Najteži marš u istoriji

25.08.2018. god.

Vrhovna komanda odlučila se na povlačenje, jer bi kapitulacija bila najlošije rešenje, njome bi se izgubila država, a saveznici bi nas napustili. Saveznici nisu održali obećanje da će zaštititi bok prema Bugarskoj

Pošto Bugarska nije otpočela operacije istovremeno sa nemačko-austrougarskim snagama, nedelju dana docnije je šef britanskog generalštaba general Kičiner savetovao Srbima da uporno brane severni front i spreče Nemce da otvore sebi put prema Turskoj, a da će savezničke snage, čije je iskrcavanje u Solunu u toku, zaštititi bok srpske vojske prema Bugarskoj. On je apelovao na vojvodu Putnika da srbska vojska izdrži bar 20 dana, obećavajući da će saveznici u najskorije vreme poslati u pomoć dovoljno trupa da se spreči slom Srbije i da se neprijateljske armije proteraju sa njene teritorije.

Oslanjajući se na ta obećanja, srbska vrhovna komanda je uskladila plan operacija s nastojanjem da se dobije u vremenu i da se obezbede uslovi za razvoj savezničkih snaga i prelaženje u protivofanzivu. Pošto je crnogorska Sandžačka vojska delom svojih snaga pomagala odbranu pravca Višegrad-Užice, a saveznici obećali da će zaštititi desni bok i pozadinu srpske vojske prema Bugarskoj, Vrhovna komanda je znatnim delom svojih snaga sa istočnog i zapadnog fronta ojačala odbranu severnog fronta.

Vešto manevrišući snagama po unutrašnjim operacijskim pravcima, srbska vojska je, predvođena darovitim komandantima i nadahnuta velikim patriotizmom, povlačeći se postepeno s položaja na položaj, izdržala u danonoćnim krvavim borbama ne 20 dana, već puna dva meseca, kako bi obezbedila vreme i prostor za pristizanje i razvoj najavljenih savezničkih pojačanja preko Soluna. Ti ogromni napori bili su uzaludni, jer saveznici nisu održali svoje obećanje. Naime, francuska vlada je tek 30. oktobra uspela da obezbedi saglasnost britanske vlade o jačini kontingenta njenih trupa koje je trebalo poslati u Srbiju.

Ta odluka je već bila u zakašnjenju, jer je trebalo da prođe još gotovo dva meseca da bi te trupe stigle na Balkan. U borbama protiv južnog krila bugarskih armija, koje su težište svog dejstva usmerile prema Makedoniji radi presecanja veze srpske vojske sa savezničkim trupama i njenim bazama za snabdevanje u Solunu, tokom novembra su bile angažovane samo dve francuske divizije. One su preuzete sa Galipolja, iskrcane u Solunu i prebačene na front u Makedoniju, u visini Gradskog.

Malobrojne savezničke trupe, koje su stigle u Makedoniju s velikim zakašnjenjem i zasipane protivrečnim naređenjima iz Pariza, nisu pružile praktično nikakvu pomoć srbskoj vojsci, pa je neprijatelju pošlo za rukom da joj preseče odstupnicu prema Solunu. Krajem novembra ona se prikupila na Kosovu u gotovo bezizlaznom položaju; pritisak neprijateljskih armija nije prestajao, veza sa saveznicima bila je prekinuta, artiljerijska municija dobrim delom je bila utrošena, hrane je ostalo još samo za nekoliko dana, i to uz umanjene tablice sledovanja, ljudstvo je bilo premoreno i sa dotrajalom odećom i obućom, a vreme zahladnelo.

Masa naroda koji se povlačio ispred invazionih armija svojim prisustvom i patnjama uvećala je ionako ogromne patnje vojnika. Iz takvog položaja srbska vojska nije mogla preći u protivofanzivu i preokrenuti situaciju u svoju korist, Srbija se, krivicom saveznika, našla u situaciji da se opredeli ili za kapitulaciju ili za nastavljanje borbe pod vrlo teškim okolnostima. Pa ipak, Srbi nisu izgubili veru u svoje snage, u saveznike i konačnu pobedu.

ZAadocnjenje savezničke pomoći shvaćeno je kao kobna greška savezničkih generalštabova i vlada u procenama značaja balkanskog ratišta i političkih prilika na Balkanu. Zbog toga je srbska vlada, u punoj saglasnosti sa Vrhovnom komandom, na vanrednoj sednici u Raškoj, 4. novembra 1915, odlučila: "Bezuslovno se mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, pošto jedino ta politika obezbeđuje ne samo izvršenje nacionalnog zadatka, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje."

Pošto proboj preko Kačanika sredinom novembra, radi spajanja sa savezničkim snagama u južnoj Makedoniji i bazom u Solunu, nije uspeo, Vrhovna komanda je, u skladu sa vladinom odlukom donetom na sednici u Raškoj, 25. novembra, izdala naredbu o povlačenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore na Jadransko primorje, gde je očekivano da će je prihvatiti i pomoći saveznici.

U obrazloženju te naredbe kaže se da se Vrhovna komanda odlučila na to teško povlačenje zbog toga što bi "kapitulacija bila najgore rešenje, jep se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili, i onda ne bi imao ko o nama da vodi računa, da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupa naše interese". Povlačenje ostavlja perspektivu da se otadžbina, uz savezničku pomoć, ponovo oslobodi i uveća. Srbska vojska će, kaže se dalje u toj naredbi, posle snabdevanja i reorganizacije ponovo "predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati računati", jer će država sačuvati svoje biće i nastaviti kontinuitet. Ona će i "dalje postojati, iako na tuđem zemljištu, dok god je tu vladalac, Vlada i vojska, pa makolika njena jačina bila". Vreme je ubrzo pokazalo koliko su ta predviđanja bila dalekovida.

Pošto je na Kosovu uništila ili zakopala preko 300 artiljerijskih oruđa proslavljenih baterija iz balkanskih ratova i svetskog rata, kao i svu tešku opremu koju nije mogla dalje nositi, srbska vojska je od 25. novembra 1915. do 15. januara 1916. godine, probijajući se usred zime preko besputnih albanskih i crnogorskih planina, izvela čuveno povlačenje na jadransku obalu, koje spada u najteže odstupne marševe u ratnoj istoriji sveta.

U tim najsudbonosnijim danima za srpsku vojsku, na njenom levom boku nalazila se crnogorska vojska. Svojim podvizima u borbama kod Pljevalja, na Mojkovcu, Čakoru, Turjaku i drugim mestima, ona je znatno pomogla srbskoj vojsci, štiteći njenu odstupnicu. Ali ostavljena bez prave pomoći saveznika i krivicom kralja Nikole, Vlade i Vrhovne komande, obustavila je borbu 17. januara 1916. godine. Samo je jedan odred crnogorske vojske od oko 400 ljudi, većinom dobrovoljaca iz Hercegovine, odstupio preko Skadra za srbskom vojskom. Međutim, narod Crne Gore koji je na samom početku rata prvi stao uz bok Srbije, nije prestao da se bori protiv okupatora do kraja rata. U toj borbi pretrpeo je gubitke od 63.000 muškaraca, žena i dece, ili 25 odsto svog stanovništva.

Mada neprijatelj nije uspeo da preseče odstupnicu srbskoj vojsci, ipak je njena sudbina bila više nego teška. Računa se da je tokom deset dana teškog marša po kiši, ciči zimi, po snegu i blatu, bez krova i hrane, u albanskim i crnogorskim gudurama nastradalo od 60.000 do 80.000 vojnika i izbeglica, kao i oko 15.000 regruta koji su se povlačili preko Debra u pravcu Valone.

POKRETNI LEŠEVI

Francuski poslanik u Srbiji Ogist Bop, koji se zajedno sa ostalim savezničkim diplomatskim predstavnicima povlačio sa srbskom vojskom kroz Crnu Goru i Albaniju, ovako je izneo svoj utisak o srbskim vojnicima prilikom svog dolaska u Skadar: "Svi su bili do krajnjih granica malaksali; pravi pokretni leševi. Hodali su teško, mršavi i bledi, sa bolnim očima. Njihov žalosni marš produžavao se danima po kiši i blatu. Nikakva žalba ne izađe sa usana ovih ljudi koji behu sve pretrpeli; kao gonjeni sudbinom, oni su išli ćuteći; ipak, ponekad se moglo čuti da kažu - hleba; to beše jedina reč koju su imali snage da izgovore."

Petar Opačić, Novosti