Koga sahranjuje Evropa?

Poslednjih dana mnoge evropske zemlje zapljusnuo je talas protesta. Radnici, službenici, predstavnici malog i srednjg biznisa bune se protiv politike, usmerene u pravcu prevladavanja finansijsko-ekonomske krize, zavlačenjem ruku u novčanik građana. U Češkoj su održane demonstracije policajaca, u Grčkoj – vlasnika teretnih vozila, u Francuskoj – protivnika povećanja penzionog uzrasta...

„Smanjite sebi plate!“

Saopštenja, koja stižu iz evropskih prestonica, istovremeno podesćaju i na vojne  raporte, ali i izveštaje o novim  pozorišnim predstavama.  Tako su 21. septembra u prestonici Češke – Pragu – u zgradu MUP uz povike demonstranata i zavijanje sirena, upale desetine građana sa plakatama u rukama, provalivši pri tom ulazna vrata.  Ispred ulaza oni su na postament postavili simbolični kovčeg za  vencem žalosti.  Pikantnost događaja je u tome,  što su sami policajci, zajedno sa radnicima drugih pravozaštitnih organa i vatrogasaca, upravo i bili ti koji su  provalili vrata. I na kovčegu se lepo video natpis „policija“. A i sami policajci, koji su toga dana obavljali svoju službu na ulazu u svoje ministarstvo, uglavnom su asistirali kako da se provale ta nesrećna vrata.
 

Ministar unutrašnjih poslova Češke Radek Jon, koji je zvirkao kroz prozor svog kabineta, mogao je pročitati parole na plakatama svojih podčinjenih. „Manje para – više kriminala“, „Mi vas spasavamo, vi nas ubijate“, „Smanjite sebi platu!“.
 

Ako na demonstracije izlazi policija, onda se može govoriti o tome da se „vlast valja pod nogama“, da je potrebno samo se sagnuti i uzeti je. Mada je, izgleda, pitanje o vlasti stvar budućnosti. Dalje od ekonomskih zahteva Česi za sada ne idu.
 

Već nakon eksplozije protesta vlada Petra Nečasa je 22. septembra  potpisala  sva ranije planirana budžetska kresanja. Za mnoge će mere štednje biti veoma bolne. Kabinet računa da će smanjiti socijalna davanja, dotacije  za izgradnju i primeniti drastičnija pravila za davanje finansijske podrške nezaposlenima.  Vlada je takođe odobrila  oporezivanje penzionera, uključujući  sve premije i dodatke za minuli rad. „Jedino što mi ne oporezujemo jesu kompenzacije“   - izjavio je ministar finansija Miroslav Kalousek. Za 10 procenata smanjuje se plata državnih činovnika.
 

Od sada radnici, koji dobijaju naknadu za nezaposlenost,  nemaju mogućnost da  dopunski zarađuju. Visina same naknade se smanjuje u slučaju  ako radnik sam zatraži otpuštanje s posla ili napusti posao u dogovoru sa poslodavcem. Što se tiče  dodataka za decu do četiri godine, oni se smanjuju na tri godine i ostaju nepromenjeni. Naknade za rođenje deteta dobijaće roditelji samo za prvo dete, ali samo ako se siromašniji – sa prihodima manjim od 19 hiljada kruna (18,38 kruna jednako je jedan američki dolar). Naknade invalidima smanjene su za  više od dva puta   - na 800 kruna. Radnici na bolovanju će dobijati samo 60 procenata  od dnevne zarade za svaki dan bolovanja.
 

Kao posledica, nivo poverenja čeških građana prema Nečasovoj  vladi pao je na 42 procenta. Vladi iskazuju poverenje, kako se može i pretpostaviti, jedino dobrostojeći građani. Ali zato 72 procenta Čeha ima poverenje u predsednika Vaclava Klausa, koji stalno kritikuje Evropsku uniju i predskazuje raspad evrozone.

„Dođi, uzmi!“

Saopštenja o masovnim demonstracijama i štrajkovima stižu i iz drugih zemalja Evrope. U Varšavi je održana manifestacija radnika budžetske sfere, koji se bune protiv  vladinog plana za 2011. godinu da zamrzne plate i smanji zaposlenost. Protiv kresanja plata i penzija protestvovalo je 10 hiljada demonstranata u Bukureštu. Stotine vlasnika teretniuh vozila i autocisterni u Atini provelo je noć ispred zgrade parlamenta, zahtevajući da se ukinu nepovoljna pravila izdavanja licenci za teretnjake. Oni su 22. septembra zatvorili dve glavne saobraćajnice zemlje: Atina – Korint, koji vode sa istoka na zapad Grčke, i Atina – Solun, koji spaja sever i jug. „Nama naređuju, ali se mi ne predajemo“ -  pisalo je na jednom plakatu, koji su nosili kamiondžije. Drugi natpis citirao je čuveni odgovor Spartanaca na zahtev persijskog cara da položi oružje. „Dođi, uzmi!“.

Penzionisati Nikolu Sarkozija!

Najsnažniji talas protesta zapljusnuo je Francusku.  2,5 miliona Francuza izašlo je na ulice Pariza 7. septembra, kako bi  se usprotivili planovima vlade da poveća penzioni uzrast sa 60 na 62 godine.  Nisu još pokriveni prašinom stari transparenti na skladištima,  a oni su se ponovo pojavili na ulicama.  Sada već u toku novog opštenacionalnog štrajka 23. septembra.
 

Štrajkači su zahtevali da se preispita odluka vlade o predstojećoj penzionoj reformi i predložili da se što pre penzioniše predsednik Francuske Nikola Sarkozi.
 

Prema podacima sindikata,  poslednje demonstracije su po svom zamahu prevazišle prethodnu opštenacionalnu protestnu akciju. Prema oceni Sveopšte konfederacije za rad (CGT), ukupno je na demonstracijama učestvovalo 3 miliona ljudi – 270 hiljada više nego pre dve nedelje. Na ulice Pariza je 23. septembra izašlo oko 300 hiljada ljudi. U manifestacijama u Marselju učestvovalo je 220 hiljada ljudi, u Bordou i Tuluzu – po 120 hiljada, u Monpeljeu – 60 hiljada. Politika Jelisejske palate ušla je u vopijuću protivurečnost sa interesima radničke Francuske.
 

Start nacionalnog štrajka uveče 22. septembra označili su francuski železničari. U celoj zemlji je za 50 procenata smanjen broj superbrzih vozova TGV, za četvrtinu – vozova na dalekim linijama Corail. Regionalni vozovi TERsamanjili su broj polazaka za 50 procenata, vozovi u pariskom regionu – za  60 procenata. U pariskom metrou broj vozova na većini linija je smanjen za duplo. Praktično su stali prigradski vozovi RER na liniji B, koji povezuju prestonicu sa dva velika aerodroma -  Šarl de Gol i Orli.
 

Danas Francuzi odlaze u penziju sa 60 godina, ukoliko  su u toku 40,5 godina plaćali doprinose za PIO i sa 65 godina, ako su plaćali doprinose manje od tog roka. Vlada planira da poveća tu lestvicu na 62 i 67 godina. Osim toga, neophodni period plaćanja doprinosa do 2018. godine će izneti 42 godine. Prema nacrtu zakona,  povećanje penzionog uzrasta će se vršiti postepeno, počev od 1. jula 2011. godine. Oni, koji su rođeni 1951. godine, otići će u penziju četiri meseca nakon navršenih 60 godinma, a dalje će svake godine penzioni uzrast biti povećavan za još četiri meseca.
 

Nezadovoljstvo reformom pojačava činjenica, da  je njenu pripremu predsednik Nikola Sarkozi poverio ministru za rad Eriku Vertu, protiv koga mediji ne prestaju da objavljuju kompromitujuće priloge. Njegovo ime je, pored ostalog, umešano u gromki skandal u vezi sa mogućim trasferom kapitala u inostranstvo vlasnice L,Oreala – Lilijan Betankur.

„Mi ne nameravamo da se povlačimo!“

Treba istaći da se mišljenja u vezi sa penzionim uzrastom u Evropi razilaze.  Prema  otrovnoj primedbi profesora nemačkog Instituta Oto Zur, Petera Grotijana, „Francuzima je svojstveno da se odmaraju posle radnog dana, a da ga nisu ni započeli“. U Nemačkoj se, kao što je poznato, u penziju odlazi sa 65 godina.
 

Eksperti naglašavaju, da kontinent neumoljivo „sedi“ .Prosečni životni vek u zemljama Zapadne Evrope već premašuje 80 godina. Ako danas na jednog penzionera u Evropskoj uniji dolazi četiri radno sposobnih, kroz 50 godina odnos će biti jedan prema dva. Velika Britanija i Nemačka predlažu  da se njihovi radnici  šalju na zasluženi odmor sa 68 i 67 godina. A u Evropskoj komisiji već su izračunali: do 2060. godine radna karijera Evropljana trajaće prosečno sedam decenija.
 

U zapažanjima takve vrste ima rezona. Međutim, ne treba zaboravljati  da dok radnici i službenici gube platu i sam posao, socijalna vrhuška se oseća sve bolje i bolje.
 

Uzmimo, primera radi, Nemačku. Većini kompanija ponovo je krenulo, a neke posluju jednostavno briljantno. Automobilska industrija jedva uspeva da proizvede onoliko automobila, koliko može da proda, naročito na stranim tržištima. Uspon se beleži i u  mašinogradnji. U hemijskoj industriji u život se vraćaju ranije zaustavljene proizvodnje. Jednom rečju, pravi bum svuda.
 

Ekonomisti očekujuda će u tekućoj godini rast BDP izneti oko 2 procenta. Podosta političara i sindikalaca veruje, da će od sadašnje pozitivne dinamike  dobiti svoj udeo i onaj deo najamnih radnika, koji proteklih godina nije zahtevao povećanje plata, rukovodeći se željom da sačuvaju radna mesta. Lider Saveza nemačkih sindikata Mihael Zomer kaže: „Sada su na redu naši ljudi!“
 

I teško  je reći da nije u pravu. Jer kada se razbuktala kriza, kolektivi mnogih preduzeća su se odrekli dela zarada, kako bi sačuvali radna mesta. Mnogi su morali preći na skraćenu radnu nedelju, neki su žrtvovali svoje odmore i božićne premije u korist preduzeća. Teško da će se naći druga zemlja osim Nemačke u kojoj su radni kolektivi reagovali na  krizu takvom spremnošću da umere svoje zahteve u delu plaćanja rada. U zavodima Daimler deo kolektiva bio je prinuđen da pređe na režim nepune zaposlenosti, drugi deo pristao je da skrati radno vreme za 8,75 procenata, pa prema tome i da prima manju platu. Povećanje tarifa, o čemu je  već postignut dogovor, odgođen je sa maja na oktobar.
 

Osim toga, radni kolektiv je odobrio koncernu kredit od 280 miliona evra: u martu 2009. godine on je  odustao od  isplate  pripadajućeg mu dela od prihoda preduzeća za 2008. godinu, koja je iznosila 1900 evra po svakom radniku. Pare su  isplaćene tek u decembru, kada su poslovi koncernu krenuli. Zahvaljujući tome, krupnim kompanijama je pošlo za rukom da   značajno smanje troškove za radnu snagu. Član uprave DaimlerBodo Jubr, koji je odgovoran za finansijska pitanja,procenio je štednju u toj poziciji za minulu godinu na 1,8 milijardi evra.
 

Međutim, većina biznismena nemačke industrije u periodu krize uopšte nije iscrpljivala sebe odricanjem od dela prihoda, kao što su to činili kolektivi njihovih kompanija. Kako je  utvrdila konsalting-kompanija Towers Watson, prosečni prihod predsednika uprave 29 koncerna, čiji se kursevi akcija uzimaju u obzir prilikom izračunavanja indeksa Dax, u prošloj godini porastao je za 10 procenata, do 3,6 miliona evra.
 

Isto tako oni ni danas ne žure da povećavaju platu svojim radnicima. Martin Kanegiser, predsednik Saveza poslodavaca metaloprerađivačke industrije Gesamtmetall, i Diter Hundt, predsednik Federalnog udruženja saveza nemačkih poslodavaca  opet upozoravaju: značajniji rast zarada radnika je opasan. Sada „bi to bilo greška“, objašnjava Kanegiser. Potrebno je  sprečiti sve što „koči napredak“, podržava ga Hundt.
 

Argumenti se u takvim slučajevima uvek pronalaze. Kao, položaj na ključnim tržištima za nemačku  izvozno orijentisanu ekonomiju može se zaoštriti.  Šta ako u Kini pukne balon na tržištu nekretnina. U Sjedinjenim državama se rast usporava, ekonomisti već traže od vlade da usvoji novi program za oživljavanje konjunkture. Bankarska kriza još nije prevladana. Plus uz sve to, nije poznato mogu li se iščupati iz dužničke jame Grčka, Italija, Španija, Portugalija i slične njima.  Zato u vreme krize zahteve za povećanje plata treba  odbiti. Dovesti u opasnost ekonomski rast  tako što će se previše smelo preispitati  tarifni sporazumi,  takođe  se ne sme. A kada ekonomska aktivnost zaista  proključa, na finansijskom nebu će se kako to obično i biva, ponovo pojaviti tamni oblaci potencijalne krize. I tada će glasovi funkcionera  iz redova poslodavaca, takvih kao što su Hundt i Kanegiser,  ponovo dobiti najširu podršku.
 

Treba li reći da otprilike na isti način na problem poboljšanja socijalnog položaja najamnih radnika  gledaju i u drugim zemljama Evrope!?
 

Mnogi  komentatori sadašnju situaciju sa  povećanjem penzionog uzrasta i „stezanjem kaiševa“ u Evropi  nazivaju sahranjivanjem srednje klase. Teško da se to odnosi samo na nju. Sudeći po svemu, to je još i sahranjivanje iluzija osnovne mase evropskih radnika i službenika o političkim liderima, koji su gurnuli svoje zemlje u virove krize.
 

U svakom slučaju, za  glavnu parolu opštenacionalnog štrajka u Francuskoj 23. septembra  izabrana je: „Mi ne nameravamo da se povlačimo!“ I to ohrabruje, jer  opstaje šansa da se ne sahrani srednja  ili radnička klasa, već upravo oni koji su i zametnuli sadašnju krizu.


Vladimir Nesterov,