Boka u vreme Nemanjića - procvat pomorstva

Priredio Boško Antić, admiral u penziji

Nemanjići su skoro dva veka vladali Bokom i Primorjem. Za to vreme imali su razvijenu trgovačku i ratnu mornaricu.
Bilo je to vreme procvata pomorstva Boke.
Primorski gradovi imali su potpunu autonomiju, pa je to bilo vreme kada je srbska država bila na vrhuncu svoje moći.

Kotor je u to vreme bio glavna luka i prvi trgovački grad u Srbiji. Bio je poznat kao "kraljev dvor" i tako isto i kao"stolni i slavni" grad, kako ga naziva car Dušan. Nemanja je utvrdio Kotor i imao je u njemu dvor. U njemu je živio njegov sin Vukan. Stevan Prvovenčani je posećivao Kotor, a i najmlađi Nemanjin sin Rastko - Sveti Sava, kada je osnivao Zetsku epikskopiju na Prevlaci kod Tivta. Kraljica Jelena Anžujska, majka Dragutina i Milutina, bila je naročito naklonjena Kotoru i preko nje mnogi Kotorani dolaze do visokog položaja na dvoru Nemanjića. Kralj Dragutin je pohodio Kotor, a isto tako i kralj Milutin nekoliko puta. Stevan Dečanski poverio je kotorskom franjevcu fra Viti zidanje svoje zadužbine Visokih Dečana. Dušan je poverio državnu funkciju Nikoli Bući, a zatim Pavlu Paskvaliću, a njegov sin Uroš imao je dva ministra finansija(protovestijara).

"Istorijski dokumenti, čiju verodostojnost potvrđuju Konstantin Jiriček, Konstantin Manases i Kristijan Engel", piše Živorad Tasić u časopisu «Nautičar", govore o blagu Velikog župana - Nemanje, "rodonačelnika kraljevske i carske kuće na Balkanu". U to vreme krajem 12 veka kada su Srbi, praktično, bili pod vlašću Vizantije, veliki župan Nemanja sklopio je tajni ugovor sa Venecijancima o savezništvu protiv vizantijskog cara Manojla Komnina u zamenu za deklaraciju o nezavisnosti Srbije. 

Veliki župan Nemanja, po ovom autoru, bio je preko svoje sestre (kojoj istorija nije zabeležila ime) u rodbinskim vezama sa venecijanskim duždom Vitolom Drugim Mikijelijem, koja je bila udata za duždevog sina kneza Leonarda Osorskog.

Činjenica da je Kotor pripadao rimskoj crkvi nije smetala Nemanjićima. U ono doba to je bila njihova ekonomska i politička računica, pošto im je glavni cilj bio da održe Kotor i Boku u svojoj vlasti bez sukoba i trzavica i zato su Kotoranima davali povlastice. Nemanjići uopšte nisu dirali u autonomiju grada i u njegovo komunalno uređenje. Kotor je sačuvao svoju gradsku upravu, kneza, Veliko i Malo veće, svoj statut, kovnicu i svoj novac.

RAZVIJENO POMORSTVO I BRODOGRADNJA

Pomorska trgovina je pod Nemanjićima dobila još jači podsticaj. U doba Nemanjića, Kotor je imao svoje brodograditelje, brodogradilišta i brodove. Međutim, podaci o tim brodovima su oskudni i samo u nekoliko spisa se pominju. Pominje se i brodogradilište u Perastu. Mnogo je više podataka o pomorsko- trgovačkim transakcijama, kupovanju i prodaji brodova, te građenju brodova.

Posle smrti poslednjeg Nemanjića popustila je centralna vlast u Srbiji i sa raspadom srpske države počelo je i osamostaljivanje i primorskih krajeva. Kotor i Boka su privremeno bili pod zaštitom Ugarske, a potom kralja Tvrtka Prvog.

U vreme Nemanjića Prevlaka, malo poluostrvo ovalnog oblika u istočnom delu Tivatskog zaliva, imala je posebno mesto i značaj. Sa kopnom je bila vezana prirodnim uskim niskim zemljouzom, koji je more plavilo za vreme plime, pa se stiče utisak da je Prevlaka ostrvo i poluostrvo. U 13 veku na Prevlaci je bilo sedište Zetske episkopije. Ne zna se tačno kada je izgrađena Zetska episkopija, ali ima dosta podataka o prevlačkom manastiru. Najčešće je reč o njegovoj metohiji, a o imanjima koja su imala određene obaveze prema manastiru. Manastir je prestao da postoji u 15 veku, kada su ovi krajevi pali pod mletačku vlast. Po usmenom predanju manastir su razorili topovi sa mletačkih galija zato što su popovi pomagali ustanak u Grblju. Manastir je obnovljen, ali mu se više nikada nije mogao povratiti stari značaj. Ostaci manastira su, izgleda, najviše stradali u 19 veku, kada je sa njega uziman materijal za gradnju crkve Svete Trojice.

SEDIŠTE MITROPOLIJE

Da bi se imala potpuna slika o izgledu manastira arhanđela Mihaila na Prevlaci u 13 i 14 veku treba znati da je to bila jedna od najvećih, a i najreprezentativnijih, građevina u Boki Kotorskoj u srednjem veku. Bez dvoumljenja u njoj je bila crkva gde je služio pravoslavni zetski episkop.

Postoje podaci da je na Prevlaci postojalo brodogradilište u kome su građeni i popravljani i trgovački i ratni brodovi. U literaturi o bokeljskom pomorstvu, za cara Dušana uglavnom se vezuje Kotor, ali se nađu podaci po kojima izgeda da je brodogradilište na Prevlaci koristila i ratna flota cara Dušana, pogotovo njegovi novi brodovi kupljeni u Veneciji 1348 i 1349 godine. Tu su brodovi iz flote cara Dušana još više naoružavani i pripremani za kombinovanu borbu pešadije i mornarice u napadima na Bosnu i njeno primorje (1350). Postoje podaci da je neko vreme na Prevlaci bio sidren deo flote cara Dušana. Treba imati u vidu da je nekada pojam "naoružavanje brodova" podrazumevalo i snabdevanje brodova posadom.

Crkva Svetog Đorđa u Orahovcu pominje se 1446 godine, ali se smatra da je ona iz perioda Nemanjića. Interesantna je povelja cara Stefana Dušana od 1351 godine kojom potvrđuje starija darovanja i spominje i ovu crkvu sa njenim metohom. To znači da je Orahovac spadao u metoh ovog manastira. Po jednom tvrđenju crkva je podignuta za vreme Stefana Prvovenčanog, koji je po legendi lovio po Orahovcu i nekako, da bi mogao osmotriti okolinu, popeo se na stenu gde se danas nalazi crkvina. Pao je sa te stene, osnosno nije mogao sići, pa mu se ukazao konjanik na belom konju i rekao mu da pođe za njim. Stefan ga posluša i idući za njim  srećno se spasi. Uveren da je konjanik koji ga je spasio Sveti Đorđe, Stefan u spomen svom čudesnom spasenju podiže na tom mestu crkvu u čast velikomučenika Đorđa. Kasnije je nađen natpis iznad vrata crkve na kojima se nalazi ime Stefana Prvovenčanog.

Za ovu crkvu se tvrdi da ju je gradio Simeon kralj Srbije, a  taj Simeon je baš Stefan Prvovenčani, koji se u kaluđerstvu prozvao Simon. Prema tome, ova teorija bi se slagala sa tvrdnjom naroda i legendi o nastanku ove crkve.

Dančulovina na Brdima do Prevlake je srednjovekovni dvorac, čija starost nije utvrđena, ali se predpostavlja da je star koliko i manastir na Prevlaci kod Tivta.

Predanje govori da je car Dušan boravio u ovom dvorcu i da je za uspomenu na taj boravak napravljen njegov lik koji je u dvorcu Dančulovina bio sve do početka Prvog svetskog rata, kada su ga austrougarski žanadri uklonili. Prilikom posete Prevlaci (verovatno 133. godine) navodno je bogato podario manastir i pohvalio monahe zbog gajenja prijateljstva s Dubrovčanima.

U Boki, naročito u Grblju, veoma je rasprostranjena legenda, odnosno verovanje i čvrsto uverenje, da je car Lazar rođen u Grblju i da nije iz Prilepca od oca Pribca. Po njoj on nije Hrebeljanović već Grbijanović. Rođenje i otac su mu izmišljeni samo da bi se prikrila istina po kojoj je Lazar nezakoniti sin Ruže, sestre cara Dušana. Car Dušan je sestru proterao sa dvora i ona se obrela u Grblju, gde se rodio Lazar. Pri navraćanju cara Dušana u Boku, u manastiru je bilo za njega pripremljeno njegovo omiljeno jelo, koje je znala da pripremi samo njegova sestra Ruža. Tako je car Dušan saznao gde je ona boravila i da je rodila sina. On se caru odmah dopao i uzeo ga je sa sobom.

Kad je car Dušan 1348. gdoine zauzeo Epir, držao je u svojoj vlasti (izuzev Drača) čitavu jadransku obalu Balkana do Dubrovnika. za svoje planove u osvajanju Carigrada morao je da ima jaku mornaricu i zbog toga je bio prijatelj Venecije, tokom svoje vladavine. Vezivalo ih je neprijateljstvo prema Ugarskoj, ali oko zajedničkog osvajanja Carigarda nisu mogli da se dogovore. Nemanjićka Srbija se osalanjala na brodove svojih primorskih gradova, kao i na pomoć Dubrovnika. Zato je car Dušan odlučio da organizuje svoju flotu, ali u tome nije uspeo. U svojim velikim osvajačkim pohodima, kojima je bilo obuhvaćeno i osvajanje Carigrada, car Dušan je imao potrebe i za jakom flotom. On je svakako pre nego što će zatražiti ratne brodove od Venecije, kojoj je još 1346. godine predlagao savez u ratu protiv Vizantije, pozvao Kotorane da opreme što je moguće veći broj galija. Sigurno je bilo opremljeno u Kotoru više galija u trenutku kad je mletački Senat 15. novembra 1348. godine bio donio odluku da se caru Dušanu dodeli, pored ranijih tri, i četvrta galija. Pošto su Kotorani verovatno bili angažovani sa svojim galijama , srbski vladar je prilikom ponovnog traženja galija od Venecije, tražio od ove da mu za njih da i ljudstvo. U odgovoru mletačkog Senata od 20. juna 1349. godine piše: "Izvinjavamo se što nismo u stanju udovoljiti vašem traženju ljudi zbog naročite naše potrebe". Ako se i za ovo vreme Dušanovog velikog pripremanja ratne flote ne može utvrditi broj kotorskih galija, može se s pravom tvrditi da ih je tada bilo najviše. Za pripremanje što je moguće većeg broja kotorskih galija, sigurno je bio posebno angažovan Kotoranin  Nikola Buća, Dušanov protovestijar, koji je u ime srbskog cara, i kao njegov poslanik u Veneciji, zagovarao i pribavljanje galija od mletačkog  Senata.

Kotorska galija

BOKELJSKA "BRATOVŠTINA POMORACA" U VREME NEMANJIĆA

Organizovana delatnost bokeljskih pomoraca javila se još početkom devetog veka. Ona je menjala svoju strukturu tokom vekova. Prvo je imala vojni karakter i služila je ne samo za odbranu teritorijalnih voda već i kao borbena snaga u okviru vizantijske flote. Taj isti karakter zadržala je i u doba srpske nemanjićke države.

Uživajući atutonomiju najšireg tipa u okviru srpske namanjičke države, Kotor je, razvijajući  raznoivrsne delatnosti privrednog karaktera, postao jedan od najznačajnijih gradova srpske srednjovekovne države i njena glavna pomorska luka. U ovo vreme jača i njegova mornarica. Tada su u Kotoru, početkom 14. veka, donešene i zakonske odredbe koje su regulisale i službu na ratnim galijama, za to vreme najjačim i najefikasnijim plovnim borbenim sredstvima. U Dušanovim planovima za osvajanje Vizantije, a posebno Carigrada, bile su predviđene i ratne galije, čiji je strešinski kadar i posadu mogla obezbediti jedini organizovana kotorska mornarica.

Baš u vreme najvećeg srednjovekovnog ekonomskog i kulturnog uspona Kotora i Boke, pod okriljem vladavine Nemanjića, dolazi do izmene karaktera Kotorske mornarice i ona postaje  staleško udruženje "Bratovština pomoraca". Predpostavlja se da je već tada imala svoj statut.

BUDVA I PAŠTROVIĆI

Na području Jadranskog mora na kome se prostirala srednjovekovna srbska država ukrštali su se njeni interesi sa Vizantijom, koja je bila pomorska država i za odbranu svog carstva imala je jaku i veliku flotu. Bokeljski zaliv je bio idealan kao prirodna luka gde su se sklanjali brodovi. Vizantijska flota imala je u njoj odličnu bazu za operacije na Jadranskom i Sredozemnom moru. Vizantija je zbog svojih interesa vodila blagu politiku prema mnogim pomorskim oblastima i gradovima daleko od Carigrada, pa je u tom duhu davala razne samoupravne povlastice.

Mnogi vizantijski carevi su Paštrovićima davali privilegije za pomorsku službu koju su obavljali u korist Vizantije. Mnoge luke su postajale stecište trgovine. Car Heraklije je uveo prve mere odbrane, a car Nikifor (802 - 811) je izvršio jaku organizaciju tako da su gradovi na jadranskoj  obali činili pomorske baze, čiji je zadatak bio odbrana pomorskih puteva.

Paštrovići i Budva su imali poseban položaj u odnosu na Boku. Tu nije bilo preduslova za razvoj pomorstva, jer čitava obala je otvorena prema moru.

Dolaskom Slovena ovi krajevi dobijaju slovenski karakter. Tokom srednjeg veka ovi krajevi pripadaju Vizantiji, zatim zetskim vladarima i Nemanjićima. Tada Budva gradi svoje  zidine, da bi se odbranila od pirata, dok ostali deo Paštrovića ostaje otvoren i nezaštićen. U doba Milutina i Dušana, Budva dobija autonomiju i stvara svoje temelje pomorskog života. Nemanjići se i danas pominju u Paštrovićima. U to doba manastiri su bili metoh manastira Dečani, a mnoge paštrovićke odluke su bile zasnovane na Dušanovom zakoniku. Koristili su ćirilicu.

Posle smrti cara Dušana centralna vlast je popustila, Balšići su zavladali Zetom i držali ove krajeve u svom posedu. Đurađ Balšić zauzeo je Budvu 1367. godine i ona je u posedu Balšića ostala do smrti poslednjeg Balšića 1421. godine. Budvu je posedovao bosanski vojvoda Sandalj Hranić od 1391. do 1398. godine. Njom je upravljala njegova žena Jelena, kćerka kneza Lazara. Budva je u to vreme bila glavna pomorska luka.

Boško Antić, admiral u penziji