Običaji naroda Rusije: Jakuti, narod na severo-istoku Sibira

Danas ćemo ispričati nešto o običajima naroda Saha (Jakuta), koji naseljavaju severo-istok Sibira. Ukupan broj stanovnika ovog naroda iznosi skoro 444 hiljade. Glavni deo živi u republici Saha-Jakutija (97%), ostali u Habarovskoj pokrajini i Moskvi.

Po arheološkim istraživanjima drevni ljudi su se u Jakutiji nastanili već u ranom paleolitu. Prvi arheološki spomenici pronađeni su u srednjem toku reke Lene, njihov uzrast datira od 300 hiljada do 3 miliona godina. Preci današnjih Jakuta došli su u Lenski kraj potisnuvši istočno i zapadno od reke Lene tunguska plemena, koja su ove teritorije nastanjivala od 13. veka. Jakuti su se kao narodnost formirali na osnovu mešanja novopridošlih plemena turske grupe jezika sa starosedelačkim paleoazijatskim plemenima, kao i s novodoseljenim Horincima i Tunguzima koji pripadaju mongolskoj grupi jezika.

Jakuti su se tradicionalno bavili stočarstvom, stičući neponovljivo iskustvo gajenja goveda u uslovima oštre kontinentalne klime u severnim geografskim širinama, kao i gajenjem konja, ribolovomi lovom. Razvijali su trgovinu, bili su kovači i vojnici. Jakuti su modifikovali tungusko odgajanje jelena stvorivši novi tungusko-jakutski tip zaprege. Odeću su šili od kože i krzna.

Drevni narod Saha se vrlo brižljivo odnosio prema okolini. Običaji Jakuta se u potpunosti mogu nazvati ekološkim. Smatralo se da je nemoguće promeniti bilo šta u prirodnom izgledu prirode. Evo zašto pre Rusa skoro da nije bilo ispuštanja vode iz jezera, krčenja šume, isušivanja močvara za poljoprivredna dobra. Jakuti su živeli baveći se lovom i ribolovom na jelenima, takođe su imali malobrojne krave i kobile koje su davale mleko za decu. Tako je postojao običaj „kij" - ograničavanje grla domaćih životinja. Kad je broj domaćih konja premašivao određenu granicu, suvišni su terani kod divljih stada na travnate gornje tokove reka. Nemilosrdno je kažnjavan ribolov i lov divljači preko potrebe. Ako bi slučajno bili uhvaćeni riba ili divljač koji nisu jestivi, vinovnik bi morao da ih pojede, jer se inače podvrgavao prokletstvu oštećenih „buu". Posebno opasnima su se smatrala „buu" (prokletstva) insekata, gmizavaca, svih ptica, pasa, lisica i vukova. U suštini, zabrana „nejestivih" predstavljala je najstariji oblik „Crvene knjige" - nešto pouzdanije od toga teško da se moglo smisliti.

Uključivanje Jakuta u sastav Ruske države 20-30-ih godina 17. veka ubrzao je njihov socijalno-ekonomski i kulturni razvoj. Počevši od druge polovine 19. veka značajan deo Jakuta počeo je da se bavi zemljoradnjom. Lov i ribolov su počeli da igraju pomoćnu ulogu. Glavni zimski tip staništa Jakuta predstavljala je brvnara (jurta). Leti su Jakuti živeli u urasi - montažnoj kolibi. Urasa je predstavljala okruglu prostoriju od stubova vertikalno ukopanih u zemlju. Oni su se nalazili s unutrašnje strane obitavališta i zato su često ukrašavani rezbarenjem. Sa spoljašnje strane pravljena je konusna konstrukcija od dugačkih štapova, koji su se na vrhu spajali obrazujući lučni krov s otvorom na sredini - kako bi izlazio dim, jer se u urasi nalazilo ognjište. Stanište je pokrivano brezovom korom. Urasa je izašla iz upotrebe u prvoj četvrtini 20. veka.

U drugoj polovini 18. veka veći deo Jakuta je primio hrišćanstvo, ali se sačuvao i šamanizam. Uopšte, u životu Jakuta religija je igrala glavnu ulogu. Jakuti su sebe smatrali decom dobrog duha i verovali su da sami mogu da postanu duhovi. Na ovoj večno smrznutoj zemlji posebno se poštovao duh vatre, i obavezan je bio obred hranjenja duha vatre za vreme svečanih prilika ili pod okriljem prirode. Kod Jakuta se duhom-gospodarem vatre smatrao Hatan Temierije. Ovo glavno domaće božanstvo prikazuje se kao brbljivi, neumorni starčić koji večito skače. Pre nego što bi seli za sto ljudi su ga hranili komadima mesa, slanine i kaše bacajući ih u vatru. Pre upotrebe alkoholnih pića takođe se pre svega častio duh vatre.

Jakuti su tvorci jedinstvenog drevnog eposa olonho. Iz generacije u generaciju su ga prenosili pripovedači, on je došao do naših dana i uključen je u spisak Svetske nematerijalne baštine UNESKO.

Olonho je najstarija epska umetnost Jakuta, koju je UNESKO nazvao „remek-delom usmenog nasleđa čovečanstva". Terminom „olonho" naziva se kako sama epska tradicija, tako i pojedinačne legende. Poeme dužine od 10.000 do 15.000 stihova izvode narodni pripovedači. Poznato je da su olonhi ranije bili još duži, ali nažalost, nisu zapisani i stoga se nisu sačuvali. Talenat pripovedača je morao da se odlikuje raznovrsnošću. Osim glumačkog i pevačkog majstorstva pripovedači su morali posedovati dar improvizacije i oratorsku veštinu. Tradicionalni olonho se izvodi bez muzičke pratnje, reči likova pevaju se za svakog u posebnom tonalitetu, a ostali tekst se izgovara obično. Najduži olonhi su se pevali sedam noći. Najpoznatiji jakutski olonho „Njurgun Bootur Hitri" sastoji se od 36 hiljada stihova.
 

U Jakutiji žive i Sahaljari (od reči Saha). To su potomci iz mešovitih brakova Jakuta s predstavnicima drugih etnosa, po pravilu, ruskog. Po mišljenju nekih naučnika ovde može biti reči o nastanku nove narodnosti. Spoljašnji izgled Sahaljara spaja crte etnosa u različitim proporcijama. Najpostojanije jakutske osobine ostaju karakteristična nijansa kože i kose oči. Istovremeno, Sahaljari se odlikuju visokim rastom, širokim ramenima, ponekad tamnom kosom i specifičnom bojom očiju. Ruski naučnik-antropolog, Valerije Aleksejev, opisuje ih na sledeći način: „(U Jakutiji) ima jako mnogo meleza-Sahaljara, kako ih nazivaju meštani: plavooki ili sivooki, ponekad svetle ili pepeljaste kose - Rusi, ma baš Rusi po spoljašnjem izgledu, a govore jakutski. Ruski jezik znaju dobro, ali se oseća da im to nije maternji jezik. To je mešovito stanovništvo."

Neobičnu spoljašnjost Sahaljara isticao je u svojim zapisima i popularni novinar i pisac Boris Burda. U svojim kulinarskim esejima pisao je: „Putujući po Jakutiji upoznao sam se s mnogima. I s narodom - narod je tamo dobar: Rusi, Jakuti, i izuzetno lepi Sahaljari - deca iz mešovitih brakova Rusa i Jakuta. Gospode Bože, kako su to lepi ljudi."

Putujući po Jakutiji, Boris Burda se, naravno, upoznao s jakutskom kuhinjom. „Jela su zanimljiva i originalna," piše on u svojoj knjizi, „s kulinarske tačke gledišta su jednostavna i vrlo korisna. U ishrani koriste mnoštvo trava. Ima izvanrednih jela, recimo, grmuša sa šumskim jagodama, kisela čorba od lišća divljeg rena, jezici karaša u ulju. U ishrani koriste mnogo mlečnih proizvoda, jako vole konjetinu, što prirodno za narod koji je prevalio takav put iz Srednje Azije do nalazišta dijamanata.

Dakle, recept „Smrznuta džigerica na jakutski način". Iseckamo vezicu zelenog luka. Mislite da u Jakutiji nema zeleni? Da je samo večiti sneg i led? Kad biste samo znali kakvo je tamo leto! Ima 35-36 stepeni. Leto je divno, a mana mu je ista kao i ruskog leta - komarci i muve. Dakle, iseckamo džigericu na štapiće - veličine debelih makarona. Nemojte da vam padne na pamet da pržite ovu džigericu! To je jakutsko jelo! Isečenu džigericu treba oprati i staviti na čist pleh, posuti solju, biberom, sečenim zelenim lukom, rasporediti po činiji i staviti u zamrzivač. U Jakutiji je jednostavnije, tamo devet meseci godišnje nije potreban nikakav zamrzivač. Staviš napolje iza prozora i stvar je u redu. Za pejzaž jakutske kuće uobičajen je sanduk iza prozora umesto frižidera. Budite sigurni da to nije klima-uređaj. Zgrade u Jakutsku stoje na šipovima kao kolibica na kokošijim nogama - inače se ne može podići šestospratnica ili desetospratnica na večno smrznutoj zemlji. Video sam drvene kuće koje su sagradili prvi došljaci iz Rusije - potonule su do prozora. Na večno smrznutom tlu ovakva drvena kuća tone otprilike 4-6 sm godišnje.

Jelo od sirove džigerice nije samo ukusno, već i korisno. Vitamin B-12, koji se u njemu sadrži leči anemiju. Jelo se služi s turšijom. Preuzevši ovo od svojih ruskih komšija Jakuti su zavoleli turšiju, kisele krastavce sa zadovoljstvom i slatko ih jedu.

I nemojte da vam padne na pamet da se smejete severnim narodima i da ih nazivate primitivnima," piše autor. „Ko je od nas primitivniji treba da vidimo kad se tamo preselite, u one uslove. Ko će u njima opstati - vi ili oni?"

Ako ste pročitali ovaj tekst sigurno će vas zanimati i ovaj, starosedeoci visoravni Istočnih Sajana - Okinskog rejona Republike Burjatije - Sojoti