Na proglas naroda i prestolonaslednka srbskom narodu, 12. i 16. jula 1914. godine, u odbrani svoje zemlje našli su se svi Srbi – od seljaka-redova, do kralja Petra Karađorđevića. Čak su se u odbrambenom stroju našli i starci, žene i deca nedorasla za pušku.
U svetlim, ali teškim danima Velikog rata i učešću naroda leskovačkog, vranjskog i topličkog kraja u srbskim borbenim redovima bilo je više od deset hiljada boraca”, kaže Dobrosav Turović, poznati leskovački istoričar i publicista, autor poznate knjige „Junaci gvozdenog puka.
O njihovom junaštvu je 1923. godine pisao srbski pukovnik Jovan M. Naumović, rodom iz Leskovca. U knjizi „Sa Gvozdenim drugim pešadijskim pukom ’Knjaza Mihajla’, Naumović je pribeležio: „Nisam mogao verovati da ljudi sa Zaplanja, iz Jablanice, s vrhova Kopaonika, budu još prvog dana mobilizacije u svojim komandama naoružani, spremljeni. Objasniše mi. Čim su čuli za mobilizaciju, ostavili su sve: ralo, kola, ovce, voćnjake; šarenicu i uprtače na leđa, nekoliko groševa i komad hleba; zbogom, pa hajde u komandu!”
Većina vojnih obveznika imala je za sobom dve godine ratovanja: s Turcima 1912. i s Bugarima 1913. godine. Iz slavnih, ali teških dana istorije Srbije zabeležen je herojski podvig na domaku Leskovca. U odbrani grada herojski je poginuo poručnik 15. pešadijskog puka Vladimir M. Lazarević „Manda. Kao zastupnik komandira zaštitnice srpske vojske sa svojom malom četom i vojnikom Milojem Miškovićem štitio je grad i čuvao položaj na Hisaru. Kada se više nije moglo odolevati i kada je sa svih strana bio opkoljen, hrabri Lazarević je naredio naredniku Miškoviću da se sa ostatkom voda probije kroz bugarske redove. Štiteći odstupnicu ostao je na položaju samo sa dva ordonansa. Pošto je ostao bez municije, poslednje bombe bacio je na Bugare. Lazarević je hrabro poginuo izrešetan neprijateljskim mecima i izmrcvaren njihovim bajonetima, a njegov smeli vojnik Miloje uspešno se probio kroz bugarske redove. Posle Prvog svetskog rata, u znak zahvalnosti, Leskovčani su podigli spomenik Vladimiru Lazareviću na Hisaru kao „neznanom junaku”
Zabeleženo je mnogo podviga pojedinaca na Solunskom frontu. Decenijama se prepričava herojstvo Rustema Zite Sejdića (dede najpoznatijeg trubača Fejata Sejdića, iz Bojnika) u noći između 29. i 30. oktobra 1916. godine kada je zapretila opasnost da puk srpske vojske bude uništen, jer je nadirala bugarska vojska ka Kajmakčalanu. Tri puta su protivnici jurišali i isterivali srpsku vojsku iz rovova. Treći put, situacija je bila ozbiljna. „U odlučnom momentu, odjednom poletno i gromoglasno, začu se zvuk trube koji je pozvao na juriš. Kao da nas je neko povukao napred, kao da se tamo ne gine. Jurnuli smo i postigli uspeh. Kada je svanulo, postade nam jasno zbog čega je to neprijatelj onako besno jurišao, kao retko kada ranije: tu, na poprištu bitke, među leševima neprijateljskim, nađosmo bure o ruma. Ostade zagonetka za mnoge, a ponajpre za komandanta Milića, po čijem je naređenju oglašen onaj juriš. Rastrčaše se oficiri i stvar se završi na Rustemu, Ciganinu, rodom iz Jablanice. Njega dovedoše pred potpukovnika Milića.
’Ko je tebe ovlastio., upita strogo komandant Gvozdenog puka, ’da upotrebiš tu svoju trubu i daš znak za juriš?’
Rustem zatrepta očima, ali onda reče otresito: ’Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali...’
Komandant šmrknu i naredi da se iz šta odmah donese orden za Rustema” (D. Turović, „Junaci gvozdenog puka”, Leskovac 1990, str. 68–69).
Jug Srbije može se ponositi sa 198 Karađorđevih zvezda sa mačevima i velikim brojem junaka sa zlatnim Obilićevim medaljama za hrabrost. Sa dve Karađorđeve zvezde bila su 23 heroja, a 11 je odlikovano francuskom Legijom časti.
Danilo Kocić, Politika