Predstavljamo Slađanu Božić pesnikinju i jedinu ženu kosača na velikom takmičenju ‘’Kosidba na Rajcu “

Predstavljamo Slađanu  Božić pesnikinju i jedinu  ženu kosača na velikom takmičenju ‘’Kosidba na Rajcu “

Rođena je 07. Septembra  1971 godine u Aleksincu. Odrasla u obližnjem selu Bovan kod Aleksinca.  Odrasta na selu u okruženju dede i babe koji joj usađuju ljubav prema selu i narodnoj tradiciji, pošto od nečega mora i da se živi pod uticajem svojih najbližih  ostaje da živi na selu baveći se poljoprivredom.

Član je udruženja žena „Jezero“ Bovan i crkvenog odbora od 2016 godine. Izdvojila se kao jedina žena kosac na velikom takmičenju „Kosidba na Rajcu“  Sa svojim udruženjem učestvuje na mnogim takmičenjima širom Srbije na kojima predstavljaju najstarija srbska jela, običaje i druge vrednosti svoga kraja.

Za Slađanu je od neprocenjive vrednosti tradicija njenog kraja, kao i očuvanje srpske kulture, pravoslavne duhovnosti i običaja.

U Slobodno vreme  ne gleda turske serije, i rijaliti programe, nego svoja osećanja pretače u pesme. U svojim pesmama piše o ljubavi, o tužnoj sudbini srbskih sela koja postepeno ostaju pustai nestaju, a neretko se oproba i u šaljivim temama.

Slobodno se može reći da je dostojni naslednik Dobrice Erića, jedna od velika  želja joj je da upozna velikog narodnog pesnika, koji joj služii kao uzor.

Njeno pisanje nije ostalo nezapaženo, za svoje pisanje dobija i nagrade na pesničkim konkursima. poslednja nagrada joj je drugo mesto na pesničkom konkursu,  „Čuvara Mojsinjske svete gore“ , na temu nesrećne ljubavi Vovode prijezde od Stalaća i njegove ljube vojvodkinje Jelice. U jakoj konkurenciji, gde je prvo mesto osvojio naš eminentni pisac i pesnik Veselin Dželetović, a Slađana je delila dugo mesto sa našim priznatim višestruko nagrađivanim piscem i novinarem  Mihajlom Medenicom.

Slađana Božić pesnikinja , čista srca i žuljevitog dlana , sa osmehom na licu , patrijarhalno vaspitana , da  uvek postavlja duhovne vrednosti iznad materijalnih nastavljajući tradiciju , čuvajući srpske običaje i ognjišta . A  verujemo da će se uskoro videti i sa svojim pesničkim uzorom Dobricom Erićem , čuvarem ćirilice .

Jer ,  prelepa pesnikinja Slađana Božić,  živi, voli i piše srcem.

Nagrađena pesma:

JECAJI MORAVE

Ispričala hladna reka

priču što se zbila davno.

Da je mogla toga dana

ne bi tekla vodoravno.

Kroz vekove ona teče

al joj srećno nije lice.

Pred očima stalno vidi

smrt Prijezde i Jelice!

Iz daljine videla je

zagrljeni kako stoje.

Jedno drugom zaklinju se

kako smrti se ne boje!

„Moj vojvodo od Stalaća

ljubav se životom plaća“.

„Uvek sam ti verna bila

sa tobom sam sve delila“.

„Ja sam reku izabrala

jer sam tebi ljubav dala“.

„Nek mi reka sad presudi

nego Turčin da me ljubi“.

Zaplakala tužna reka

zbog sudbine što ih čeka.

Ruke svoje raširila

dvoje mladih zagrlila.

Sve je tog trenutka stalo

čak i nebo zaplakalo.

Jedna ljubav ugašena

al živeće uspomena.

Prolaze joj tako dani

začas cela večnost mine.

Još ponekad u svom huku

čuje krike sa zidine .

Nesrećna je ova reka

nesrećna je u svom jadu.

Svima priča ovu priču

o Stalaću tužnom gradu.

Pesme o propadnju srbskog sela

TAMO GDE JE SELO NAPUŠTENO

Pitaju me odakle si rodom

gde je kuća tvojega detinjstva.

Na pitanje ja odgovor nemam

samo suza u oku mi blista.

Tamo gde je selo napušteno

gde je korov i gde trnje cveta.

Tu je kuća mojega detinjstva

al dvorištem sad niko ne šeta!

Najlepša si kućo moja draga

al ti neću preći preko praga.

Stepenice vode me ka kući,

od bola će srce moje pući.

Gde su sada roditelji moji

da mi vrata i ruke rašire.

Niz lice mi suze bola teku

ali dušu ne mogu da smire!

Kućo moja i ognjište drago

jedino sam ovde srećna bila.

Al sam jednom poleteti htela

kao ptica raširila krila!

Sada ne bih za sva blaga sveta,

već bi ovde provodila leta.

Nije sreća od kuće daleko,

Već je sreća kad te čeka neko.

PRIČA MOGA DEDE

Kraj ognjišta dok vatra pucketa,

slušam dedu od stotinu leta.

Izborano i lice i ruke,

tešku priču ispričale muke.

Teško vreme čemera i jadi,

malo hleba mnogo više gladi.

Al' jednaki svi su tada bili,

svaku brazdu suzom su zalili.

Suva proja i svinjski opanci,

ruku ljube i ocu i majci.

Prazna sofra samo so i hleba ,

al' za slogu više i ne traba.

Briše deda krišom svoje lice,

dok miluje kosu unučice.

"Drago dete nema veća kazna,

nego kuća kad ostane prazna.

„Zato čuvaj i prosledi deci,

Sve što su nam ostavili preci“.

Slađana Božić

Pripremila ; Slavica  Jovanović novinar i književnik