbinskog rata, telefonistkinja Marija Oktjabrskaja odlučila je da se prijavi u armiju kao dobrovoljac i osveti muža. Međutim, u vojnom odseku je odbijena jer nije bila dovoljno mlada (36 godina) i imala je problema sa zdravljem.

Oktjabrskaja ipak nije odustala. Prodala je sve što je imala kako bi priložila novac za pravljenje tenka T-34, pa je čak lično Staljinu napisala pismo sa molbom da joj se omogući učešće u ratu u posadi tenka koji je sponzorisala. Staljin je neočekivano ispunio njenu molbu.

 

Archive photo

Tako je u oktoboru 1943. posle petomesečne obuke Marija Oktjabrskaja primljena u sovjetsku armiju kao tenkista, u posadi tenka koji je na njenu molbu dobio naziv „Ratna drugarica“. Tako je ona postala prva žena za upravljačem sovjetskog tenka.

Mariji je ponuđeno da upravlja komandantskim tenkom koji nikada nije učestvovao u borbenim dejstvima, ali je ona odlučno odbila. Na bojnom polju je likvidirala artiljerijsko oruđe, nekoliko mitraljeza i preko 70 neprijateljskih vojnika. Sestri je napisala: „Bijem gadove. Ne mogu očima da ih gledam“.

Nažalost, Marijina sjajna ratna karijera kratko je trajala. Ranjena je 18. januara 1944. godine, kada ju je pogodio geler. Umrla je nekoliko meseci kasnije u bolnici.

Iz Staljingrada u Kijev

 

Istorijski arhiv Omske oblasti

Jekaterina Petljuk je celog života maštala da postane pilot, a kada je izbio rat odlučila je da bude tenkista. „U tenku ću daleko brže proterati Nemce iz Ukrajine“, govorila je.

Jekaterina je bila član posade lakog tenka T-60 „Malюtka“ („Maleni“), napravljenog od priloga koji su skupila deca iz sibirskog grada Omska. Kasnije je taj tenk postao veoma poznat.

Jekaterina Petljuk je dodavala municiju i iznosila ranjenike sa bojnog polja, ali je učestvovala i u borbama. Likvidirala je mnoge utvrđene položaje, vojnike i blindirana vozila u borbama za Staljingrad i Ukrajinu.

 

Istorijski arhiv Omske oblasti

Jednom je spasla život nekolicini oficira za koje je dobila naređenje da ih preveze u tenku. Usred noći je nekim čudom primetila minsko polje i zaustavila tenk tri metra od prve mine. Mnogo godina kasnije kapetan Lepečin je ispričao sledeće: „Uplašio sam se kada mi je rečeno da će tenkom upravljati žena. Pomislio sam da je bolje ići peške... Ali kako je ona mogla da oseti minsko polje?“

Na ovo pitanje Jekaterina nikada nije mogla dati jasan odgovor.

„Nema nazad“ 

 

Archive photo

Aleksandra Samusenko je bila vezista, komandir posade tenka T-34 i jedina žena zamenik komandanta tenkovskog bataljona.

Imala je 19 godina kada je počeo rat. U ratnim godinama učestvovala je u mnogobrojnim sukobima na različitim frontovima. Tri puta je bila ranjena i dvaput je morala da napusti zapaljeni tenk.

U Kurskoj bici njen tenk je naišao na tri nemačka „Tigra“. I pored legendarne brzine i manevarskih mogućnosti T-34 se nije smeo približiti nemačkim čudovištima jer se posada uspaničila. Tada je Aleksandra umirila drugove hladnokrvnim i odlučnim glasom rekavši: „Nema nazad!“

 

Archive photo

Prvi „Tigar“ je odmah izbačen iz stroja. Zatim je usledila višečasovna borba sa druga dva tenka, posle čega je sovjetski T-34 uspešno napustio bojno polje.

Nažalost, Aleksandra Samusenko nije dočekala kraj rata. Ubijena je na severozapadu Poljske, samo 70 kilometara od Berlina.

Boris Jegorov, Russia beyond