Junaci Kosova i Metohije

30.06.2018. god.

Piše Boško Antić, kontradmiral u penziji

Prištinski korpus se sedamdeset osam dana suprotstavljao napadima iz vazdušnog prostora, ali i sa kopna, nadljudskim naporima izdržano je nemilosrdno bombardovanje i raketiranje, ali i pokušaji prodora na Morinskom i Vrbničkom pravcu. Propaganda Zapada o uništenju Prištinskog korpusa demantovana je nakon Kumanovskog sporazuma kad su kolone neoštećene tehnike i naoružanja napuštale Kosovo i Metohiju, što je izazvalo šok među agresorima.

NERAZDVOJNI DVOJAC PAVKE I LAZA

Celo vreme odbrane od agresije komandant Treće armije, general-potpukovnik (u toku agresije unapređen u čin general-pukovnika), Nebojša Pavković, i komandant Prištinskog korpusa general-major (u toku agresije unapređen u čin general-potpukovnika), Vladimir Lazarević, bili su nerazdvojni. „Naoružani“ iskustvom iz protivterorističkih dejstava 1998 godine. Bio je to primer kakav treba da bude odnos među komandantima armije i korpusa. Njihov odnos, ispunjen međusobnim uvažavanjem i poverenjem, preneo sa i na komandante nivoa brigade i bataljona iz sastava Prištinskog korpusa, a i na one pretpotčinjenih jedinica.

General Pavković je celo vreme agresije proveo na Kosovu i Metohiji na Isturenom komandnom mestu Treće armije, zajedno sa načelnikom Organa za operativno-štabne poslove Treće armije, general-majorom Milanom Đakovićem. Generali Pavković i Lazarević zajedno su planirali, organizovali i komandovali borbenim dejstvima ne narušavajući odnos predpostavljenog i podčinjenog komandanta zasnovanog na principu jednostarešinstva.

Svaki pokušaj isticanja jednog od njih, što čine novinari i neki politizovani saradnici misleći ako unize drugog da će sebe uzdići, je pokušaj izazizivanja pogrešnog informisanja javnosti o primeru pravilnog odnosa u komandovanju. Kakav je to odnos

najbolje govori general Pavković, koji u svom Ratnom dnevniku „Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju 'Milosrdnog anđela“, u kome nikada ne kaže „Ja i Laza“, nego uvek

„Laza i ja“.

A, ko su Pavke i Laza najbolje govori moj susret sa vojnikom na Karauli „Vrbnica“ 12 februara 1999 godine.

Tog dana, dok komandant 55 graničnog bataljona major Radomir Jović slušaocima 42 klase Škole nacionalne odbrane, čiji sam načelnik klase bio, obrazlaže organizaciju i zadatke svog bataljona. S obzirom da to slušam već peti put, obilazim okolo i prilazim vojniku koji u snegu u rovu stoji iza mitraljeza. Vidim raspoložen je, u snegu je, preko puta su albanski bunkeri i verovatno oružja uperena u njega.

Pitam kako mu je, a on sa osmehom odgovara: „Dobro. Ma, stalno nas obilaze Laza i Pavke!“.

Nisam iznenađen ovakvim odgovorom jer bi ga dobio od svakog pripadnika Prištinskog korpusa. Ko ne bi poželeo ovakve komandante? Znam i one koji ne poznaju dobro ni svoje prvopotčinjene.

Molim one koji pišu o borbama 1999 godine na Kosovu i Metohiji da ne razdvajaju Lazu i Pavketa, jer ni jedan njihov vojnik ih nije razdvajao.

A slušaoci, oduševljeni pažnjom komandanta Treće armije i Prištinskog korpusa jednogasno su rekli „Ako bude trebalo dolazimo na Kosovo i Metohiju!“. I došli su – dva slušaoca i jedan nastavnik su odlikovani Ordenom za hrabrost, jedan je teže i jedan lakše ranjen... A kada se rat završio slušaoci su jednoglasno tražili da im Srpske sablje na Čegru uruči general Pavković.

PAVKETOVI I LAZINI VITEZOVI

Kakav je odnos bio među komandantima Armije i Korpusa takav je bio odnos i ostalog kadra. A to su bi: general-major pok. Ljubiša Stojimirović – načelnik Štaba Treće armije, general-major Milan Đaković – načelnik Odeljenja za operativno-nastavne

poslove Treće armije, general-major Tomislav Mladenović – pomoćnik za pozadinu Treće armije, pukovnik Veroljub Živković – načelnik Štaba Prištinskog korpusa, pukovnik Dragan Živanović – komandant 125 motorizovane brigade, pukovnik Božidar Delić –

komandant 549 motorizovane brigade, pukovnik Mladen Ćirković – komandant 15 oklopne brigade, pukovnik Krsman Jelić – komandant 243 mehanizovane brigade, pukovnik Radojko Stefanović – komandant 52 mešovite artiljerijske brigade i

načelnik Odeljenja za operativno-nastavne poslove i obuku Prištinskog korpusa, pukovnik Ljubiša Diković – komandant 37 motorizovane brigade, pukovnik Miloš Mandić – komandant 252 oklopne brigade, pukovnik Miloš Đošan – komandant 52

artiljerijsko-raketne brigade PVO, pukovnik Miloje Miletić komandant 78 motorizovane brigade pukovnici Mile Stanojković, Slobodan Đinđić, Tihomir Milosavljević... Tu su i slušaoci iz 42 klase Škole nacionalne odbrane – pukovnik Radoslav Babić, potpukovnik Mladen Božić, pukovnici Dragan Lalović i Novak

Paprica, pukovnik Momir Stojanović – načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa, pukovnik Miloš Đošan – komandant 52 artiljerijsko-raketne brigade PVO, pukovnik Miloje Miletić komandant 78 motorizovane brigade, pukovnik Mirko Starčević -

pomoćnik komandanta Treće armije za moral i informisanje, pukovnik Milorad Stanojević – komandant 175 pešadijske brigade, potpukovnik Stojan Konjikovac, potpukovnik Miličko Janković, komandanti graničnih bataljona...

Ponosan sam što sve ove patriote i elitne vojnike poznajem, najvećem delu sam bio načelnik klase i Škole nacionalne odbrane za vreme školovanja u ovoj našoj najvišoj vojnoj školi, jedan deo sam upoznao za vreme izvođenja komandantskih izviđanja

u okviru operativnog zadatka „Odbrambena operacija armije“.

Neka mi oproste oni koje nisam nabrojao, jer bi taj spisak iznosio desetak stranica. Poseban tekst zaslužuju heroji sa Košara i Paštrika, naročiti vojnici i dobrovoljci, koji su često borbom prsa u prsa zaustavljali horde šiptarskih terorista,

pripadnika Atlantske brigade i belosvetskih plaćenika koji su drogirani jurišali, ali nisu probili bedem kosovskih junaka – o njima spremam knjigu.

Boško Antić, kontradmiral u penziji