Pogrešne procene u Beču

17.08.2018. god.

Uoči Prvog svetskog rata, u zvaničnim vojnim krugovima gotovo svih zemalja vladalo je uverenje da će predstojeći rat kratko trajati i da će biti rešen na glavnim evropskim ratištima

Istorija Solunskog fronta obuhvata ratna zbivanja od 1915. do 1918. godine. Njegov postanak više su uslovili politički nego vojno-strategijski razlozi, a njegov doprinos na kraju rata podjednako je bio značajan i u političkom i u vojnom pogledu.

Uoči Prvog svetskog rata u zvaničnim vojnim krugovima gotovo svih zemalja vladalo je uverenje da će predstojeći rat kratko trajati i da će ga rešiti na glavnim evropskim ratištima nekoliko odlučujućih sudara milionskih armija vodećih članica protivničkih koalicija. Tako je Balkansko poluostrvo, zbog nerazvijenih komunikacija, planinskog zemljišta i izukrštanih političkih interesa velikih sila i balkanskih država, tretirano kao gotovo nezanimljiva periferija buduće ratne arene. Generalštabovi velikih sila uglavnom su se zadovoljili prikupljanjem opštih informacija o vojnom potencijalu, komunikacijama i ekonomskim resursima balkanskih zemalja. Austrougarski generalštab je, međutim, zbog svojih posebnih političkih ciljeva, godinama pripremao preventivni rat protiv Srbije.

Analizirajući političku pozadinu takvog stava Beča i Budimpešte prema maloj susednoj Srbiji, mnogobrojni poznati istoričari su zaključili da su veliki uspesi koje je postigla Srbija u balkanskim ratovima pojačali samosvest jugoslovenskih naroda u Habzburškoj monarhiji, videći u Srbiji veliki društveni i moralni oslonac za rušenje Austrougarske i stvaranje svoje zajedničke države. Uplašeni takvim razvojem događaja, vladajući krugovi u Austrougarskoj, opterećenoj mnogim unutrašnjim suprotnostima i, posebno, jugoslovenskim pitanjem, smatrali su da će "za monarhiju biti nemoguće zadržati jugoslovenske pokrajine ako na Balkanu bude postojala snažna Srbija", pa su zaključili da će agresijom na Kraljevinu Srbiju naći najbrži i najlakši izlaz iz stanja u kome se ta mnogonacionalna anahronična država tada nalazila. Oni su se zapravo nadali da će slamanjem Srbije sačuvati teritorijalni integritet monarhije, a zahvatanjem novih prirodno bogatih teritorija i značajnih komunikacija koje vode iz srednje Evrope ka prednjoj Aziji, osigurati dominantan položaj na Balkanu. Time bi povratili poljuljani ugled u svetu, posle poraza u austro-pruskom ratu 1866. godine, i osposobili se da sa više izgleda na uspeh učestvuju u novoj ekonomskoj i političkoj podeli sveta.

Njihovu agresivnu politiku prema Srbiji, nakon razbijanja Balkanskog saveza od 1912. godine, svesrdno su pomagali nemački imperijalisti, prepuštajući im da preko Balkana otvore južni krak Drang nach Ostena. Nemački car Vilhelm II ih je u oktobru 1913. gotovo gurao u rat protiv Srbije: "Možete biti sigurni da ja stojim iza vas i da sam gotov da izvučem mač kad god vaša akcija to bude zahtevala." Vojni krugovi oko prestolonaslednika Franca Ferdinanda i načelnika Generalštaba, generala Konrada fon Hecendorfa, tvrdili su da rat protiv Srbije, koja je veoma iscrpljena od tek završenih balkanskih ratova, neće predstavljati nikakav problem za moćne austrougarske oružane snage i da će to biti samo jedna "laka šetnja do Niša".

U takvim okolnostima, u avgustu 1914. kada je počeo Prvi svetski rat, niko nije pretpostavljao da će Solun postati značajan centar vojnih operacija i da će upravo na balkanskom ratištu, potpisivanjem Solunskog primirja, otpočeti završni čin toga rata, u kome će značajnu ulogu odigrati srbska vojska.

Sam tok ratovanja 1914. pokazao je svu nerealnost predviđanja da će rat kratko trajati, jer je na glavnim evropskim ratištima, umesto odlučujućih pobeda, došlo do potpunog zastoja u operacijama, tako da su obe zaraćene strane prešle na pozicioni rat. Međutim, na balkanskom ratištu, na srbsko-austrougarskom frontu trijumfovala je srbska vojska. Prekaljena i iskustvom obogaćena u balkanskim ratovima, predvođena sposobnim komandantima, a svesna da brani nacionalnu nezavisnost i opstanak svoje otadžbine, srbska vojska je s pouzdanjem dočekala agresora i odlučno ga porazila u bitkama na Ceru i Kolubari.

U petomesečnim dramatičnim borbama, vođenim u Mačvi i zapadnoj Srbiji, srbska vojska je vezala za sebe i porazila ne samo austrougarsku balkansku vojsku (5. i 6. armiju, trupe Komande Bosne i Hercegovine, granične i etapne jedinice i Dunavsku rečnu ratnu flotu), već i znatan deo 2. armije, koja je, zbog ulaska Rusije u rat, trebalo da bude angažovana na Istočnom frontu.

U TIM borbama, koje su vođene od avgusta do sredine decembra 1915, izginula su ili zarobljena, prema podacima austrougarskog generalštaba, 7.592 austrougarska oficira i 266.212 vojnika i podoficira, odnosno više od polovine boračkog sastava upućenog na srbski front, a, prema ličnom dnevniku Oskara Poćoreka, komandanta austrijske balkanske vojske, austrougarske trupe su u tim borbama pretrpele gubitke od 399.000 ljudi.

Srbska vojska je zarobila preko 40.000 oficira, podoficira i vojnika i zaplenila 130 topova i dosta druge ratne opreme. U tim pobedama značajna zasluga pripada hrabroj crnogorskoj vojsci, koja je, vezujući značajne austrougarske snage na njenom veoma širokom frontu, pružila dragocenu pomoć srbskoj vojsci u surovoj borbi s neprijateljem.

Težeći da u jednom naletu pregazi Srbiju, austrougarska vrhovna komanda je upotrebila na srbskom i crnogorskom frontu dve petine svojih oružanih snaga, čime je jako slabila snage određene za operacije na ruskom frontu. To je dovelo do toga da je pretrpela težak poraz i na Istočnom frontu, što se trajno negativno odrazilo na njen vojno - strategijski i međunarodni položaj u toku rata. Ti porazi su duboko uzdrmali Austrougarsku. Treba istaći da je poraz na srbskom frontu bio težak udarac za njen prestiž, odnosno za prestiž njene vojske, koju je za nepunih šest meseci dva puta porazila vojska male Srbije.

Moralni eho tih pobeda bio je, međutim, ogroman. Kako je do uspeha srpske vojske došlo u vreme kada su mnogi smatrali da se ona nalazi pred katastrofom, ugled Srbije naglo je porastao u celom svetu. Njene pobede su dočekane s nepodeljenim divljenjem, jer su izvojevane pod vrlo teškim uslovima, ali na način koji izaziva poštovanje.

Osvrćući se na te događaje, francuski maršal Žofr je pisao: "Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sigurnim prosuđivanjem, slobodom duha i snagom koja ispoljavaju majstorstvo srbskog komandovanja, zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama."

To su reči čoveka koji kao glavnokomandujući general francuske vojske u početku rata nije pokazivao dovoljno razumevanja za balkansko ratište i položaj srpske vojske, ali koji se, kao što se vidi, nije ustezao da iskaže divljenje za njene uspehe i da oda najveće priznanje neimarima pobeda na Ceru i Kolubari, vojvodama Radomiru Putniku, Stepi Stepanoviću i Živojinu Mišiću. Bilo je to zasluženo priznanje vojsci koja je, udaljena stotinama kilometara od savezničkih frontova, pobedila osionog neprijatelja sopstvenim snagama i uz pomoć savezničke Crne Gore, čija je vojska na svom frontu vezivala dvostruko brojnije austrougarske snage od onih kojima je sama raspolagala.

AUSTROUGARSKA U STRAHU

Srbska vojska je u bitkama, vođenim do polovine decembra 1015. godine, izgubila 97.159 vojnika i starešina, pa nije imala snage da u punoj meri iskoristi svoje velike pobede. Ali je, grupisana prema oslabljenom boku neprijatelja, držala u strahu Austrougarsku, preteći svojom ofanzivom u pravcu Bosne i Srema, pa čak i prema Budimpešti i Beču.

Petar Opačić, Novosti

Izvor
Srpski vojnici neimari pobede na Ceru / Foto: Dokumentacija "Novosti" i Foto-arhiv "Borba"/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za